Вук Бранковић (деспот)

Вук Бранковић
Вук Бранковић
	Вук Гргуревић Бранковић
Датум рођења	1440.
Датум смрти	16. април 1485. (46/47 год.)
Династија	Бранковићи
Отац	Гргур Бранковић
Претходник	Стефан Томашевић
Наследник	Ђорђе Бранковић

За чланак о његовом претку, погледајте чланак Вук Бранковић.

Вук Бранковић (Вук Гргуревић, у народним песмама знан као Змај Огњени Вук или Јајчанин Вук; 1471 — 16. април 1485), српски деспот, син је слепог Гргура Бранковића, сина деспота Ђурђа.

БиографијаУреди

У младости је био са Турцима, који су помагали његовом оцу да добије деспотство Србије после смрти деспота Ђурђа (1456).

Када је 1465. године у Београд стигло једно турско посланство да понуди мир, био је међу њима и Вук. Тада он улази у историју, као актер догађаја.^[1] Ту је он прешао у службу мађарског краља Матије и постао заповедник српских чета у Срему и околини. Веома храбар и пожртвован, Вук је стекао велики углед, који најбоље показује његово, у народу познато име, Змај Огњени Вук. Јунак је многих народних песама, бугарштица и десетерачких. Надимак је добио или по Витешком реду тог имена или по специјалном оружју које је "бљувало ватру" попут аждаје, али од гвожђа.

Ратовао је са Мађарима против Чеха, Пољака и Аустријанаца, а нарочито против Турака. Добио је због војничких заслуга од краља Матије 1469. године град Белу Стену и дистрикт Тотушевину у Славонији. Именован је за деспота Србије 1471. године и добио је велике поседе на подручју данашње Војводине, који су некад били својина деспота Ђурђа: Купиник (Купиново), Сланкамен, Беркасово, Бечкерек (Зрењанин), Бијелу Стијену и друге.

По легенди, основао је фрушкогорски манастир Гргетег и цркву Св. Николе у Сланкамену. У црквици тој је у зиду високо клин био укуцан, о који је он долазећи на службу, "свој клобук вешао".^[2]

Вук је био ожењен Барбаром Франкопан кћерком кнеза Жигмунда. У брачном животу нису имали порода. Удова Варвара се након смрти мужа преудала за хрватског великаша Фрању Берисловића.^[3] У брак је удовица унела "мираз" - велике поседе које јој је оставио Вук.

Као деспот, Вук се посебно прославио 1476. године, проваливши у Сребреницу и борећи се испод Шапца и Смедерева.

Године 1479. заповеда српском коњицом у Боју код Кењермеза. Храбрим нападом на турски центар мађарска и српска коњица су разбиле турску војску и натерале је на повлачење. Ова битка сузбила је турске нападе на Мађарску за неколико наредних година.

Нарочито је чувен његов смео поход 1480. године на Сарајево. Ратовао је са успехом против Турака по Србији и 1481. године довео одатле, из околине Крушевца, око 50.000 људи, који су насељени око Темишвара.^[4] У сталној борби с Турцима, након борбе на реци Уни, деспот је умро 16. априла 1485. године.

По једној спекулацији, његов надимак би могао имати везе са ратним направама из 15. века, које су користиле ватру и имале форму змаја.^[5]