Водени биво или Азијски водени биво (лат. Bubalus bubalis) је папкар из породице говеда. Крупнији је, али далеко мирније природе од даљег рођака афричког бивола, што је помогло његову доместификацију и чини га захвалном домаћом животињом. Његов рођак Арни или индијски биво може се пронаћи у дивљини у: Пакистану, Индији, Бангладешу, Непалу, Бутану, Вијетнаму и Тајланду. Припитомљени биволи прилично су раширени по Азији, Јужној Америци, Северној Африци и Европи. Такође су се одомаћили и постали дивљи у северној Аустралији.[1]

Водени биво
Philippine Carabao.jpg
Водени биво
Water buffaloes in Wuyishan Wufu 2012.08.24 15-46-30.jpg
Водена биволица и теле
Припитомљен
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Породица:
Потпородица:
Племе:
Род:
Врста:
B. bubalis
Биномијално име
Bubalus bubalis
  • речни биво
  • мочварни биво
2004buffalo.PNG
Глобална дистрибуција бивола 2004. године

Дивље популације овог бивола живе у Југоисточној Азији, али је њихово порекло непознато. Нагађа се, да потичу од дивљих водених бивола, некоћ припитомљених па опет подивљалих или њиховог укрштања.[2]

Два постојећа типа домаћих водених бивола се признају на основу морфолошких и бихевиоралних критеријума – речни биво Индијског потконтинента и даље на запад до Балкана, Египта, и Италије, и мочварни биво, који је присутан од Асама на западу до југоисточне Азије и до долине реке Јангцекјанг у Кини на истоку.[1][3] Порекло типова домаћег воденог бивола је предмет дебата, мада резултати филогенетичких студија индицирају да је мочварни тип вероватно потекао из Кине и да је био доместикован пре око 4.000 године, док је речни тип вероватно потекао из Индије и био је доместикован пре око 5.000 година.[4] Мелуци су воденим биволима трговали од цивилизација долине Инда до Месопотамије, у садашњем Ираку пре 2.500 п. н. е.[5] Печат писара који је био у служби Акадског краља садржи приказ подношења воденог бивила као жртве.[6]

ОписУреди

 
Биволи у Мађарској

Одрасли водени биво нарасте од 300 до 600 килограма тежине код припитомљених примерака, а примерци у дивљини могу бити још крупнији (и до 800-1000 kg). Просечна тежина одраслог мужјака је око 900 килограма, а просечна висина рамена око 1,7 m.[7]

Бик ове врсте као и свих говеда је раздражљив и напада уколико се њиме лоше поступа, али је биво генерално питома и мирна, чак плашљива животиња.

Домаћи биво је стока троструке користи, тако што пре свега може да служи за вучу (50% је јачи од осталих говеда), даје добро млеко, и квалитетно месо. Млеко је далеко богатије витаминима од крављег а квалитетније је и по осталим особинама (нпр. лакше се укисели и од њега се лакше прави сир). Масноћа бивољег млека износи 8-16%, што значи да од 6 литара може да се направи 1 килограм сира. Месо бивола је у свему равно говеђем.

Биво као домаћа животињаУреди

Питоми водени биво је настао доместификацијом дивљег бивола, који је данас редак и угрожен и једино живи у мочварама источне Индије. Сматра се да су биволи први пут припитомљени у Кини у 4. веку п. н. е., и одатле се постепено раширили по Индији, Месопотамији и Африци.

У Европи биво има своју јединствену историју. На овај континент стигао је из Африке преко Шпаније и Грчке. Међутим, у Средњој Европи, па и на нашим просторима појавио се у 6—7. веку, посредством Авара.

О његовом значају говори да је 1697. године након битке код Сенте од турака заплењено 12.000 волова за вучу кола, а међу њима и неколико хиљада бивола.

Данас његова светска популација износи око 150 милиона грла, традиционално са нејвећим бројем животиња у јужној Азији. Такође је раширена домаћа животиња и у Египту и у појединим земљама Медитерана.

Биво у Србији и околиниУреди

 
Биво на салашу у Мокрину, око 1930. године (у средини, иза говеда са великим роговима) – документарна фотографија љубазноћу Мокринског завичајног музеја

На ширем подручју Србије све до краја 19. и почетка 20. века постојала је разасута популација домаћег бивола. На Балкану (бивше Југословенске републике) 2006. године бројано је око 16.000 грла.[8] Савремена популација бивола сведена је на јужне делове (Пиротски крај, Косово и Санџак[9]) са око 1000 грла, који припадају медитеранском типу.

На јужне крајеве Европе – па и у Србију – бивол је највероватније стигао директно са истока, док за Војводину постоје прецизнији подаци о присуству (у виду историјских записа и слика), све до модерног периода. У Панонској низији први пут се помиње у 11. веку за Ердељ, као и у дворским даровним списима краља Беле II. Сигурни подаци за Подунавље и Потисје потичу још из 16. века. У Карпатском Басену 1911. бројано је 155.192 грла. Био је омиљен нарочито на тешко проходним, блатњавим и плавним теренима, где је одлично преживљавао и био погодан за сеоски рад.

Пропаст популације наишла је након другог светског рата, када напредак у механизацији пољопривреде више није захтевао радну снагу стоке. До између два рата, у Војводини, нарочито са обе стране Тисе још је постојала извесна популација бивола (у Банату и у Бачкој), док је данас потребна реинтродукција и потпуна преорганизација одгајивачко-селекцијског рада[8] (непостојање узгојних књига[10]).

У Мађарској данас, где су некада бивола звали "говедо сиромашних" чува се тек неколико крда, углавном у Националним парковима и у резерватима и они су део заштићеног генетског програма. Тако је и у Србији, где су углавном у ЗОО вртовима и резерватима природе (на пример у економији СРП Засавица).[11]

Значајна популација преживела је и у Румунији, где се у месту Мера у округу Клуж и даље увелико узгаја. Овде је 1950. још било 1500 бивола, али је данас стадо опало на свега 140 грла. Постоји популација и у Украјини, у месту Солотвино, у Закарпатској области.

У већини земаља преживела популација бивола заштићена је законом као природна реткост. У данашњој Србији биво више практички не постоји (у централној Србији и Војводини свега стотинак грла), а нестао је и из опште свести као домаћа животиња која је овде некоћ била раширена. Томе је знатно допринело уништавање пашњака у Војводини и самим тим нестанак пашњачког сточарења. Пракса околних земаља је показала да се биво ефективно и без великих улагања може узгајати и користити у оквиру заштите природе забарених предела, где успешно сузбија неконтролисано ширећу трску и практички сам опстаје у екстензивним условима.

ГалеријаУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 Cockrill, W. R. (1977). The water buffalo (PDF). Rome: Animal Production and Health Series No. 4. Food and Agriculture Organization of the United Nations. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 16. 6. 2013. Приступљено 8. 7. 2014. 
  2. ^ Lau, C. H., Drinkwater, R. D., Yusoff, K., Tan, S. G., Hetzel, D. J. S. and Barker, J. S. F. (1998). Genetic diversity of Asian water buffalo (Bubalus bubalis): mitochondrial DNA D-loop and cytochrome b sequence variation. Animal Genetics 29(4): 253–264.
  3. ^ Cockrill, W. R., ур. (1974). The husbandry and health of the domestic buffalo. Rome: Food and Agriculture Organization of the United Nations. 
  4. ^ Yang, D. Y., Liu, L., Chen, X., Speller, C. F. (2008). Wild or domesticated: DNA analysis of ancient water buffalo remains from north China. Journal of Archaeological Science 35: 2778–2785.
  5. ^ McIntosh, J. (2008). The Ancient Indus Valley: New Perspectives. ABC-CLIO, Santa Barabara.
  6. ^ Khan, G., Church, S. K., Harding, R., Lunde, P., McIntosh, J., Stone, C. (2011). The First Civilizations in Contact: Mesopotamia and the Indus. The Civilizations in Contact Project, Faculty of Asian and Middle Eastern Studies, University of Cambridge.
  7. ^ Yang, D. Y., Liu, L., Chen, X., Speller, C. F. (2008). Wild or domesticated: DNA analysis of ancient water buffalo remains from north China. Journal of Archaeological Science 35: 2778–2785.
  8. 8,0 8,1 Perišić P., Bogdanović V., Mekić C., Ružić-Muslić D., Stanojević D., Popovac M., Stepić S. (2015): Značaj bivola u proizvodnji mleka i stanje populacije u Srbiji. Biotechnology in Animal Husbandry vol. 31, br. 2, pp. 255-263
  9. ^ Bivolice - srednjovjekovno goveče na sandžačkim pašnjacima. Al Jazeera Balkans
  10. ^ Darko Drobnjak, Milivoje Urošević, Dragutin Matarugić (2013): Očuvanje genetičkih resursa autohtonih rasa domaćih životinja u Srbiji. Agro-knowledge Journal. Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Banjoj Luci.
  11. ^ Засавица – рај за младе истраживаче Политика, 03.08.2011

ЛитератураУреди

  • Cockrill, W. R., ур. (1974). The husbandry and health of the domestic buffalo. Rome: Food and Agriculture Organization of the United Nations. 
  • Cockrill, W. R. (1977). The water buffalo (PDF). Rome: Animal Production and Health Series No. 4. Food and Agriculture Organization of the United Nations. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 16. 6. 2013. Приступљено 8. 7. 2014. 
  • Clutton-Brock, J. (1999). A Natural History of Domesticated Mammals. Cambridge UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-63495-3. .
  • Guinness Book of Records, 2005
  • Nowak, R.M.; Paradiso, J.L. (1983). Walker's Mammals of the World. Baltimore, Maryland, USA: The Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-2525-5. 
  • Voelker, W. (1986). The Natural History of Living Mammals. Medford, New Jersey, USA: Plexus Publishing, Inc. ISBN 978-0-937548-08-0. .
  • Roth, J. and P. Myers. "Bubalis Bubalis", University of Michigan Museum of Zoology Animal Diversity Web. Приступљено 15 January 2009
  • Fahimuddin, M. (1989). Domestic Water Buffalo. Janpath, New Delhi: Oxford & IBH Publishing Co. Pvt. Ltd. ISBN 978-81-204-0402-1. .
  • The Water Buffalo: New Prospects For An Underutilized Animal. Washington, D.C. National Academy Press.1981. ISBN 978-0-309-04159-1..
  • Wilson, D. E. and Reeder, D. M. 1993. Mammal Species of the World, Second Edition, A Taxonomic and Geographic Reference. Smithsonian Institution.
  • Ruangprim, T. et al. 2007. Rumen microbes and ecology of male dairy, beef cattle and buffaloes. In: Proceedings Animal Science Annual Meeting, Khon Kaen University, Khon Kaen 40002, Thailand.
  • Thu, Nguyen Van and T. R. Preston. 1999. Rumen environment and feed degradability in swamp buffaloes fed different supplements. Livestock Research for Rural Development 11 (3)
  • Wanapat, M. 2000. Rumen manipulation to increase the efficient use of local feed resources and productivity of ruminants in the tropics. Asian-Aust. J. Anim. Sci. 13(Suppl.): 59-67.
  • Wanapat, M. and P. Rowlinson. 2007. Nutrition and feeding of swamp buffalo: Feed resources and rumen approach. Paper to be presented at the VIII World Buffalo Congress, 19–22 October 2007, Caserta, Italy, organized by The International Buffalo Federation.

Спољашње везеУреди