Википедија

Војислав Јовановић Марамбо

српски и југословенски историчар књижевности, преводилац, дипломата и научни радник

Војислав Јовановић Марамбо (Београд, 24. септембар 1884 — Београд, 20. јул 1968)[1] био је српски и југословенски историчар књижевности, преводилац, дипломата и научни радник. Био је историчар књижевности и то са посебним нагласком на проучавању народних умотворина, затим преводилац, публициста, библиограф, драмски писац-сатиричар, архивиста, дипломата, и колекционар књига и библиофил.

Војислав Јовановић Марамбо
Војислав Јовановић Марамбо
Пуно имеВојислав М. Јовановић Марамбо
Датум рођења(1884-09-24)24. септембар 1884.
Место рођењаБеоград
 Краљевина Србија
Датум смрти20. јул 1968.(1968-07-20) (83 год.)
Место смртиБеоград
 СФРЈ данас Србија

Биографија уреди

Војислав Јовановић је завршио гимназију у Београду 1903. Студирао је књижевност у Лозани, Женеви и Лондону, а докторирао је у Греноблу 1911.[1] Године 1912. изабран је за доцента Београдског универзитета за упоредну књижевност.[1] Током Првог светског рата био је члан ратног Пресбироа српске Врховне команде и шеф Пресбироа српске владе у Лондону и Вашингтону. За ванредног професора изабран 1919. Универзитетску каријеру напустио је годину дана касније. Уређивао је Српски књижевни гласник[1] 1920-1921. Године 1924. постављен је за начелника историјског одељења Министарства иностраних дела и на том је послу, с краћим прекидима, остао до 1950. Од 1950-1962. ради у Српској академији наука као научни саветник и научни сарадник. Умро је у Београду 1968.[1]

Књижевни рад уреди

Књижевни рад започиње 1903. године сарадњом у Малом журналугде под псеудонимом Марамбо објављује између осталог и позоришне критике. Прву драму под насловом Тако рече Заратустра написао је те исте године и послао на анонимни конкурс Матице српске. Према подацима које даје сам Јовановић 1914. уз књигу драма под заједничким насловом Каријера остали позоришни комади настали су следећим редом: Наш зет 1905, Наши очеви 1905-1906, Наши синови 1906, Каријера 1907. Наши синови и Наши очеви добили су другу награду на конкурсу Народног позоришта 1906.[2]

Један део Јовановићевог тематски врло разнородног научног рада везан је за проучавање наше народне књижевности. Највећи допринос у тој области представља његова докторска дисертација „Гусле“ Проспера Меримеа, у којој је, служећи се обимном документацијом, решио питање постанка и извора ове познате књижевне мистификације и тако приказао и улогу наше народне поезије у европском романтизму. Овоме треба додати и чувене антологије: Српске народне песме (1922) и Српске народне приповетке (1925).[2]

Јовановићево интересовање за политичку историју дало је такође драгоцене резултате: уредио је збирку докумената о питањима границе с Албанијом, о Рапалском уговору, о Лондонском пакту и књигу о југословенским архивима из Другог светског рата. У том послу посебно важно место заузима Енглеска библиографија о источном питању у Европи.[2]

Преводио је Волтера и Ибзена.[2]

Говорио је о значају архива, пре свега за будућност.[3]

Легат уреди

Сестра Војислава Јовановића Марамба Славка Јовановић оставила је Универзитетској библиотеци у Београду заоставштину свога брата и породичну кућу. Кућа је изграђена 1883. године, а у њој је 1988. године отворено Одељење за народну књижевност Универзитетске библиотеке, пошто је Војислава Јовановића нарочито занимала народна књижевност. Његова библиотека има 6292 свеске, рукописе и више од 1300 фотографија.[4]

Библиографија уреди

  • Наши синови, комад у четири чина, са епилогом, Мостар, 1907. Штампарско умјетнички завод Пахера и Кисића. Кол. Мала библиотека, књ. XXVIII, св. 139/140.
  • Каријера (Каријера, комедија у три чина; Наш зет, комад у једном чину; Наши очеви, комедија у три чина), Београд, Издавачка књижарница Геце Кона, 1914.
  • Наши синови, у књизи Старији драмски писци (приредио Станислав Бајић), Српска књижевност у сто књига, Нови Сад/Београд, Матица српска/СКЗ, 1972.
  • Тако рече Заратустра, драма у три чина (пронашао и за штампу приредио Васо Милинчевић), Књижевна историја, 1974, VI, 24, стр. 703-739.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ а б в г д Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 290. 
  2. ^ а б в г „Vojislav M. Jovanović - Marambo”. rastko.rs. Приступљено 29. 1. 2022. 
  3. ^ „Vojislav Jovanović Marambo i arhivi”. standard.rs. Приступљено 29. 1. 2022. 
  4. ^ „Војислав Јовановић Марамбо — Претражива дигитална библиотека” Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Претражива дигитална библиотека. Приступљено 29. 1. 2022. 

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Војислав_Јовановић_Марамбо&oldid=27534671”