Отворите главни мени

Барон Гаврило Јована Родић (1812-1890), односно нем. Gabriel Joseph Freiherr fon Rodich, био је генерал у аустријском царству, српског порекла, а касније и у аустроугарској монархији (1867-1918).

Гаврило Ј. Родић
Serbischen General Gabriel Freiherr von Rodich (1812-1890).jpg
Барон Гаврило Ј. Родић
Датум рођења(1812-12-13)13. децембар 1812.
Место рођењаВргинмост
Аустријско царство
Датум смрти21. мај 1890.(1890-05-21) (77 год.)
Место смртиБеч
Аустроугарска
ЧинГенерал

Родић је рођен 13. децембра 1812. године у српској православној породици у Вргинмосту на Кордуну у Војној крајини (1538-1881), тј. у посебној војно-административној области, која је била директно потчињена круни. Успео се он властитом снагом од проста кадета до мало не највишега степена војничке јерархије.[1]

БиографијаУреди

Отац му је био Јован Родић "часник I хрватске банске пуковније", а породица му, по њему, припада српском братству Родић-Стојсављевић[2], које је раширено у Северној Далмацији, Лици, Босанској Крајини, Кордуну и Банији.

Цео живот Гавро ће провести у служби у аустријској царској војсци, а као и сви Срби из Војне крајине (нем. Militärgrenze) и он ће као млад дечак започети војну каријеру са 14 година, када га 17. октобра 1826. године примају у „54. пешадијски пук“ и кадетску школу у Грацу.

Већ 1. јануара 1831. године добија чин заставника (нем. Fähnrich), док је од 1832. до 1833. године, он је запослен као инструктор кадетске регименте у Грацу.

У „1. граничну пешадијску регименту“ (нем. Banal-Grenzinfanterieregiment Nr. 1) пребачен је 16. јануара 1833. године, а 1. марта 1834. године у истој постаје потпоручник (нем. Unter-Lieutenant).

Овде има положај ађутанта у батаљону, а потом и у бригади, код једног другог Србина (који је дошао из Лике) - генерала Арсенија Таборовића (1772—1845), тј. нем. Arsenius Taborovich, Ritter von Dahlen und Bossard. Чин поручника (нем. Oberlieutenant) добиће 1. октобра 1840. године, када му је надређени официр био Аустријанац Johann Franz Freiherr Kempen von Fichtenstamm (1793-1863).

Гаврило Родић је 1. јула 1847. године достигао чин млађег капетана (нем. Capitän-Lieutenant) у „12. немачко-банатској граничној регименти“ (нем. Deutsch-Banater Grenzregiment Nr. 12), а 1. априла 1848. године, пребачен је у „2. граничну пешадијску регименту“ (нем. Banal-Grenzinfanterieregiment Nr. 2).

ЛикУреди

Као официр Родић је био врло строг, готово неумољив. Због тога није био ни мало популаран код подређених. Од њих је шта више тражио велике жртве; излагао их током вежби великом телесном напору, а за време предаха, указивао на грешке и додатно "поучавао". Низак, сав округао, са разбарушеном црном косом и великим брковима али звонког гласа. Иако је добро владао немачким језиком, говорио и писао опширно, као саговорник је био врло суздржан и штур на речима. Тек када је 1860. године постао барон, а то му је била животна жеља, "преобразио се". Тај толико озбиљни ћутљиви генерал постаде наједанпут ванредно добре воље.[3] Баш тада је по други пут ушао у брак, у 48 години живота. Његова друга изабраница била је девојка од 19. година, али племкиња - Агата пл. Пјестере, кћерка богатог властелина из Тамишке жупаније. "Младенци" су се скрасили у Дубровнику, где је "млади барон" имао лепу кућу.

Ратне годинеУреди

 
Аустријски барон Гаврило Ј. Родић

Са почетком револуције 1848. године, биће уз бана Хрватске Јосипа Јелачића (1801-1859), код кога у службу стиже 1. априла 1848. године. То познанство са Јелачићем је било пресудно за његову каријеру - "прокрчило му пут".

У чин капетана (нем. Hauptmann) унапређен је 12. септембра 1848. године. Када је царска војска прешла Драву да поврати Међимурје, Родић је именован за помоћник ађутанта бана и све време се налази у његовом штабу. Касније је учествовао и у борбама (1848—1849) у Мађарској. Ново унапређење следи му већ 14. децембра 1848. године у чин мајора (нем. Major), док службује у „5. вараждинско-кројцерској граничној пешадијској регименти“ (нем. Warasdin-Kreuzer Grenzinfanteregiments Nr. 5).

За своје услуге током ових година, добио је 22. септембра 1849. године аустријски царски Леополдов орден - „Витешки крст“ (нем. Österreichisch-kaiserliche Leopold-Orden - „Ritterkreuz“). Исте године добиће и „Војни крст за заслуге“ (нем. Militärverdienstkreuz).
Промовисан је у потпуковника (нем. Oberstlieutenant) 24. децембра 1849. године.

У новембру 1850. године, потпуковник Гаврило добија аустријску племићку титулу - „витез“ (нем. Ritter), а недуго по том, 12. сепрембра 1851. године, унапређен је и у чин пуковника (нем. Oberst).
Чин пуковника дочекао је у новој „4. пешадијској регименти“ (нем. Infanterie-Regiment Hoch- und Deutschmeister Nr. 4), док је 27. новембра 1852. године, преузео команду над „46. пешадијском региментом Гроф Јелачић“ (нем. Infanterieregiment Graf Jellačić Nr. 46).

Родић је 1. марта 1859. године унапређен у чин генерал-мајора (нем. Generalmajor), када је постао командант бригаде у Дубровнику и касније Котору, а у тадашњој Далмацији ће остати све до 1862. године.
Аустријски орден „Гвоздене круне“, III класе (нем. Österreichischer Orden der Eisernen Krone III. Klasse) Гаврило добија 17. децембра 1859. године.

Пошто добија и титулу - „барона“ (нем. Baron) 8. марта 1860. године, одлази за команданта „VIII корпуса“ у Италију, тј. најпре у Венецију, а потом у Ровињ, па на крају у Темишвар.
Након тога он је водио операције против, како италијанских, тако и пруских снага.
У току аустро-пруског рата (1866), бори се у „Јужној армији“ (нем. Südarmee), где је неформално промовисан је генерал-потпуковника (нем. Feldmarschall-Lieutenant).

Командовао је „V корпусом“ („од 23. јуна 1866. године“) у Италији, током познате битке код села Кустоца (итал. Custozza) у Ломбардији.
После ове победе званично је промовисан у чин генерал-потпуковника, а за заслуге одликовао га је лично Franz Joseph I (1830-1916), цар Аустије (владао: (1848-1867), а потом и Аустроугарске (владао: (1867-1916) аустријским војним орденом „Марије Терезије“ (нем. Österreichischer Militär-Maria-Theresien-Orden).

Генерал Гаврило Родић исте године преузима команду над „12. пешадијском дивизијом“ (нем. 12. Infanterie Truppendivision) у Кракову у Пољској, затим 31. марта 1867. године, узима команду над „68. мађарском пешадијском региментом“ (нем. Ungarisches Infanterieregiment Nr. 68), потом 3. јануара 1869. године, „16. пешадијском дивизијом“ (нем. 16. Infanterie Truppendivision) у Сибињу, те на крају од 11. децембра 1869. године, „18. пешадијском дивизијом“ (нем. 18. Infanterie Truppendivision).

Гувернер ДалмацијеУреди

 
Војна крајина (1435-1881), тј. нем. Militärgrenze

У Далмацију се вратио 1869. године, као војни командант, где је постао познат и поштован, јер је преговорима решио проблем побуне у Котору, због чега је 22. августа 1870. године, именован намесником (гувернером) крунске покрајине Далмације.

Током намесништва, Родић је радио углавном са Србима у Далматинском Сабору, уз које је гледао да реализује зацртане циљеве бечког двора. Као његов лични пријатељ посебно се издвајао Стјепан Митров Љубиша (1824-1878), политички лидер Срба у Далмацији. Још једно аустријско одликовање добиће 13. октобра 1871. године, а биће то орден „Гвоздене круне“, I класе (нем. Österreichischer Orden der Eisernen Krone I. Klasse).

Родић је последњи пут 23. априла 1873. године, унапређен у виши чин (нем. Feldzeugmeister), који је својствен само немачкој војничкој традицији, а сврстава се између генерал-потпуковника и генерал-пуковника (нем. Generaloberst), тј. чина кога ће Аустроугарска увести тек 1915. године. Место намесника у Далмацији напушта 12. новембра 1881. године, а затим одлази у Беч, где ће се 1. децембра, исте године и пензионисати. Генерал Гаврило Родић је умро у престоници аустроугарске царевине 21. маја 1890. године.

Српско родољубљеУреди

Гаврило је као патриота, својим утицајем помагао Србе, па је тако одбио да се 1870. године војно обрачуна са српским устаницима у Котору, те је уместо тога, уз помоћ пријатеља Стјепана Љубише смирио ову побуну искључиво преговорима. Помогао је да на чело Далматинског Сабора 1870. године дође управо Љубиша, а на његову је (Родићеву) иницијативу 1873. године у Метковићу (крај Дубровника) подигнут парохијски дом поред тамошње српске православне цркве.

Током устанка Срба у Босни и Херцеговини (1875-1878), генерал Родић организује и координира пружање логистичке, војне и материјалне помоћи устаницима. Његове јединице су касније учествовале у аустроугарској окупацији Босне и Херцеговине у 1878. године.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ "Застава", Нови Сад ?
  2. ^ Цвијић, Јован : „Насеља и порекло становништва“ (књига 20, Српски етнографски зборник у издању Српске краљевске академије, Београд, (1925). стр. 351)
  3. ^ "Застава", Нови Сад ?

ЛитератураУреди

  • Cetnarowicz, Antoni: „Die Nationalbewegung in Dalmatien im 19. Jahrhundert: Vom Slawentum zur modernen kroatischen und serbischen Nationalidee“ (Peter Lang, Frankfurt am Main, 2008)
  • Lackey, Scott W.: „The Rebirth of the Habsburg Army: Friedrich Beck and the Rise of the General Staff“ (Greenwood Press, Westport, 1995)
  • Rajčić, Tihomir: „Srpski nacionalni pokret u Dalmaciji u XIX. stoljeću“, Зборник Instituta historijskih nauka (HAZU, Задар, 2005)
  • Obad, Stijepo: „Kraj hajdučije u Dalmaciji“ (Razdio povijesnih znanosti 12, Filozofski fakultet, Задар, 1985/1986)
  • Monzali, Luciano: „The Italians of Dalmatia: From Italian Unification to World War I“ (University of Toronto Press, Toronto, 2009)
  • Bencze, László: „The occupation of Bosnia and Herzegovina in 1878“ (Columbia University Press, New York, 2005)
  • Lucas, James: „Fighting Troops of the Austro-Hungarian Army, 1868-1914“ (Hippocrene Books Inc resp Spellmount Ltd, New York, 1987)
  • Király, Béla K. & Rothenberg, Gunther Erich: „War and Society in East Central Europe: A millennium of Hungarian military history“ (Brooklyn College Press, New York, 2002)
  • Lukés J. & Hirtenfeld, Jaromir: „Militärischer Maria Theresien-Orden: Über Autorisation des Ordens nach authentischen Quellen verfasst und angeordnet“ (Kaiserlich-Königlichen Hof- und Staatsdruckerei, Wien, 1891)
  • Бакотић, Лујо: „Срби у Далмацији од пада Млетачке републике до ујединена“ (Издавачко и књижарско предузеће „Геца Кон“ А. Д., Београд, 1938)
  • Цвијић, Јован: „Насеља и порекло становништва“ (књига 20, Српски етнографски зборник у издању Српске краљевске академије, Београд, 1925)