Војин Андрић (Ниш, 3. март 1917 – ?, јесен 1964) био је српски и југословенски правник и адвокат, доктор правних наука, председник Омладинске секције Српског културног клуба, а током Другог светског рата је био шеф Пропагандног одељења (Ратног пресбироа) Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини, председник Југословенске равногорске омладине и члан Централног националног комитета.

Војин Андрић
др Војин Андрић држи говор током рата
Лични подаци
Датум рођења(1917-03-03)3. март 1917.
Место рођењаНиш, Краљевина Србија
Датум смрти1964.(1964-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (46/47 год.)
Место смрти, СФРЈ
ОбразовањеПравни факултет Универзитета у Београду
Војна каријера
Служба1941—1945.
Војска Југословенска војска у отаџбини
ЈединицаВрховна команда ЈВуО
Учешће у ратовимаДруги светски рат

Биографија уреди

Образовање и међуратна каријера уреди

Рођен је 3. марта 1917. године у Нишу, као син књижара Милана Андрића (1865—1948) и Данице Узелац. Завршио је студије на Правног факултету Универзитета у Београду, а касније стекао и титулу доктора правних наука.

Обављао је дужност председника Омладинске секције Српског културног клуба, чији је председник био проф. др Слободан Јовановић, потпредседник академик Драгиша Васић, секретари Васа Чубриловић и Драгослав Страњаковић, а међу члановима Јустин Поповић, Живко Павловић, Владимир Ћоровић, Никола Вулић, Радослав Грујић, Гојко Грђић, Александар Белић, Стеван Јаковљевић, Стеван Мољевић, Младен Жујовић, Сретен Стојановић.[1]

У време демонстрација и пуча 27. марта 1941. године против приступања Тројном пакту, Андрић је држао говоре у Београду.

Други светски рат уреди

Андрић се јавио као добровољац у Југословенску војску пред Априлски рат 1941. године и распоређен је у 61. аутомобилски батаљон код Подгорице. Након окупације је успео да избегне заробљеништво и враћа се у Београд, где ускоро добија позив академика Драгише Васића да у илегали обнови рад омладинске секције Српског културног клуба. Хапшен је у два наврата крајем 1941. године и ислеђиван у подруму Ратничког дома, али није било довољно доказа против њега, па је оба пута пуштен.[2]

С јесени 1942. године, Андрић одлази у Омладински штаб 501 Југословенске равногорске омладине у селу Лободер. Андрић је на првом конгресу Југословенске равногорске омладине, који је одржан 13. и 14. јануара 1944. године у Прањанима, изабран за члана одбора ЈУРАО при Врховној команди. Убрзо је делегиран у Делиградски корпус, где борави до лета 1944. године. Тамо је био уредник гласила корпуса. Потом, враћа се на службу при Врховној команди и долази на дужност шефа Пропагандног одсека.

Робија и смрт уреди

Учествовао је у Босанској голготи, а био је један од организатора Равногорске олимпијаде у Дугом Пољу. Добија задатак да поново пређе Дрину са једном мањом групом. Рањен је 1. јула 1945. године у околини Шапца, а потом и заробљен. Војни суд у Београду га је 2. октобра 1945. године осудио на смрт, али је помилован и казна му је преиначена на 20 година робије, коју је провео у Сремској Митровици.[3] Истовремено, у овој тамници су се нашли др Стеван Мољевић, Коста Кумануди, др Ђура Ђуровић...

Андрић је пуштен из затвора у амнестији 1963. године. Cтановао је изнад Славије, да би потом нашао и посао у једној фирми на Теразијама. Оженио се и покушао да емигрира већ 1964. године, па је наводно ухапшен од УДБЕ и убијен на непознатој локацији.

Судбина породице и наслеђе уреди

Војинова рођена сестра Олга је била удата за пуковника Бранка Наумовића, који је ухапшен од Гестапоа 1942. године због контаката са Југословенском војском у Отаџбини. Преживео је и након рата избегао са Олгом и двоје деце у Сједињене Америчке Државе, где умире 1972. године.

Ратни дневник Војина Андрића писан од септембра до новембра 1944. године, објављен је 2015. године у издању Погледа.[4]

Референце уреди

  1. ^ „Рехабилитација Слободана Јовановића (Време, 1. новембар 2007)”. Архивирано из оригинала 09. 06. 2016. г. Приступљено 19. 09. 2021. 
  2. ^ Самарџић, Милослав. „Досије др Војина Андрића”. Српска народна одбрана. 
  3. ^ Самарџић, Милослав (13. 09. 2015). „Нови Дачићев потпредседник или место "Ћосића" и "Андрића" у историји”. Нови стандард. 
  4. ^ Андрић, Војин (2015). Ратни дневник : септембар-новембар 1944. Крагујевац: Погледи. ISBN 978-86-82235-88-0. 

Литература уреди