Габриел Глид

Габриел Глид (Београд, 1966), српски је вајар, графичар и педагог који је на ликовну сцену Србије ступио 90-тих година 20. века. Дипломирао и магистирао на Факултету ликовних уметности у Београду, а данас на истом факултету ради у звању ванредног професора на предмету Вајање и цртање. Своја дела излагао је од 1990. године на више од сто колективних изложби у земљи и иностранству. Самосталним и групним изложбама на простору бивше Југославије и у више европских градова (Солун, Братислава, Амстердам, Москва, Париз…). Добитник је неколико награда из области ликовне уметности.

Габриел Глид
Gabriel Glid. 0331.jpg
Габриел Глид на отварању самосталне изложбе (2019)
Датум рођења(1966-00-00)1966.
Место рођењаБеоград
СФР Југославија

Дела му се налазе у најважнијим јавним и приватним колекцијама у Србији (Музеј савремене уметности и Народни музеј у Београду, Музеј града Београда, Музеј Zepter, Теленор колекција).

Живот и каријераУреди

Рођен је у Београду 1966. године, у уметничкој породици, од оца Нандора Глида, вајара и мајке Гордане, сликарке и таписеристкиње, признатих ликовних уметника, који су једним делом утицали на уметничку каријеру свог сина. Након што је завршио вајарски одсек на Факултету ликовних уметности у Београду 1992. године, у класи професора Николе Јанковића и на истом факултету, и у класи истог професора магистрирао је 1994. године.

Од 2009. ради на Факултету ликовних уметности у Београду у звању ванредног професора на предмету Вајање и цртање. Једно време је радио као професор вајарства на Lasalle Уметничком колеџу у Сингапуру (2004-05).

Дела му се налазе у најважнијим јавним и приватним колекцијама у Србији (Музеј савремене уметности и Народни музеј у Београду, Музеј града Београда, Музеј Zepter, Теленор колекција...).

Ликовно стваралаштвоУреди

У свом стваралаштву Габриел Глид се паралелно бави скулптурама и графикама, и тако успешно пркоси култури, беспарици и опстанку уметности на простору Србије, због немања уметничког тржишта.[1]

Вајарски опус

Вајарски опус Габриела Глида почива на минималистичком пиступу и пуризму форме, на перфекцији реализације и успешном комбиновању примене традиционалних материјала (дрво, камен) и нових материјала (сунђер, гума, силикон) али и поступака.

Његове скулптуре, укључујући и дела заступљена на најновијим изложбама, у својој примарности подразумевају основне геометијске облике (коцка – Инфакт, ваљак – После или квадар – Почетак...) које, даљом разрадом уметник доводи до нових нивоа значења и тумачења.[2]

У тематском погледу Глидово инспиративно полазиšте су различити феномени индивидуалне и друштвене стварности од рецимо питања идентитета (Габијел), потрошачког друштва (Бар код) до геополитичких односа (Почетак, Почетак опет).

Пластичној интепретацији поменутих тема аутор приступа са пуно личне, контемплативне слободе свесно избегавајући директни говор, задржавајући се на нивоу алузивности са дискретном дозом хумора и ироније. Самом насловном одредницом уметник даје посматрачу одређени флексибилни оквир за могућа тумачења.[2]

Графички опус

Ликовни језик Габриела Глида — графичара, почива на добро познатим елементима скулпторског језика који нису употребљени бучно и провокативно већ су претворени у софистициран, бираним терминима конципиран визуелни говор.

Његове графике, изведене у техникама ситоштампе и принта, које припадају циклусу „Ћилими“ почивају на мултипликацији и „преради“ познатих мотива народне радиности. У њиховом контексту наслућујемо намеру преиспитивања питања континуитета и трајања.

Утицај мајке сликарке и оца вајара на ликовност Габриела Глида

На ликовно стваралаштво Габриела Глида, према напису његов колега Здравка Јоксимовића,

... у себи носи утисак елеганције и отмености, што му обезбеђује једну посебну интелектуалну ауру. Па се стиче утисак да је он спојио и искуства уметности оба своја родитеља: ткања (мајке чувене примењене уметнице Гордане Глид) и вајања (оца Нандора Глида, који је оставио значајан траг у југословеској скулптури).[1]

На питање колико је била његова свесна или несвесна намере у овом спајању, сам уметник одговара:

Ћилими имају везе са радом моје мајке, док наравно скулптура је нешто што ме одувек везује са радом оца.[1]

НаградеУреди

Добитник је неколико награда из области ликовне уметности:

  • Награда Златно длето УЛУС-а, Пролећна изложба, 1993 године,
  • Награда за скулптуру, Бијенале минијатурне уметности Горњи Милановац, 2000 године.
  • „Политикина” награда „Владислав Рибникар” за најбољу изложбу у 2018. години.[3] Ова награда je вајару Габријелу Глиду, додељена за изложбу „Виђено и невиђено”, која је одржана у октобру и новембру 2018 у Галерији савремене ликовне уметности у Нишу, у Изложбеном простору Официрског дома у Нишу. Изложба се састојала од одабраних скулптура и графике из најновијег опуса овог аутора.
Део поставке, изложбе „Виђено и невиђено” Габриела Глида, у Изложбеном простору Официрског дома у Нишу,
која је награђене „Политикином” наградом „Владислав Рибникар” за 2018.
Графички опус уметника на изложби у Нишу (2018)
Вајарски опус уметника на изложби у Нишу (2018)

ИзвориУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 Краљ, Миљана. „Габриел Глид: У земљи среће ништа се не мења”. Новости онлајн, 1.4.2017. Приступљено 08. 10. 2018. 
  2. 2,0 2,1 Jelena Saić, Predgovor u Katalogu za samostalnu izložbu Gabrijela Glida, Sean and not seen, Galerija savremene likovne umetnosti Niš, 2018.
  3. ^ Уручена „Политикина” награда („Политика”, 26. јануар 2019)

Спољашње везеУреди

Уметничка породица Глид
Нандор Глид—отац
(1924 — 1997)
Гордана Глид—мајка
(1936)
Даниел Глид—син
(1963)
Габриел Глид—син
(1966)