Влајко Беговић

Влајко Беговић (Факовићи, код Братунца, 8. фебруар 1905 — Београд, 17. фебруар 1989), учесник Шпанског грађанског рата и Француског покрета отпора, током Другог светског рата, друштвено-политички радник СФР Југославије и јунак социјалистичког рада.

влајко беговић
Влајко Беговић
Датум рођења	(1905-02-08)8. фебруар 1905.
Место рођења	Факовићи, код Братунца Аустроугарска
Датум смрти	17. фебруар 1989.(1989-02-17) (84 год.)
Место смрти	Београд, СР Србија СФР Југославија
Члан КПЈ од	1930.
Учешће у ратовима	Шпански грађански рат Народноослободилачка борба
Служба	Интернационалне бригаде НОВ и ПО Југославије
Чин	генерал-мајор у резерви
Одликовања	jугославенска одликовања: страна одликовања:

Биографија

Рођен је 8. фебруара 1905. године у селу Факовићи, код Братунца.

Као студент на Високој техничкој школи у Прагу, радио је у револуционарном студентском покрету. Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) је од 1927. године, а Комунистичке партије Југославије (КПЈ) од 1930. године. У периоду од 1930. до 1933. године радио је као организатор и инструктор КПЈ у Југославији. Због револуционарног рада, Државни суд за заштиту државе га је 1933. године, у одсудтву, осудио на 12 година затвора.

Од 1933. године је боравио у Француској, где је такође учествовао у радничком покрету. Од 1935. године је боравио у Совјетском Савезу, где је био аспирант и предавач на Комунистичком универзитету националих мањина Запада у Москви. Од 1936. године је био боравио у Шпанији, где е на страни Републиканске армије, борио у Шпанском грађанском рату. Током рата био је: начелник одељења Петнаесте интернационалне бригаде и инструктор 35. дивизије. Током рата стекао је чин мајора Шпанске републиканске армије.

После пропасти шпанске републике, 1939. године, заједно са другим учесницима Интернационалних бригада, био је у концентрационим логорима у Француској. После немачке окупације Француске, пребачен је у затвор, из ког је септембра 1943. године, заједно са Љубом Илићем и другим југословенима, успео да побегне и прикључи се Покрету отпора. Био један одорганизатора отпора на југу Француске - члан Штаба Марсељског одреда и Јужне зоне за међународне јединице. После ослобођења Француске, јануара 1945. године, је преко Барија дошао на ослобођену територију Југославије. По повратку у земљу укључен је у рад Агитпроп одељења Централног комитета КПЈ.

После ослобођења Југославије, обављао је разне одговорне друштвено-политичке функције. Био је председник Савезне планске комисије, директор Савезног завода за привредно планирање, директор Института за међународну политику и привреду, директор листа „Борба“, директор Институтра друштвених наука и директор Високе школе политичких наука у Београду. Био је члан Главног одбора ССРН Југославије и једно време члан Централног комитета Савеза комуниста Босне и Херцеговине. За члана Централног комитета Савеза комуниста Југославије, биран је на Шестом и Седмом конгресу СКЈ. Биран је за народног посланика Савезне скупштине. Члан Савета федерације је био од 1967. до 1984. године.

Умро је 17. фебруара 1989. године у Београду.

Његов син је Борис Беговић, професор Правног факултета Универзитета у Београду.

Објавио је велики број чланака и студија о економским и политичким питањима. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других страних и југословенских одликовања, међу којима су Орден јунака социјалистичког рада, Орден Републике са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом итд.

Литература

• Војна енциклопедија (књига прва). Београд 1970. година.
• Југословенски савременици - Ко је ко у Југославији. Хронометар, Београд 1970. година.
• Српски биографски речник (књига прва). „Матица српска“, Нови Сад 2004. година.