Отворите главни мени

Воја Чолановић (Босански Брод, 1922Београд, 14. октобар 2014) био је српски писац, новинар и први уредник Научног програма Телевизије Београд.[1]

Воја Чолановић
Voja Colanovic.jpg
Воја Чолановић
Датум рођења(1922{{month}}{{{day}}})1922.
Место рођењаБосански Брод
  Краљевина СХС
Датум смрти14. октобар 2014.(2014-10-14) (91/92 год.)
Место смртиБеоград
  Србија
НационалностСрбин
Занимањеписац, новинар

БиографијаУреди

Воја (право име: Војислав) Чолановић родио се 15. септембра 1922. у Босанском Броду; од 1925. до 1932. живео је у Славонском Броду, а отада је непрекидно у Београду, у Улици краља Милутина 7 на Врачару. Непосредно по Шестоаприлском рату 1941, матурирао је у Трећој мушкој гимназији. Због окупације, школовање је могао да настави тек након Другог светског рата и демобилизације из ратног ваздухопловства, у чијим је операцијама учествовао као ваздушни стрелац, за шта је добио орден за храброст. Студирао је на Филозофском, Филолошком и Правном факултету, и дипломирао на Високој новинарској и дипломатској школи. У Тањугу и Југопресу радио је као уредник за науку, културу и уметност, уређивао светску књижевност у издавачкој кући Рад, био оснивач и први уредник Научног програма Телевизије Београд. Неко време радио је и као драматург у Београдском драмском позоришту. У својству телевизијског посленика, уредио је велики број емисија према властитом сценарију. Посебно је била запажена његова серија Кривуља стваралачког процеса, чије су епизоде представљале покушај медијског дочаравања креативног процеса од почетне идеје до коначног уобличења најпознатијих достигнућа домаћих научника и уметника. За сценарио ТВ филма Уместо кристалне кугле, Чолановић је награђен (1975) бронзаном Приx Футура на истоименом бијеналу футуролошког ТВ филма у Западном Берлину, а за Винчу, метрополу искони (1990) сребрном плакетом „Никола Тесла” на 16. Међународном фестивалу научно-техничког филма у Београду. Учествовао је Чолановић у књижевном животу средине, био члан уредништва у Савременику и Књижевности, водио београдску редакцију југословенског часописа Encyclopaedia Moderna. Од 1966. до1968. био је секретар, а од 1980. до 1982. председник Српског ПЕН Центра. Шездесетих година прошлог века, вршио је дужност секретара Пагвашке групе Србије, националног огранка покрета који су 1957. основали Ајнштајн и Расел. Бавио се и есејистиком, а са енглеског је превео низ битних књига, између осталих: дела Фокнера, Јуџина О'Нила, Бернарда Маламуда, Ајрис Мердок, Ернеста Џонса, Тревора Линга. Чолановић је био полиглота. Говорио је енглески, француски, немачки, руски, италијански, латински, јапански и пољски.

Преминуо је, након краће болести, 14. октобра 2014. године у Београду и сахрањен на градском гробљу Лешће.[2]

Ауторска дела и наградеУреди

Објавио је збирке приповедака Оседлати мећаву (1958), Мирис промашаја (1983) и Осмех из црне кутије (1993) за коју је добио Андрићеву награду. За роман Друга половина неба (1963) добио је међународну награду Бенито Хуарез.[3] Објавио је роман Пустоловина по мери (1969), Телохранитељ (1971), Леви длан, десни длан (1981), а за Зебњу на расклапање добио је НИН-ову награду.[4] Роман Зебња на расклапање преведен је на француски језик а објавио га је 1992. издавач Ноел Бландин. Уследили су романи Џепна коб (1996) и Лавовски део ничега (2002). Аутор је и књига Легенде о старим јапанским јунацима (1967), те Прекрајање живог (генетичко инжењерство — достигнућа, предвиђања, опасности). Роман Ода мањем злу објављен 2011. године ушао у најужи избор за НИН-ову награду за роман године, а награђен је наградама Бора Станковић, Стеван Сремац и Данко Поповић.[5][6] Незаобилазни водич кроз поетички и интимни свет Воје Чолановића колекција „један према један” у издању службеног гласника објављен је 2012. године. Такође, Чолановићу удружење Београђана 6. април 2002. године додељује књижевну награду за животно дело.

РеференцеУреди

Спољашње везеУреди