Википедија

Војни, санитетски и несанитетски губици у Српској војсци у Балканским и Првом светском рату

Војни, санитетски и несанитетски губици у Српској војсци у Балканским и Првом светском рату је ретроспективни приказ доступних података о збрињавању повређених у Балканским ратовима и Првом светском рату.[1] Подаци нису у потпуности тачни јер или не постоје или нису довољно истражени. За ранији период, после паљења Архива санитетске службе у Краљеву 1915. године (у току повлачења српске војске), једини извор проучавања ових података били су полузванични и полуприватни, записи високих руководилаца санитетске службе и касније објављени радови учесника.[2]

Балкански ратови уреди

Укупно у Балканским ратовима, српски војни губици износили су око 88.000 припадника, погинуло је 14.000, рањено је 54.000, умрло 17.000 од рана и болести (5.000 од колере).[3][4]

Први балкански рат уреди

Србија је у Првом балканском рату изгубила 43.000 становника (војни губици: погинули, рањени, заробљени, нестали).[2] Како су подаци неуједначени наводимо неколико извора:

Према неким изворима:

  • погинуло је око 5.000 војника, подофицира и официра,
  • рањено је преко 18.000,
  • умрло је 7.000–8.000 од рана и болести.

Према подацима бригадног санитетског ђенерала др Симе Карановића, у овом рату је: погинуло 3.600, умрло 4.000, а рањено 18. 000 војника, подофицира и официра.

Према извештају генерала Мишића који је поднео Николи Пашићу, председнику Врховног савета, у Првом балканском рату: погинуло је 6.645, рањено 17.949 и било болесно 3.601 војник, подофицир и официр.[5]

Други балкански рат уреди

У Другом балканском рату српски војни губици били су 44.500 припадника.[6]

Према подацима ђенерала, др Симе Карановића, у овом рату је: погинуло 9.000, умрло (од колере) 5.000, а рањено 36.000 војника, подофицира и официра.[1]

Војни, санитетски и несанитетски губици у Српској војсци у Балканским и Првом светском рату
Врсте губитака Балкански ратови Први светски рат
Војни губици
88.000
 560.000 (до Крфа)
Погинуло
14.000
 46.000 (до јула 1916)
Рањено
44.000

Око 190.000 (146.000 до Крфа)

Умрло од рана и болести
17.000 (5.000 од колере)

70.000 (до јула 1916)

22.000 (повређено и умрло до јуна 1918)

4.000 (повређено и умрло до маја 1920)

Први светски рат уреди

Према подацима ђенерала др Симе Карановића, укупни губици српске војске на 1.500.000 људи били су.

  • до доласка на Крф погинуо је 45.861 војник,
  • умрло је од рана и болести 68.458 војника,
  • остало у болницама у Србији, након повлачења српске војске 138.600,
  • „нестало кроз Албанију, заробљено и пропало при повлачењу“ 306.603.

Укупни војни губици до доласка на Крф износили су 559 522 човека.

До 16. јула 1916. од мобилисаних 711.343 војника на Крф је стигао 151.821 војник. До доласка на Крф боловало је 461.150 официра и војника, од тога броја рањено је 145.996.

До 15. јуна 1918. погинуло је или умрло још 21.633 официра и војника, а до демобилизације 5. маја 1920. погинуло је још 500, а умрло још 3.500 официра и војника.[7][8][9][10][11][12][13][14]

Губици у појединим периодима уреди

Битка на Јадру

У победоносној бици на Јадру (Цер, 3–6. августа 1914) Српска војска изгубила је близу 17.000 официра и војника (12% састава), а од тога било је 11.519 рањеника. Историчар Јеремија Станојевић писао је: „Губици наше војске у Церској бици износили су 240 официра и 15.000 војника, што значи преко 20% бораца. Губици у бици на Руднику били су још већи и износили 22.000 погинулих, 91.000 рањених и 19.000 заробљених. Иако су крвави губици били за 25% мањи од непријатељских, ипак је наш напор био несравњено већи, а наши извори снаге сасвим исцрпени“.[2]

Епидемија тифуса 1914/1915.

Процењује се да је у Србији боловало око 500.000 људи од пегавца, а да је умрло око 150.000 и око 30.000 аустријских заробљеника. Лекари и медицинско особље поднели су највећу жртву: од 534 лекара живот је изгубило 160 (132 од пегавца и других заразних болести).[15]

После епидемије било је способно за рад једва 200 лекара. Практично, сви су били заражени, а умрло је 56% лекара и медицинског особља на раду у болницама.[16]

Извори уреди

  1. ^ а б Поменик погинулих и помрлих лекара и медицинара у ратовима 1912–1918. / [уредник Радоје Чоловић], Фототипско изд., Београд 2012.
  2. ^ а б в Nedok A, Sekulić M. The epilogue: Total numbers of casualties in World War I, Vojnosanit Pregl 2008; 65( Suppl.): 98–100.
  3. ^ Пописник бр. 2 – Ратна архива Првог и Другог балканског рата 1912–1913. године.
  4. ^ Игњатовић Миле, Врхунски домети српске хирургије у Балканским ратовима у: [Зборник радова Четвртог научног скупа] 800 година српске медицине [Соко Град, 6. до 9. јуна 2013. године] / [уредници Брана Димитријевић, Зоран Вацић], Београд 2013, стр. 13–33.
  5. ^ Мишић Живојин, Моје успомене / припремио за штампу и допунио Саво Скоко/, Београд 1990.
  6. ^ Борисављевић Милош, Војни санитет у миру и рату од 1884. до 1921., у: В.Станојевић, Историја српског војног санитета = (L’histoire du service de santé de l’armée Serbe) ; Наше ратно санитетско искуство = (Notre expériece du service de santé pendant la guerre), Београд 1992, стр. 800–807
  7. ^ Пописник бр. 3 – Ратна архива Врховне команде српске војске и свих њених одељења од 1914. до 1920. године.
  8. ^ Пописник бр. 3а – Архивска грађа материјалних одељења и органа Врховне команде (неоперативног карактера) од 1914. до 1920. године.
  9. ^ Пописник бр. 4 – Ратна архива армија и армијских области од 1914. до 1920. године.
  10. ^ Пописник бр. 5 – Ратна архива Министарства војног, са одељењима и установама, од 1914. до 1923. године.
  11. ^ Пописник бр. 6 – Ратна архива дивизија и дивизијских области од 1914. до 1920. године.
  12. ^ Пописник бр. 9 – Ратна архива свих пешадијских пукова I, II и III позива, за период од 1914. до 1920. године.
  13. ^ Опачић Петар, Завршетак Првог светског рата – пробој Солунског фронта – почетак слома војних снага централних сила и стварање Југославије, у: Архив за историју здравствене културе Србије, Год. 18, бр. 1–2/ 1989, стр. 7–17.
  14. ^ Максимовић Војин, Споменица прве српске добровољачке дивизије 1916–1926, Београд 1926.
  15. ^ Антић Дим., Пегави тифус у Крагујевачкој I резервној војној болници 1914–15, у: В. Станојевић, Историја српског војног санитета = (L’histoire du service de santé de l’armée Serbe); Наше ратно санитетско искуство = (Notre expériece du service de santé pendant la guerre) Београд 1992, стр. 314–328.
  16. ^ Генчић Лазар, Зашто је дошло до епидемија и помора у нашој војсци и народу за време ратова 1912–1918, у: В. Станојевић, Историја српског војног санитета = (L’histoire du service de santé de l’armée Serbe); Наше ратно санитетско искуство = (Notre expérience du service de santé pendant la guerre) / Београд 1992, стр. 772– 789

Литература уреди

  • Драган Микић, Александар Недок, Бранислав Поповић, Заразне болести у српској војсци и народу 1914. и 1915., на: на:www.rastko.rs
  • Милорад Радојчић, Окружни физикус др Селимир Ђорђевић на:www.rastko.rs
  • Генерал Пиарон де Мондезир, Албанска голгота. Успомене и ратне слике, Београд 1936.
  • Marcel Dunan, Le Drame balkanique de 1915, Paris 1932.
  • Фери Пизани, Српска драма. Октобар 1915. Солун 1917.
  • Milorad Ekmečić: Dugo kretanje između klanja i oranja, Istorija Srba u novom veku (1492 – 1992), Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2007.
  • Grupa autora, Vojna peidemiologija, Vojnoizdavački Zavod,, Institut za vojno medicinsku dokumentaciju, Beograd 1978.
  • Prof. Dr Vladimir Stanojević: Srpsko lekarsko društvo i njegovi članovi u Narodno-oslobodilačkim ratovima Srbije 1876-77-78 i 1912 – 1918. godine, Srpsko lekarsko društvo. Spomenica, Beograd, 1972.
  • Мирослав Перишић: Ваљево град у Србији крајем 19. века, Београд – Ваљево, 1998, 149.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Војни,_санитетски_и_несанитетски_губици_у_Српској_војсци_у_Балканским_и_Првом_светском_рату&oldid=26844971”