Војислав Максимовић

Војислав Максимовић (Цвилин код Фоче, 4. август 1935) је српски прозни писац, есејиста, историчар књижевности и библиотекарства, професор-емеритус, члан Академије наука и умјетности Републике Српске.[1] Члан је првог сазива Сената Републике Српске.[2] На засједању Скупштине српског народа у БиХ, 9. јануара 1992. године прочитао је одлуку о проглашењу Републике Српског народа у БиХ.

Војислав Максимовић
Датум рођења(1935-08-04)4. август 1935.(86 год.)
Место рођењаЦвилин, општина Фоча
 Краљевина Југославија
Политичка странкаСрпска демократска странка
Савез комуниста Југославије (до 1969)

БиографијаУреди

Рођен је у Цвилину (Јошаница у Старој Херцеговини), који су у то вријеме били у саставу Зетске бановине.[2] Отац му се звао Јован а мајка Роса.[2] Током Другог свјетског рата није могао да похађа школу, тако да је завршио у родном мјесту послије рата.[2] Нижу реалну гимназију је завршио у Фочи (1947—1950), након чега уписује гимназију.[2] У школској години 1952/53. власти административном одлуком прекидају његово школовање у гимназији у Фочи, ради чега исте године уписује шести разред Друге мушке гимназије у Београду.[2] Идуће године се уписује у Другу мушку гимназију у Сарајеву, гдје завршава седми и осми разред и полаже велику матуру.[2] У школској години 1955/56. уписује књижевност на Филозофском факулту у Београду, а идуће године прелази на Филозофски факултет у Сарајеву.[2] Дипломирао је 1960, након чега се вратио у Фочу и запослио на Радничком универзитету као руководилац једне катедре.[2] За главног уредника листа „Дринске новости“ је изабран 1962.[2] Радио је и као професор књижевности у Учитељској школи у Фочи, након чега је изабран за главног уредника листа „Маглић“ у Фочи.[2] На мјесту директора Опште библиотеке у Фочи је радио од 1967. до 1969.[2] Био је и посланик Просвјетно-културног вијећа Савезне скупштине Југославије у Београду.[2] Један је од покретача и први главни уредник часописа Мостови у Пљевљима.[2] Из Савеза комуниста Југославије је искључен 26. маја 1969, након чега напушта родни крај.[2] Крајем 1969. се запошљава на Институту за изучавање југословенске књижевности на Филозофском факултету у Сарајеву, гдје је почео да пише докторску дисертацију на тему живота и књижевног дјела Јована Кршића (1898—1941).[2] Бавио се истраживањем у библиотекама и архивима у Југославији и Чехословачкој, након чега је 5. јуна 1975. на Филозофском факултету у Сарајеву одбранио докторску дисертацију.[2] Након дисертације је постао доцент на Одсјеку за општу књижевност и библиотекарство.[2] Прво је стекао звање ванредног, а 1984. је постао редовни професор.[2] Био је члан редакције часописа „Живот“ и „Израз“. Писао је за велики број листова од којих су неки: Задругар, Одјек, Ослобођење, Преглед, Лица, Дијалог, Спектар, Мале новине, Наши дани, Годишњак Института за језик и књижевност, Библиотекарство, Ловачки лист, Просвјетни лист, Политика, Борба, Дрварски гласник, Библиотекар, Књижевне новине, Књижевна критика, Путеви (Бања Лука), Кораци (Крагујевац), Градина и Литера (Ниш), Багдала (Крушевац), Стварање, Овдје и Просвјетни рад (Титоград), Дневник (Нови Сад), Провинција (Шабац), Стремљења и Нови свет (Приштина), Одзиви (Бијело Поље) и Бразде (Бијељина).[2] Године 1987. је именован за члана Уређивачког одбора Српске библиографије, Књиге 1868–1944, у припреми стручног тима Народне библиотеке Србије у Београду.[2] У периоду од 1980/81. до 1983/84. предавао је Библиографију на Катедри за библиотекарство и информатику Филолошког факултета у Београду.[2]

Са групом српских интелектуалаца обновио је 1990. године Српско просвјетно и културно друштво Просвјета које је укинуто 1947.[2] Исте године је изабран за првог председника Главног одбора и Друштва након однове.[2] Након првих вишестраначких избора у Југославији, обављао је дужност председника клуба посланика Српске демократске странке у скупштини СР БиХ. Сарајево је напустио у априлу 1992.[2] Од 1992. до 1998. био је посланик и председник Клуба посланика у Народној скупштини Републике Српске.[2] Био је ректор Универзитета у Српском Сарајеву од септембра 1992. до 15. априла 2000.[2] Био је председник одбора за оснивање Духовне академије светог Василија Биографија Острошког у Србињу (отворена 14. октобра 1994).[2] Био је предсједник скупштине Српског Сарајева од априла 1994. до почетка 1996.[2] Члан је Савјета часописа „Нова зора“.[2] Члан је Удружења књижевника Српске од 1993. и Удружења књижевника Србије од 2000.[2] Године 1996. је изабран за члана Сената Републике Српске.[2] За дописног члана Академије наука и умјетности Републике Српске је изабран 27. јуна 1997, а за редовног 21. јуна 2004.[1] Носилац је највећих одликовања Републике Српске: Ордена Републике Српске са лентом и Ордена Немањића.[2] У пензију је отишао 2003.[2] Сенат Универзитета у Источном Сарајеву му је 25. марта 2009. додијелио звање професора-емеритуса.[2] Живи у Београду.[3]

ПризнањаУреди

  • Диплома „Лимских вечери поезије“ у Прибоју, 1988.[2]
  • Митровданска повеља за изузетна остварења у области библиографије, 2010.[4]
  • Награда Владимир Ћоровић, 2003. за студију Митрополит Сава Косановић (1839—1903).[2]
  • Награда Шушњар, 1997.[2]
  • Награда „Свети Сава“, 1997. за књигу Вук и сљедбеници.[2]
  • Награда Лаза Костић 1995. за књигу Понешто.[2]
  • Награда „Драгојло Дудић“ 1990. за роман Нојево племе.[2]
  • Награда изавачког предузећа „Свјетлост“, 1972.
  • Награда града Пљеваља, 1971.
  • 27. јулска награда СРБиХ
  • 6. априлска награда града Сарајева, 1971.
  • Споменица Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ за немјерљив допринос у раду и угледу Друштва, у Билећи. 27. јуна 2012.[5]
  • Златна значка Културно-просветне заједнице Србије
  • Златна значка Културно-просветне заједнице Србије, 1993.[2]
  • Орден Немањића, 1996.[2]
  • Орден Републике Српске са лентом, 1994.[2]
  • Орден братства и јединства са сребреним вијенцем, 1975.[2]

ДелаУреди

РоманиУреди

  • Од уста до уста, роман
  • Заводишта, роман, Сарајево (1971)
  • Будна браћа, роман
  • Нојево племе, роман, Пале (2019)

ЕсејиУреди

  • Виђења Босне, есеји, Пљевља (1970),
  • Некада и сада, есеји, (1973)
  • Нека пресуди вријеме, есеји, (1978)
  • Испред свог доба, есеји, Сарајево (1980),
  • Мотиви и форме, есеји
  • И намјерно и узгредно, есеји, (1981)
  • Простори и појаве, есеји, (1989)
  • Путописна и мемоарска литература, есеји, (1991)
  • Вук и сљедбеници, есеји, (1997)
  • Старина и савременост, есеји, (1999)
  • Поводи и разлози, есеји
  • Основе теорије библиографије са примјерима,

ОсталоУреди

  • Јован Кршић, докторска дисертација
  • У времену српског буђења, говори и интервјуи
  • Митрополит Сава Косановић (1839—1903), студија, (2003)
  • Понешто, поетска проза
  • Васо Пелагић, монографија, (2001)
  • Поднебља, пјесме
  • До дана данашњег, проза
  • Основа теорије библиографије, Београд (1987)
  • Стазе и кругови, Београд (2016)

РеференцеУреди

  1. ^ а б „Чланови Академије: Академик Војислав Максимовић”. Академија наука и умјетности Републике Српске. 2012. Приступљено 19. 5. 2012. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа аб ав аг ад ађ ае аж аз аи ај ак ал аљ ам „Биографија Војислава Максимовића” (PDF). Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву. 2012. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2. 5. 2014. Приступљено 20. 5. 2012. 
  3. ^ „Предлог за доделу Митровданске повеље” (PDF). Народна библиотека Др Ђорђе Натошевић. 14. 9. 2010. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 23. 9. 2015. Приступљено 20. 5. 2012. 
  4. ^ „Академик Војислав Максимовић добитник Митровданске повеље”. Народна библиотека Др Ђорђе Натошевић. 2010. Приступљено 20. 5. 2012. [мртва веза]
  5. ^ „Обиљежавање 110. годишњице „Просвјете. Радио-телевизија Републике Српске. 26. 6. 2012. Приступљено 27. 6. 2012. 

ЛитератураУреди

  • Биографија и библиографија, Љетопис I-VIII (1996—2004), Академија наука и умјетности Републике Српске, Бања Лука

Спољашње везеУреди