Википедија

Вукоман Арачић

За другу употребу, погледајте страницу Вукоман Вуле Арачић.

Вукоман Арачић (Ланиште, 10. мај 1850 − Ужице, 12/25. фебруар 1915) био је српски генерал.

Вукоман Арачић
Вукоман Арачић
Лични подаци
Датум рођења(1850-05-10)10. мај 1850.
Место рођењаЛаниште, Кнежевина Србија
Датум смрти25. фебруар 1915.(1915-02-25) (64 год.)
Место смртиУжице, Краљевина Србија
Војна каријера
Служба1874−1903.
1912.
1913−1915.
ЧинГенерал
Учешће у ратовимаПрви српско-турски рат
Други српско-турски рат
Српско-бугарски рат
Први балкански рат
Други балкански рат
Први светски рат
ОдликовањаОрден Милоша Великог
Орден Таковског крста
Орден Белог орла
Орден Карађорђеве Звезде са мачевима

Биографија уреди

Рођен је у селу Ланиште, Јагодински округ, од оца Петра и мајке Стеване. Завршио је четири разреда основне школе у Јагодини и шест разреда гимназије у Крагујевцу 1869. године. Потом је отишао на војну академију - Артиљеријску школу, као полазник њене девете класе, коју је завршио као седми у рангу од 20 питомаца 1874. године. У класи је био заједно са прослављеним генералом Божом Јанковићем, ослободиоцем Косова 1912. године, као и генералом Леонидом Соларевићем.

У Првом рату против Турака две године касније је ађутант за генералштабне послове Тимочког корпуса. Док је у другом (1877—1878) начелник штаба Јагодинске бригаде. Тада на челу својих земљака улази на Нишку тврђаву, 29. децембра 1877 (11. јануара 1878. по новом календару) а затим учествује и у борбама на Самокову.

Наредне две године он има чин капетана II класе и био је официр ордонанс Шумадијске дивизије. Као државни питомац Вукоман Арачић је отпутовао 1880. године у Беч ради студија инжењерије. Тамо је боравио до 1882. године. По повратку из Беча обављао је дужност начелника штаба инжењеријског пука. У генералштабну струку капетана I класе преведен је 1885. године и одмах у рату против Бугара постаје начелник штаба Дринске дивизије I позива. Са тог положаја, октобра 1887. године постављен је за команданта 6. пешадијског батаљона.

У априлу наредне године постао је вршилац дужности шефа Спољног одсека Операцијског одељења Главног генералштаба. Током деведесетих година обављао је већи број дужности при центаралној војној управи. Био је вршилац дужности начелника Операцијског одељења Министарства војног, заступник начелника Главног генералштаба, начелник Општевојног одељења Министарства војног и помоћник начелника штаба команде Активне војске.

Од 1890. до 1903. године био је командант дунавске дивизијске области, од марта 1895. командант IX пешадијског пука, начелник оперативног одељења Главног генералштаба и командант IV команде Шумадијске дивизијске области, а од априла 1902. Тимочке дивизијске области и почасни ађутант краља Александра Обреновића. У истом раздобљу, од августа 1901, постао је и члан Вишег војног савета.

У периоду 1893. до 1903. године, са мањим прекидима, (од 12. септембра 1893. до 1. септембра 1896, затим од 21. јуна 1897. до 1. марта 1899. и од 26. марта 1900. до 18. августа 1901) био је и професор Војне академије. Предавао је као хонорарни и редовни професор Војну географију и Историју ратне вештине на њеном нижем, а Тактику и Генералштабну службу са ратном игром на њеном вижем курсу. Године 1893. и 1901. био је и члан академског савета ове установе. Као председник и члан био је и у комисијама за полагање подофицирских и официрских испита.

Од октобра 1900. до октобра 1901. био је и уредник војног часописа Ратник. Кратко, током 1898, уређивао је и Службени војни лист. Године 1895. био је и члан војно-касационог суда.

Написао је књиге Ореографија око наше земље на Балканском полуострву (1898) и Ђенералштабна служба ратног доба (1899, COBISS.SR 167911948), а до 1914. године довршио је за издавање дело Ђенералштабна служба мирног доба, које због рата није одштампано.

Био је један од утемељивача првог коњичког клуба у Шумадији: Шумадијског обласног кола јахача Кнез Михајло 1898. године.

За инжењеријског потпоручника промовисан је 20. септембра 1874, за капетана II класе 1. априла 1880, за капетана I класе 1. јануара 1885, за мајора 16. априла 1887, за потпуковника 1894, а за пуковника 1. новембра 1897. У том чину је и пензионисан 2. јула 1903. из политичких разлога, као Обреновићевац, и преведен у резерву.[1] Наредних 9 година је провео као пензионер, најчешће боравећи у родном селу Ланишту, где је подигао велику кућу, вилу, која се и данас налази у центру села. И у то време није прекидао додир са војском, али је најчешће био професор својој деци Петру и Браниславу, као и другим официрима које је спремао за мајорски испит.

Балкански ратови уреди

Главни чланак: Опсада Видина
 
Штаб Тимочке Војске снимљен у Бугарској, под рушевинама старе куле у Кули, јула 1913.

Године 1912. у освит балканских ратова активиран је као резервни генералштабни пуковник и постављен поново за команданта Тимочке дивизијске области. У Првом балканском рату његова област није имала значајнијих дејстава, па је то искоришћено за организовање снабдевања оперативних армија животним потребама и комором, али зато сјајне командантске вредности долазе до пуног изражаја у Другом балканском рату 1913. године, после јунског препада Бугара на Брегалници. Тада је он мобилисао Тимочане - обвезнике другог и трећег позива и Последњу одбрану (старце и младиће). С тако формираним јединицама на Планинци, 23. и 24. јуна (7. и 8. јула по новом календару) разбио је налет Бугара према Зајечару и већ 2.(15) јула прешао у напад. Они су заузели Кулу и Белграџик (21. јула) и зауставили су се код самог града Видин кога су опсели.[2][3] За ове успехе оперативне природе пуковник Вукоман Арачић унапређен је у чин генерала 1. новембра 1913. и враћен у активну службу, а град Зајечар га је прогласио својим почасним грађанином. Уједно је и одликован највишим ратним одликовањем, Карађорђевом звездом са мачевима 4. реда.

Први светски рат уреди

У Првом светском рату Арачић је успешно командовао Тимочком дивизијом II позива и Шумадијском дивизијом I позива, при ослобађењу Шапца 10. августа 1914. и у периоду Церске битке. Током борби око Шапца, генерал Петар Бојовић је рањен, због чега је образовао Армијски корпус који је до 24. VIII под руководством генерала Вукомана Арачића ослободио град од Аустроугара.[4]

За време битке на Дрини Тимочани су нанели тешке ударе противнику на крвавој Парашници.[5]

Нешто касније, 10. октобра 1914. генерал Арачић је постављен за команданта Ужичке војске у време Битке на Дрини.[6] На њеном челу, у октобру и новембру 1914. водио је борбе на Сенковићу, Паклинку, Точионику, Бабјаку и Семећу. Ове јединице су после продора у источну Босну и наношења великих губитака противнику биле принуђене да се из стратешких разлога повуку све до Овчарско-кабларске клисуре, после пада Чачка, 12. новембра.[7]

 
Надгробни споменик на Новом гробљу

За време Колубарске битке (XI-XII 1914) командовао је борбама на линији: Варда - Велики Приседо - Кадињача - Поникве. Ужичка војска је солидно наслонила своје десно крило на лево крило I армије па је противофанзива српске војске на том делу фронта одлично напредовала. Гонећи непријатеља, Арачићеве трупе успеле су да 29. новембра (11. децембра) уђу у Ужице. У ноћи 2./3. (14/15) децембра са Овчара је на Kаблар пребачен 17. пешадијски пук и следеће ноћи је пробијен фронт.[8] Генерал, доста нарушеног здравља, ипак је успео да командује војском која се налазила на терену где се сада налази спомен чесма па све до реке Kаменице.[9]

После победоносне Колубарске битке генерал Арачић се предано ангажује на стварању што бољих услова за оздрављење и опоравак својих војника који су били заражени епидемијом пегавог тифуса. Борећи се против те болести и он се средином фебруара 1915. заразио од аустроугарских заробљеника. Држао се добро све до 23. истог месеца, када је наступила компликација - запаљење плућа[10] Умро је 12 (25) фебруара 1915. године, у 5ч и 30мин а следећег дана сахрањен у Ужицу. На погребу, у име Ужичке војске опростио се његов некадашњи ђак, пуковник Драгутин Милутиновић.[11] Након рата 25. фебруара 1925.год.[12][13][14] уз највише државне почасти његови остаци су пренети у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду.[15]

 
Вила генерала Вукомана Арачића и његове породице у Новом Ланишту, саграђена око 1910. Снимак из 2012. године

Потомци уреди

Вукоман се оженио 15. априла 1879. године Крагујевчанком Милицом (1859—1913), ћерком артиљеријског капетана друге класе Миливоја Радојковића. Имали су шесторо деце, Славку (1880—1959), (удату за пуковника Мирка Поповића, имали су сина Војина), рано преминулу Љубицу (?-1893) и Ружу (1895-?), удату Ирвин, Петра (1885—1958)(дивизијски генерал и сарадник Беле руке), Миливоја (инжењер и између два светска рата један од вођа Земљорадничке странке као и народни посланик, имао сина Вукомана, погинулог 1944. године) и Бранислава (1887 - као капетан прве класе извршио самоубиство из части 18. априла 1913. године јер је био оптужен за проневеру новца[16]).

Библиографија радова уреди

  • Ђенералштабна служба ратног доба, 1. део, Београд 1899. COBISS.SR 167911948
  • Ђенералштабна служба мирног доба, 2. део, (довршено 1914. нештампано).
  • Служба у штабовима српске војске у мирно доба, Ратник, књ. 33 (1895), св.1 (јули), стр. 56.
  • Пројекат за службу у штабовима српске војске, Ратник, књ. 34 (1896), св. 3 (март), стр. 257.
  • Мобилизација и концентрација војске, Ратник, књ. 36 (1897), св. 1 (јануар), стр. 1.
  • Исхрана и одржавање војске у борбеној приправности за време рата, Ратник, књ. 37 (1897), св. 5 (новембар), стр. 561; књ. 37 (1897), св. 6 (децембар), стр. 727.
  • Извештај о француским корпусним и армијским маневрима, Ратник, књ. 37 (1897), св. 5 (новембар), стр. 545; књ. 37 (1897), св. 6 (децембар), стр. 689.
  • Орографија око наше земље, Ратник, књ. 38 (1898), св. 1(јануар), стр. 33; књ. 38 (1898), св. 2 (фебруар), стр. 158.
  • Брзо утврђивање (превод), Службени војни лист, 1883, стр. 898-902, 927-932, 957-964, 1023-1028, 1097-1100, 1151-1156.
 
Спомен-чесма у селу Јанчићи код Чачка

Занимљивости уреди

Ново Ланиште је захваљујући генералу Вукоману Арачићу добило железничку станицу коју и данас користи.

Сама железничка станица је у периоду измађу два светска рата носила назив Арачићево.

У селу Јанчићи, код Чачка, 1937.[17][18] године подигнута је спомен-чесма са бистом генерала, која и данас постоји.[19]

Улице назване по имену Генерала Арачића налазе се у Београду (Палилула[20] и Борча[21]), Крагујевцу[22], Севојну[23] као и у селима Ново и Старо Ланиште, Лозовик, Мали Поповић и Ракитово код Јагодине од 2021. године.

Признања уреди

Домаћа:

Страна:

Референце уреди

  1. ^ Српски биографски речник, том 1, изд. Матица српска, Нови Сад, 2004. године, одредница 'Арачић, Вукоман' на. ISBN 978-86-83651-49-8. стр. 253-254.. COBISS.SR 200028935
  2. ^ http://ubsm.bg.ac.rs/view.php?q=1916&e=t&p=0389&z=3&x=b&w=922&h=600&x=b Балкански рат у слици и речи, уредник Душан Мил. Шијачки, Београд, 1913. страна 389
  3. ^ http://ubsm.bg.ac.rs/view.php?q=1142&e=t&p=0377&z=2&x=0&w=922&h=600&x=e Илустрована Ратна Кроника - 1912-13, уређује Каменко Суботић Нови Сад: Издавачка књижарница Свет. Ф. Огњановића,1912/13. pp. 377
  4. ^ „Учешће 1300 ђака каплара у Колубарској бици, Aлександар Лукић,Мирослава Којић, Љиг, 2014”. istorijskenovine.unilib.rs. Приступљено 2021-06-18. 
  5. ^ „Церска операција, Раденковић Милан, 1953” (на језику: српски). Приступљено 2021-02-01. 
  6. ^ „Учешће 1300 ђака каплара у Колубарској бици, Aлександар Лукић,Мирослава Којић, Љиг, 2014”. istorijskenovine.unilib.rs. Приступљено 2021-06-18. 
  7. ^ „Операције Ужичке војске у Првом светском рату”. Баштина Ужица. Приступљено 2021-06-18. 
  8. ^ Media, Užice (2018-09-20). „INTERVJU RADIVOJE PAPIĆ, istoričar SLAVNE BITKE UŽIČKE VOJSKE”. UžiceMedia (на језику: српски). Приступљено 2021-06-18. 
  9. ^ „БОР­БЕ УЖИЧ­КЕ ВОЈ­СКЕ ДЕЦЕМ­БРА 1914. ГОДИ­НЕ”. ČA Glas (на језику: српски). 2018-12-03. Приступљено 2021-06-18.  soft hyphen character у |title= на позицији 4 (помоћ)
  10. ^ „Дневни лист 'Политика', 26.02.1915. године. 'Над гробом једног јунака и војсковође' - Ђенерала Вукомана Арачића”. digitalna.nb.rs. Приступљено 2020-11-08. 
  11. ^ „Периодика ➜ Ратник : лист за војне науке, новости и књижевност”. digitalna.nb.rs. Приступљено 2022-05-12. 
  12. ^ „Време - 24. фебруар 1926 - Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"”. ubsm.bg.ac.rs. Приступљено 2020-02-17. 
  13. ^ „Време - 25. фебруар 1926 - Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"”. 
  14. ^ „Време - 26. фебруар 1926. - Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"”. 
  15. ^ „Јавно комунално предузеће "Погребне услуге" - Београд - ЗнаменитеЛичности”. www.beogradskagroblja.rs. Приступљено 2021-09-28. [мртва веза]
  16. ^ „Даниловић Војислав - Из балканског рата”. 
  17. ^ „Време - 8. новембар 1937. - Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"”. ubsm.bg.ac.rs. Приступљено 2020-02-17. 
  18. ^ „Правда - 1. јул 1939. - Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"”. ubsm.bg.ac.rs. Приступљено 2020-02-18. 
  19. ^ „80 godina od podizanja spomen - česme: U slavu i čast generala Aračića! (FOTO)”. www.epicentarpress.rs. Приступљено 2020-10-02. 
  20. ^ „Digitalna mapa i poslovni adresar Srbije - Generala Aračića, Beograd (Palilula)”. PlanPlus.rs (на језику: српски). Приступљено 2021-09-20. 
  21. ^ „Digitalna mapa i poslovni adresar Srbije - Vukomana Aračića Beograd (Borča)”. PlanPlus.rs (на језику: српски). Приступљено 2021-09-20. 
  22. ^ „Digitalna mapa i poslovni adresar Srbije - Generala Vukomana Aračića Kragujevac”. PlanPlus.rs (на језику: српски). Приступљено 2021-09-20. 
  23. ^ „Digitalna mapa i poslovni adresar Srbije - Generala Aračića Sevojno”. PlanPlus.rs (на језику: српски). Приступљено 2021-09-20. 

Литература уреди

  • Ђенерал Вукоман Арачић: командант ужичке војске,[Б. М.]: Штампарија Врховне команде Оперативног одељења, [1915], COBISS.SR 133819404
  • Арачић, Вукоман, чланак - саставни део, Александар Ж. Животић, Београд, 2010.COBISS.SR 522025623
  • Предавања ђенералштабне службе мирнога и ратнога доба на нашем курсу Војне академије у школској 1897/8 год., Вукоман Арачић, Београд: Војна академија, 1898 COBISS.SR 167912972
  • Службени војни лист, часопис, Београд: Државна штампарија, COBISS.SR 36679692
  • Милић Милићевић; Љубодраг Поповић (2003). Генерали Војске Кнежевнине и Краљевине Србије. Војноиздавачки завод. ISBN 978-86-335-0142-2. 

Спољашње везе уреди



Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вукоман_Арачић&oldid=26490195”