Вук Бранковић (деспот)
- За чланак о његовом претку, погледајте чланак Вук Бранковић.
Вук Бранковић (1471 — 16. април 1485), познат и као Вук Гргуревић, те Змај Огњени Вук и Јајчанин Вук, био је српски деспот, син је слепог Гргура Бранковића, и унук деспота Ђурђа Бранковића.
| Вук Бранковић | |
|---|---|
 Вук Гргуревић Бранковић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1440. |
| Датум смрти | 16. април 1485. (46/47 год.) |
| Породица | |
| Родитељи | Гргур Бранковић |
| Династија | Бранковићи |
| Претходник | Стефан Томашевић |
| Наследник | Ђорђе Бранковић |
БиографијаУреди
У младости је био са Турцима, који су помагали његовом оцу да добије деспотство Србије после смрти деспота Ђурђа (1456).
Када је 1465. године у Београд стигло једно турско посланство да понуди мир, био је међу њима и Вук. Тада он улази у историју, као актер догађаја.[1] Ту је он прешао у службу мађарског краља Матије и постао заповедник српских чета у Срему и околини. Веома храбар и пожртвован, Вук је стекао велики углед, који најбоље показује његово, у народу познато име, Змај Огњени Вук. Јунак је многих народних песама, бугарштица и десетерачких. Надимак је добио или по Витешком реду тог имена или по специјалном оружју које је "бљувало ватру" попут аждаје, али од гвожђа.
Ратовао је са Мађарима против Чеха, Пољака и Аустријанаца, а нарочито против Турака. Добио је због војничких заслуга од краља Матије 1469. године град Белу Стену и дистрикт Тотушевину у Славонији. Именован је за деспота Србије 1471. године и добио је велике поседе на подручју данашње Војводине, који су некад били својина деспота Ђурђа: Купиник (Купиново), Сланкамен, Беркасово (Деспотски шанац)[2], Бечкерек (Зрењанин), Деспотов Брод (Славонски Брод - тврђава Вуковац), Бијелу Стијену и друге.
По легенди, основао је фрушкогорски манастир Гргетег и цркву Св. Николе у Сланкамену. У црквици тој је у зиду високо клин био укуцан, о који је он долазећи на службу, "свој клобук вешао".[3]
Вук је био ожењен Барбаром Франкопан кћерком кнеза Жигмунда. У брачном животу нису имали порода. Удова Варвара се након смрти мужа преудала за хрватског великаша Фрању Берисловића.[4] У брак је удовица унела "мираз" - велике поседе које јој је оставио Вук.
Као деспот, Вук се посебно прославио 1476. године, проваливши у Сребреницу и борећи се испод Шапца и Смедерева.
Године 1479. заповеда српском коњицом у Боју код Кењермеза. Храбрим нападом на турски центар мађарска и српска коњица су разбиле турску војску и натерале је на повлачење. Ова битка сузбила је турске нападе на Мађарску за неколико наредних година.
Нарочито је чувен његов смео поход 1480. године на Сарајево. Ратовао је са успехом против Турака по Србији и 1481. године довео одатле, из околине Крушевца, око 50.000 људи, који су насељени око Темишвара.[5] У сталној борби с Турцима, након борбе на реци Уни, деспот је умро 16. априла 1485. године.
По једној спекулацији, његов надимак би могао имати везе са ратним направама из 15. века, које су користиле ватру и имале форму змаја.[6]
Породично стаблоУреди
| 16. Бранко Младеновић | ||||||||||||||||
| 8. Вук Бранковић | ||||||||||||||||
| 4. Ђурађ Бранковић | ||||||||||||||||
| 18. Лазар Хребељановић | ||||||||||||||||
| 9. Мара Лазаревић Бранковић | ||||||||||||||||
| 19. Милица Хребељановић | ||||||||||||||||
| 2. Гргур Бранковић | ||||||||||||||||
| 20. Матија Кантакузин | ||||||||||||||||
| 10. Димитрије I Кантакузин | ||||||||||||||||
| 21. Ирина Палеолог Кантакузин | ||||||||||||||||
| 5. Јерина Бранковић | ||||||||||||||||
| 22. Јован Урош | ||||||||||||||||
| 11. Јелена | ||||||||||||||||
| 1. Вук Бранковић | ||||||||||||||||
| 3. | ||||||||||||||||
РеференцеУреди
- ^ "Политика", Београд 6. јануар 1939. године
- ^ Ваничек 1881, стр. 124.
- ^ "Политика", Београд 1939. године
- ^ "Београдске општинске новине", Београд 16. новембар 1903.
- ^ "Правда2", Београд 24. јануар 1934.
- ^ "Политика", 8. април 1939
Види јошУреди
ЛитератураУреди
- Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Ивић, Алекса (1929). Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања потиско-поморишке границе (1703). Нови Сад: Матица српска.
- Поповић, Душан Ј. (1957). Срби у Војводини. Књ. 1: Од најстаријих времена до Карловачког мира 1699. Нови Сад: Матица српска.
- Спремић, Момчило (2007). „Српски деспоти у Срему”. Срем кроз векове: Слојеви култура Фрушке горе и Срема. Београд: Вукова задужбина. стр. 45—73.
- Ћирковић, Сима (1970). „О деспоту Вуку Гргуревићу”. Зборник за ликовне уметности. 6: 283—290.
- Ћирковић, Сима (1982). „Последњи Бранковићи”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 445—464.
- Ваничек, Франц (1881). Историја Војничке крајине или историја васцелог српског народа са ове и оне стране Дунава, Саве, Уне, Врбаса тако и приморја (од 1538 до 1873 - 335 година), прва књига (од 4). Нови Сад: Јован Ђуричић Биорац.
