Википедија

Војислав Лукачевић

четнички војвода

Војислав Лукачевић (Београд, 1908 — Београд, 14. август 1945) је био потпуковник Југословенске војске у отаџбини.

Војислав Лукачевић
Мајор Војислав Лукачевић у околини Дубровника, фебруар 1944. године
Лични подаци
Датум рођења1908.
Место рођењаБеоград, Краљевина Србија
Датум смрти14. август 1945.(1945-08-14) (36/37 год.)
Место смртиБеоград, ДФ Југославија
Војна каријера
Војска Југословенска војска у отаџбини
Чинпотпуковник

Биографија уреди

Рођен у имућној банкарској породици.

Гимназију и војну академије завршио у Београду. Имао је чин капетана војске Краљевине Југославије у резерви.

Радио је пред сам рат у грађевинском друштву „Батињол“.

По капитулацији, приступио покрету Драже Михаиловићу у лето 1941. и у њему остао све до јесени 1944.

Лукачевић је био на високим положајима. Био је прво командант Старог Раса, командант Другог милешевског корпуса, Херцеговине, командант групе корпуса.

У нападу на муслиманска насеља фебруара 1943. који је завршен масакром, Лукачевић је био командант Првог нападног одреда.[1]

Као четнички командант у Босни, руководио операцијама против НОВ и ПОЈ, као и усташа. Једно време командовао и четничким снагама у Црној Гори и Санџаку. У бици на Неретви руководио четничким положајима око Коњица, Главатичева, и Калиновика.

Колаборација са Немцима уреди

 
Подручје Лукачевића, према споразуму о примирју са Немцима (1943. године)

У септембру 1943. амерички потпуковник Алберт Б. Сајц и поручник Џорџ Мусулин су избачени падобраном на територију Територије војноуправног команданта Србије,[2] заједно са британским бригадним генералом Чарлсом Армстронгом.[3] У новембру Сајц и још један амерички официр за везу, каптен Волтер М. Менсфилд, су спровели инспекције четничких области, укључујући и ону коју је контролисао Лукачевић. У току инспекције били су сведоци борбе између четника и партизана. Због своје релативне слободе кретања, Американци су претпоставили да четници контролишу територију којом су се кретали. Међутим, упркос похвалама које је Сајц упутио за њега, Лукачевић је сарађивао са Немцима у исто време док је био домаћин Американцима.[4]

Половином новембра 1943, мајор Лукачевић је био заповедник четничких одреда са базом код Старог Раса, близу Новог Пазара. Његов опунономоћеник је 13. новембра склопио званичан уговор о колаборацији са опуномоћеником немачког команданта Југоистока генералом пешадије Хансом Фелбером.[5][6] Споразум је потписан 19. новембра и обухватао је велике делове територије Територије војноуправног команданта Србије и Санџака, границом Бајина Башта — Дрина — Тара — Бијело Поље — Рожај — Косовска Митровица — Ибар — Краљево — Чачак — Ужице.[7][8] По овом споразуму, специјалан немачки официр за везу је додељен Лукачевићу да га саветује о тактици, осигура кооперацију и убрза испоруку оружја и муниције.[9] Британски премијер Винстон Черчил је прочитао дешифровани текст споразума између Лукачевића и Фелбера, што је имало значајан утицај на коначну одлуку о промени британског става према Михаиловићу.[10]

 
Војислав Лукачевић са немачким и домобранским официрима 1944.

Почетком децембра 1943. Лукачевићеви четници су учестововали у операцији Кугелблиц, првој у низу немачких операција, уз 1. брдску дивизију, 7. СС дивизију Принц Еуген и деловима 187. резервне дивизије, 369. легионарске дивизије и 24. бугарске дивизије. Партизани су избегавали одлучни окршај и операција је окончана 18. децембра. Такође, током децембра виши СС и полицијски вођа, командант Муслиманске легије и командант у Санџаку, СС-штандартфирер Карл фон Кремпер, штампао је плакате са позивом Србима да се прикључе Лукачевићевим јединицама.[11] За добро држање у борби против НОВЈ, пуковник Јозеф Ремолд, командант борбене групе 1. брдске дивизије у операцији Кугелблиц, 22. децембра 1943. похвалио га је специјалном наредбом.[12][9]

Разлаз са Михаиловићем уреди

 
С лева на десно, стоје: Јован Бабовић, командант Старог Раса мајор Војислав Лукачевић, британски пуковник Вилијам Бејли и командант Оперативних јединица Источне Босне и Херцеговине пуковник Петар Баћовић; клече: амерички капетан Валтер Менсфилд и мајор Борислав Тодоровић (залеђе Дубровника, фебруар 1944)

У фебруару 1944. Лукачевић, Петар Баћовић и Борислав Тодоровић су испратили Бејлија до јадранске обале јужно од Дубровника и из Цавтата су евакуисани британским брзим чамцем. Могуће је да је њихов пролаз кроз територију коју су контролисали Немци убрзан Лукачевићевом сарадњом са Немцима. У једном тренутку је био позван на ручак са командантом гарнизона у неком оближњем граду, али није прихватио.[13] Из Италије је отишао у Каиро, а затим у Лондон, заједно са савезничком мисијом повученом из штаба ЈВуО. Као изасланик Драже Михаиловића присуствовао је на венчању краља Петра и краљице Александре 20. марта 1944.[14]

Након што је британска влада одлучила да повуче подршку Михаиловићу 1944. Лукачевићу није дозвољен повратак у Југославију све док британска мисија код Михаиловића на челу са Армстронгом не буде безбедно евакуисана са окупиране територије.[15] Лукачевић се у земљу се вратио 30. маја 1944. долетевши из Барија на имрповизован аеродром у селу Прањани северно од Чачка. Међутим, пре него што је напустио Италију, Лукачевићу и његовом пратиоцу су одузета нецензурисана писма, злато и драгуљи украдени из уреда југословенске владе у Каирy нешто мало раније.[16]

Пошто је Михаиловић половином 1944. смењен са места министра војске, морнарице и ваздухопловства, као резултат пада Пурићеве владе, од стране краља Петра,[17] Лукачевић је покушао да самостално контактира Савезнике у Италији надајући се постизању разумевања о заједничкој борби против Немаца.[18] Када је овај покушај пропао, Лукачевић је у августу 1944. објавио да он и други четнички команданти источне Босне, источне Херцеговине и Санџака више не примају наређења од Михаиловића и да оснивају Независну групу националног отпора да се боре против окупатора и оних који сарађују са њима у источној Херцеговини и јужној Далмацији.[19] Лукачевић је 19. октобра предложио да четници промене своју политику и да дочекају Црвену армију као ослободиоце и да буду примљени под команду неког руског генерала.[20] Такође је покушао да склопи споразум о ненападању са партизанима.[19] Почетком септембра је издао проглас народу објашњавајући своје разлоге да нападне Немце.[19] Због тога је разместио својих 4.500 четника у јужној Херцеговини и неколико дана од 22. септембра нападао делове 369. легионарске дивизије и пругу Требиње-Дубровник. Након почетних успеха, заузимања неких села и око 300 заробљених легионара[21] нашао се под ударом немачких снага и снага НОВЈ. Михаиловић је званично разрешио Лукачевића дужности и затражио од осталих четника да делују против Лукачевића.[22] Међутим, партизани, забринути да Лукачевић покушава да се повеже са очекиваним британским искрцавањем на јадранску обалу и тако формира мостобран на који би се могле искрцати савезничке и емигрантске групе, су напали његове снаге 25. септембра, заузевши прво његово упорште у Билећи, а затим га свеобухватно поразили.[22] Са неколико стотина преосталих четника, Лукачевић се повукао до Фоче. Након више недеља сакривања Лукачевић је покушао да се прикључи британској артиљеријској батерији при Другом корпусу НОВЈ у Билећи. Уместо тога, разоружан је, ухапшен и спроведен према Никшићу, где је предат партизанским јединицама.[22][23]

Суђење и смрт уреди

Против њега, Драгутина Кесеровића и Ђуре Ђуровића је организовано прво јавно послератно суђење у главном граду. Од 28. јула до 9. августа 1945. пред војним судом 1. армије у Београду организовано је суђење против њега, Кесеровића и Ђуре Ђуровића. Војни тужилац, пуковник Милош Минић је оптужио Лукачевића да је као командант четничких снага у Босни организовао покољ у Фочи, да је учествовао у истребљењу муслиманског становништва, да је сарађивао са окупатором у четвртој и петој непријатељској офанзиви, да је вршио злочине над припадницима НОП-а и да је сарађивао са квинслишком владом генерала Милана Недића.

Војно веће га је као и Кесеровића осудило на казну смрти стрељањем. Казна је извршена у Београду 14. августа 1945.[22] Место стрељања никада није објављено.

Одликовања уреди

Референце уреди

  1. ^ Заповест команданта Лимско-санџачких четничких одреда од 29. јануара 1943. командантима одреда - Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том XIV (четнички документи), књига 2, Војноиздавачки завод, Београд Архивирано на сајту Wayback Machine (6. октобар 2008), Приступљено 17. 4. 2013.
  2. ^ Hehn 1971, стр. 350, official name of the occupied territory.
  3. ^ Tomasevich 1975, стр. 373.
  4. ^ Tomasevich 1975, стр. 374–375.
  5. ^ Tomasevich 1975, стр. 321–323.
  6. ^ Roberts 1987, стр. 157 & 337.
  7. ^ Споразум између команданта Југоистока и мајора Војислава Лукачевића од 19. новембра 1943. о сарадњи четника са немачким трупама у борбама против НОВЈ - Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том XII (немачки документи), књига 3, Војноиздавачки завод, Београд Архивирано на сајту Wayback Machine (1. новембар 2009), Приступљено 17. 4. 2013.
  8. ^ Tomasevich 1975, стр. 324–325.
  9. ^ а б Tomasevich 1975, стр. 331.
  10. ^ Pavlowitch 2008, стр. 198.
  11. ^ Национална архива Вашингтон, извештај Абверове јединице 381 од 20. децембра 1943. на микрофилму бр. Т-313, ролна 488, снимак 350
  12. ^ Национална архива Вашингтон, извештај Абверове јединице 381 од 20. децембра 1943. на микрофилму бр. Т-313, ролна 488, снимак 249
  13. ^ Roberts 1987, стр. 156–157.
  14. ^ Roberts 1987, стр. 156, 207 & 342.
  15. ^ Tomasevich 1975, стр. 309.
  16. ^ Roberts 1987, стр. 226–227.
  17. ^ Tomasevich 1975, стр. 369 & 425.
  18. ^ Tomasevich 1975, стр. 425–426.
  19. ^ а б в Tomasevich 1975, стр. 426.
  20. ^ Tomasevich 1975, стр. 395.
  21. ^ Tomasevich 1975, стр. 426–427.
  22. ^ а б в г Tomasevich 1975, стр. 427.
  23. ^ Pavlowitch 2008, стр. 232.
  24. ^ Тимотијевић, Милош (2015). „Звонимир Звонко Вучковић (1916-2004): Биографија, документа, сећања” (PDF). Зборник радова Народног музеја. XLV: 186—187. 

Литература уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Војислав_Лукачевић&oldid=27473318”