Време смрти

роман-тетралогија Добрице Ћосића

Време смрти је тетралогија српског књижевника Добрице Ћосића, изашла у периоду од 1972. до 1979. године. Хронолошки, оно је наставак Корена, са радњом која се одвија за време Првог светског рата.

Време смрти
Vreme smrti.jpg
Комплет књига
Настанак и садржај
АуторДобрица Ћосић
ЗемљаСФР Југославија
Језиксрпски
Издавање
Датум
издавања

1972–1979. (серијал)
Број страница2112
Тип медијамек повез
Хронологија
ПретходникКорени
НаследникВреме зла

Међу главним јунацима, осим породице Катић (Аћима, Вукашина, Ивана, Милене и Адама), јављају се и Никола Пашић, Живојин Мишић као и регент Александар.

Први део романа говори о периоду непосредно након Церске битке. Следећа о Колубарској бици, док се у трећој и четвртој говори о паклу Ваљевске болнице и повлачењу преко Албаније.

РадњаУреди

  УПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис књиге!

Прерово иде у ратУреди

Пролог прве књиге доноси нам вести о убиству аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву, ултиматум Аустроугарске Србији, одговор наше владе, писма европских владара једни другима у којим се вајно труде да избегну рат а у ствари мобилишу своје војске. Трећег августа Немачка је објавила рат Француској, 4. августа Велика Британија је објавила рат Немачкој. Тако је почео Први светски рат, нападом на Србију. Аустроугарска царевина упутила је на Краљевину Србију, своју „Казнену експедицију” да је сатре и себи отвори пут за Босфор и Исток. Први меци испаљени су на српске војнике, прва граната бачена је на Београд и срушена прва кућа. Прва победничка вешања цивила и жена, убијања деце и стараца, силовања и пљачке, прва рушења православних цркава и тровања сеоских бунара извршена су августа 1914. на делу српске територије окупиране од војске Аусроугарске Царевине. У касну јесен 1914. у селу Прерову, одакле потичу главни ликови чију ће судбину писац пратити, добош позива мештане пред општину да чују имена рањених, погинулих или несталих. Ту је Аћим Катић бивши радикалски првак и сеоски газда са сином Ђорђем, трговцем, његов унук Ђорђев син јединац, Адам је на фронту. Ту је, Тола Дачић, први комшија, сиромашак и надничар, који је четири сина испратио у рат. Један је већ погинуо. На њихово огромно олакшање, Катића и Дачића нема на списковима.

За то време, у Нишу, који је тренутно ратна престоница, председник владе Никола Пашић је на великим мукама. Извештаји са бојишта су све лошији. Војска је исцрпљена, гладна, без одеће и муниције. Савезници не шаљу ни муницију, која је већ плаћена. Још траже да Србија уступи Бугарској пола Македоније, како би и они ушли у рат против Аустроугарске и Немачке. То им је услов за даљу помоћ у муницији и ратном материјалу. Врховна команда га позива да хитно дође у Ваљево да се заједно договоре шта ваља чинити. Војвода Путник, искусни ратник и херој Балканских ратова, извештава га да је војска пред катастрофом. Пашић се пита шта да чини пред том истином и које то судбносне одлуке могу донети скупштина и влада па да та истина не постане судбина Србије. Он, који је одбио ултиматум Аустроугарске, јер се њим руши независност и понижава национално достојанство његове земље, који је схватио њихову мржњу и презир, њихову решеност да нас згазе и униште, никако не може да се помири са капитулацијом. Понижавајући су му и захтеви савезника да се уступи територија Бугарима коју су Срби ослободили у Балканским ратовима и на којој су остављали своје кости. Пашић зове на разговор Вукашина Катића, опозиционог лидера кога зову и „морални мач Србије”, старијег сина Аћима Катића, да чује његово мишљење.

Вукашин, кога је отац послао у Париз на студије уверен да ће од њега створити школованог народног трибуна који ће се борити за идеје радикалског покрета али у гуњу и опанцима, вратио се после школовања препун нових идеја. Био је уверења да Србија треба да раскине са патријархалном свешћу и окрене се Европи. Супротна политичка мишљења и женидба са кћерком вође либерала доводи до свађе и потпуног разлаза оца и сина. Иако обојица много пате због тога, ни један од њих не пружа руку помирења. Аћим никада није упознао свога унука Ивана, који сада има 20 година и добровољац је у ђачком батаљону, ни осамнаестогодишњу унуку Милену која, се по избијању рата пријавила као болничарка.

Сувоборска биткаУреди

У другој књизи под називом Сувоборска битка, прате се дешавања за време Колубарске битке. Књига садржи неколико група ликова, који поред колективне судбине морају да се суоче са личним, индивидуалним проблемима.

Централна личност је Живојин Мишић који је послат да заведе ред у војску. Он и група официра који командују битком чине прву групу ликова. Мишић се креће колима блатњавим путем, посматрајући како су се војска и народ измешали, што ствара стање хаоса. Он посматра терен Сувобора, Маљена, Рајца и долину Колубаре на којим се одвија битка. Мишићу кола упадају у блатњави јарак и народ схвативши о коме се ради извлачи кола. Он успут види како неки официр бије каишем војника и решава да спасе војника по имену Драгутин и узме га за посилног. Коначно Мишић стиже на мост на реци Рибници у селу Мионица код ког је механа где преузима команду од рањеног Петра Бојовића, током чега се у даљини чује пушкарање и механа се тресе од паљбе топа. Даљи ток радње се своди на Мишићеве телефонске разговоре са командантима дивизија и Мишићев обилазак фронта. Мишић је од позиција највише издвојио коту 620 тј. Баћинац, вис изнад Мионица са кога преко Сувобора и Рајца може да се изврши напад на Ваљево. Убрзо стижу неопходне гранате, али су превише кратке за топове, што после радости у штабу баца све у очај. Схвативши да је војска у безизлазној ситуацији, како је описано: „Да се налази завејана снегом у вијугавом испрекиданом рову дуж Маљена,Сувобора и Рајца” и „Да су се војска и народ измешали”, Мишић, после дугог телефонског разговора са војводом Путником наређује повлачење ка Горњем Милановцу, после чега стижу преправљене гранате и следи офанзива са успешним исходом.

Другу групу ликова чине Иван Катић, син Вукашина Катића и унук Аћима Катића, са групом ђака који долазе на фронт, прво код Живојина Мишића, где Иван и Мишић разговарају, будући да је Вукашин у роману приказан као близак Мишићев пријатељ. Иван и његова чета (у којој су Данило (Протић) Историја, ђак заљубљиве природе, Бора (Лукић) Пуб син покојног начелника из Пожаревца коме су оца на спавању убили сељаци и кога је мајка задојила мржњом према сељацима, Душан Казанова, главни заводник, Саша Молекул и Тричко (Македонац картарош) добијају задатак да оду на Баћинац код мајора Гаврила Станковића, у земуницу укопану у старом дрвету. Ту они срећу мајора Гаврила Станковића, који им говори да верује у исправност њихове борбе и победу. Гаврило Станковић им говори да они треба да издрже само до оног одлучујућег момента када се поравнавају сви рачуни. Каснијим током радње ће ђачки одред и одред Луке Бога да се сусретну. Ђачки одред ће имати прво ватрено крштење у борбама са непријатељем током које ће да ноћу заузму по мраку непријатељске ровове. У борбама прса у прса, које би војнику Богдану Драговићу, осматрачу са букве, који наводи топ капетана Палигорића, деловала интересантно због патетичних покрета бораца , да нема пуцњаве мајор Станковић ће у експлозији гранате бити рањен. Ово код Богдна изазива снажан набој емоција, који сада гласно узвикује име тек упознатог официра, из страха да је погинуо, а потом, згрожен призором који види покрива очи и плаче, да би на крају схватио да је погинуо ордонанс.

Трећу групу ликова чини коњички одред са Адамом Катићем, сина Ђорђа Катића и унук Аћима Катића са његовим коњем Драганом, поклоном од деде кад је био мали. Адам се присећа како је преживео експлозију гранате, коју назива пољска крмача, док су војници Лазић, Светолик и Борча погинули, да је све мирисало на крв и барут. Он током бријања под вајатом види девојку Косану, чију тетку моли да је склони код његовог деде Аћима у Прерово. Потом полази у потрагу за њом речима: „Наћи ћу те Косана, па да си се сакрила у торбу командира дивизије.” Каснијим током радње Адам губи Драгана и набавља новог коња. У току борбе његов коњички одред са исуканим сабљама напада непријатељски ров.

Четврту групу ликова чини Алекса Дачић, син Толе Дачића, слуге Аћима Катића и чета Луке Бога која је сатерана у поток испод каменолома. Алекса Дачић, син Толе Дачића је добио задатак да се укопа на вису код каменолома где је дивизија Хрвата. Хрвати пуцају на њих и бацају камење. Станко моли Алексу да му пуца у ногу и нуди златни дукат, а Алекса рачуна да ако сто ногу буде упуцао имаће дуката да купи своје имање. Каснијим током радње када су ђачки одред и одред Луке Бога заједно, Лука бог, окрутни нижи официр, који тврди за себе да воли победу, а презире мир, наводно извршава самоубиство у колиби, када су га војници који су копали ровове по снегу на Превоју дошли да га моле да се повуче, а сумња пада да га је Алекса Дачић убио. Касније Иван Катић преузима команду над војском, а Сава Марић, сељак из одреда тврди да мукање стоке заправо није мукање стоке, већ гладан и изнемогао непријатељ. Када се одред непријатеља приближио српским рововима, Иван је наредио паљбу.

Офанзива је успешно изведена. Српски топови коначно се чују, што после више месечног затишија топова уноси радост и елан међу трупе. Алекса Дачић заробљава митраљеско гнездо направљено од камења и тера војника да пуца по непријатељу, а Иван Катић хвата хрватског официра. На крају романа Вукашин Катић долази код Живојина Мишића говорећи му да је Иван погинуо и да је негде у блату Колубаре.

Ваљевска болницаУреди

Овај део романа смештен је у Ваљевску ратну болницу, симбол људске пожртвованости, хуманости и агоније током Првог светског рата и главни центар за пријем српских војника, рањеника и великог броја избеглица и заробљеника, који су због лоших хигијенских услова у болници оболели од епидемије пегавог тифуса, али у којој су се чудесним сплетом околности и судбине догодиле и неке од најневероватнијих и најтрагичнијих љубавних у прича савременој српској књижевности. Радња прати рањене мајора Гаврила Станковића и Богдана Драговића (првог у ногу, другог у груди) заробљене у Аустријским амбулантним колима на путу ка Дрини. Заједно са њима су чешки лекар Војтех, рањени аустријски официр Ханс Кеглер и војник Пепи. Њих спашава српска коњица која заробљава кола и шаље Станковића и Драговића у ваљевску болницу у старој артиљеријској касарни, где се налази Милена Катић, ћерка Вукашина Катића. Заједно са њима у болници је Милоје Дачић син Толе Дачића. Главни лекари у болници су доктор Сергејев хирург и Паун Алексић управник. Сергејев успешно ампутира руку Милоја Дачића, кога је на Дрини због непажње погодио дум дум метак у руку. Међутим Гварило Станковић одбија да му доктор Сергејев ампутира гангренозну ногу,а Радојко његов посилни му доноси најлепши кревет у Ваљеву са гвозедним ногарама и птицама као украсима. Ситуација у болници и целом Ваљеву је ужасна, војници спавају на цигланом поду, а многи су по шталама, амбарима и поред ограда. Милена се распитује код Гаврила Станковића и Богдана Драговића о Ивану, који је био са њима, а Гаврила Станковића Милена подсећа на девојку иѕ Русије Машу, у коју је био заљубљен и која га је на зимском вашару у Петрограду оставила због песника Сергеја Зубова. Богдану Драговићу који је у бунилу од температуре долази мајка у посету. У међувремену Вукашин Катић обилази фронт. Он наилази код прве ваљевске куће, на шљивик испресецан рововима, мртве војнике, коње и побацане пушке и торбе. Потрешен је, јер је Иван нестао, а нађене су само разбијене наочаре. Он пише Аћиму, с ким је у завади, да ће Адама да прекоманудује у телефоносте. Тола Дачић обилази фронт од Ваљева до Пецке, са торбом пуном свећа које је излио и са храном. Он наилази на рањеног војника, који му да сено да преноћи, а у току ноћи помисли да су му тробу украли. Тола коначно налази Милоја и иако је тужан што му је син изгубио руку, драго му је што је жив. Радња прати и Најдана Тошића, лиферната и рођака Олге Катић, жене Вукашина, који прави забаву за амбасадоре и официре. У међувремену Гаврилу Станковићу долазе стари познаници, Апис и Кајафа. Станковић са Аписом који је први дошао води расправу у којој Апис тврди да не воли правила, јер их пишу људи, и да је рат улудан, јер џаба им слобода, ако гину људи, због којих су и почели да се боре за слободу. После Аписа долази Кајафа и говори Станковићу да је унапређен у чин пуковника. Станковића унапређење не привлачи, он гледа у футролу Кајафиног револвера и моли га да му га да. У зору Станковић прво има сан да јаше коња и да му цело Ваљево кличе, и рањеници и заробљеници и да ће Маша доћи. Потом Гаврило Станковић извршава самоубиство са два хитца из Кајафиног револвера, прво у гангренозну ногу, потом у главу.Војници потом покуђавају да отму Станковићев кревет. У међувремену код Аврама Винавера ушравника свих болница налазе се два официра Симић и Михајло Радић. Винавер нуди Симићу да убде управник болнице у касарни где је Милена, али он одбија у софистицираној расправи са Винавером око тога шта је дужност, тврдећи да за управника треба бити полицајац, а он је лекар и уписао је медицину јер воли здравље. Михајло Радић прихвата задатак и моли да му Симић буде код њега у болници. Он је путовао возом од Крагујевца до Ваљева, размишљао како је изневерио сопствену жену којој је био потребан, како је уписао медицину због сестре која има туберкулозу и размишљао о томе како ће епидемију пренети вашке пегавца.По доласку на капију болнице Михајло Радић затиче чопор паса и Толу Даичића како их тера. Потом одлази у канцеларију код Пауна Алексића, и затиће га с љубавницом. Он му наређује да распреми неред у канцеларији и оде.У међувремену Олга Катић мајка Милене се пријављује да буде болничарка. Милена се среће са својом учитељицом Надеждом Петровић. Михајло Радић је увео строге мере у болницу, ложење ватре у пећи, депедикулацију, дезинфекцију. У књизи је присутан и Лудвик Хришфилд бактериолог, као и болничарке из Шкотске. Даљи ток радње прати описе смрти војника по болници. Трећа књига се завршава писмом непознатог болесника.

ИзлазакУреди

Последњи део романа исписује врхунац колективне драме једног народа, паралелно пратећи херојску одбрану и пад Београда у аустроугарске руке, издају савезника и у историји незабележен егзодус српског народа, мојсијевских размера, и повлачење српске војске преко албанских планина. Остала је само нада и вера у повратак у отаџбину.

ИзвориУреди

Спољашње везеУреди