Отворите главни мени

Војин Лукић (Суботица, код Коцељеве, 4. децембар 1919Београд, 25. октобар 1997), учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Србије. У периоду од 1963. до 1965. године обављао је дужност Савезног секретара за унутрашње послове СФРЈ.

ВОЈИН ЛУКИЋ
Vojin Lukic.jpg
Војин Лукић
Датум рођења(1919-12-04)4. децембар 1919.
Место рођењаСуботица, код Коцељеве
 Краљевина СХС
Датум смрти25. октобар 1997.(1997-10-25) (77 год.)
Место смртиБеоград, Србија Србија
 СР Југославија
СупругаМира Шаренац
Професијаправник
Члан КПЈ од1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
19411945.
Државни секретар за
унутрашње послове НР Србије
Период16. децембар 19539. јун 1962.
ПретходникСлободан Пенезић Крцун
НаследникВладан Бојанић
Савезни секретар за
унутрашње послове СФРЈ
Период18. април 196312. март 1965.
ПретходникСветислав Стефановић
НаследникМилан Мишковић
Одликовања
Орден Републике
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден рада са црвеном заставом
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден партизанске звезде
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

БиографијаУреди

Рођен је 4. децембра 1919. године у селу Суботици, код Коцељеве. Потицао је из имућне сељачке породице.

Гимназију је завршио 1938. године у Шапцу и потом се уписао на Правни факултет у Београду. Још као ученик гимназије, приступио је омладинском револуционарном покрету и постао члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Јула 1941. године примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

Учесник Народноослободилачке борбе је од 1941. године. Борио се најпре у Ваљевском партизанском одреду, а потом је био борац у Првој пролетерској ударној бригади и Првој крајишкој ударној бригади.

Године 1945. пребачен је у Одељење за заштиту народа (ОЗНА), где је био референт, шеф одсека и начелник одељења. Од 1949. до 1953. је био начелник Управе државне безбедности (УДБА) града Београда.

Од 1953. до 1962. године обављао је функцију државног секретара за унутрашње послове Народне Републике Србије, а 1963. до 1965. Савезног секретара за унутрашње послове Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Године 1965. постављен је на дужност организационог секретара Централног комитета Савеза комуниста Србије.

После Четвртог пленума ЦК СК Југославије, одржаног јула 1966. године на Брионима, и смене Александра Ранковића, окарактерисан је као „ранковићевац“ и септембра 1966. године на Шестом пленуму ЦК СК Србије, смењен са функције. Убрзо потом је заједно са Александром Ранковићем искључен из чланства Савеза комуниста Југославије. Касније током откривања злоупотреба у Управи државне безбедности (УДБА), против њега је била подигнута оптужница и био је ухапшен, али је убрзо аболицијом Савезне скупштине СФРЈ, био пуштен на слободу и ослобођен кривичне одговорности.

Од 1968. до 1972. године је радио као адвокат, али је 1972. године био ухапшен и осуђен на 18 месеци затвора, због вербалног деликта. Прва пресуда је укинута, да би у октобру 1973. био осуђен на две и по године затвора за „непријатељску пропаганду”.[1]

Године 1989. у Београду је објавио књигу „Сећања и сазнања - обрачун са Александром Ранковићем и Брионски пленум“.

Преминуо је 25. октобра 1997. године у Београду, а сахрањен је у родном селу Суботици.[2]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден Републике са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден рада са црвеном заставом и др.

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

  • Југословенски савременици - Ко је ко у Југославији. „Хронометар“, Београд 1970. година.