Гавро Манојловић

Гавро Манојловић (Оток код Огулина, 27. октобар 18561. новембар 1939, Загреб) био је модерни историчар, књижевник, политичар, професор, академик, Србин по националности, који је највећи траг оставио у хрватској средини и то, пре свега, дајући велики допринос успешном функционисању Југославенске академије знаности и уметности. Осим што је заслужан за Југославенску академију, у свом дугом и плодном животу Манојловић је био неуморан и на другим пољима. Учествовао је у политици, настојећи да се и на тај начин одужи народу из кога је потекао, и наравно струци у којој је радио. Био је и остао пре свега српски научник, који је иза себе оставио дело које га је надживело и којим је уједно своје име сачувао од заборава.[1]

Гавро Манојловић
Manojlovic Gavro.jpg
Гавро Манојловић
Датум рођења(1856-10-27)27. октобар 1856.
Место рођењаОток код Огулина
Хабзбуршка монархија
Датум смрти1. новембар 1939.(1939-11-01) (83 год.)
Место смртиЗагреб
Краљевина Југославија
ПољеИсторија

Живот и каријераУреди

Рођен је 27. октобра 1856. године у Отокu код Огулина, као син Константина Манојловића из Отока код Огулина, и мајке Марије пореклом из породице Милидраговић.[2]

Школовање

Прве кораке у описмењавању начинио је у српској школи при Цркви Св. Илије у Задру, а затим је кратко похађао италијанску школу.

Пошто се породица 1864. преселила у Огулин, школовање је наставио у тамошњој Главној школи. Године 1868. уписао је гимназију у Сењу, од 1870. године био је ђак гимназије у Карловцу, а од 1871. до 1876. године ишао је у гимназију у Загребу.

У Загребу је студирао историју, географију, славистику и филозофију. Студије је окончао у Бечу.

Учешће у рату

У међувремену, године 1878. учествовао је у аустроугарској окупацији Босне и Херцеговине као резервни поручник 53. пешадијског пука.

Кретање у служби

Почевши од 1880, године Гавро Манојловић је радио је као средњошколски наставник у гимназији и реалци у Загребу и гимназији у Пожеги, а две и по године је био директор гимназије у Осијеку (1892–1894).

Године 1894–1895. године био је на усавршавању у Бечу. Због болести и изненадне смрти мајке 1895. године, није успео да оствари планирани наставак усавршавања у Паризу и Риму.

Академску титулу доктора наука опште историје с класичном филологијом стекао је на Филозофском факултету у Бечу 1896. године, одбранивши дисертацијуиз историје Византије.[3]

Избором за приватног доцента 1897. године, Манојловић је започео наставно-научни рад на Загребачком универзитету. Године 1901. постао је ванредни, а 1902. редовни професор опште историје старог века.

Политичка каријера

У пролеће 1908. у Илочком срезу изабран је за посланика Хрватског сабора. Због политичког ангажмана у Српско-хрватској коалицији већ је септембра исте године удаљен с Универзитета, да би поново почео да предаје априла 1910. У међувремену је изабран за правог члана Југославенске академије знаности и умјетности (5/18. марта 1908) и дописног члана Српске краљевске академије (3. фебруара 1910).

И поред притисака аустроугарских власти, која су ометале његову академску каријеру, није престајао да се бави политиком, тако да је:

  • члан Хрватског сабора био од 1908. до 1911. и од 1913. до 1919,
  • члан Угарског сабора 1910–1911. и од 1913. до 1918,
  • члан Привременог народног представништва Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, од 1919. до 1920. године

После распуштања Привременог народног представништва Гавра Манојловић се више не наилази у редовима посланика. Његовом активном учешћу у политичком животу дошао је крај и он се у потпуности посветио раду у Југославенској академији знаности и уметности.

Пензионисан је 17. априла 1924. године.

Породични живот и смрт

Породицу је засновао у Осијеку, након женидбе са Меланијом Јовановић. Преминуо је у Загребу 1. новембра 1939. године[4].

ДелоУреди

Као песник и уредник књижевних часописа, опробао се још у младости, да би се касније бавио научним радом у више различитих области. Бавио се историјом филозофије, историјом старог истока (Повијест Старога Оријента I, 1—3, 1923), историјом раног средњег века, филологијом.

По свом зналчају издвајају се и византолошке студије Гавре Манојловића, настале између 1899. и 1911. године. Он су и до данас задржале актуелност.

Нека, до тада необрађивана питања из византијске историје која су представљала новину не само у оквирима српске и југословенске већ и светске византологије, нашла су се на у бројним иницијативама за њихово истраживање од стране Гавре Манојловића.

БиблиографијаУреди

  • Јadransko pomorje IX stoljeća u svijetlu istočno-rimske (bizantinske) povijesti I, Rad JAZU 150 (1902) 1—102;
  • Carigraski narod (demos) od godine 400—800 po Isusu, s osobitim obzirom na njegove vojne sile, elemente njegove i njegova ustavna prava u ovoj periodi, Nastavni vjesnik 12 (1904).[a]
  • Studije o spisu De administrando imperio cara Konstantina VII Porfirogenita, I—IV, Rad JAZU 182 (1910) 1—65; 186 (1911) 35—103; 187 (1911) 1—32.
  • „Le millenaire de l'ancien royaume croate“ (Зборник Краља Томислава, 1925).

НапоменеУреди

  1. ^ Ова студија преведена је и објављена и на француском језику након чега је привукла значајну пажњу научне заједнице.

ИзвориУреди

  1. ^ Дејан Медаковић, Срби у Загребу, Нови Сад 2004, 109–135
  2. ^ Архив Српске академије наука и уметности (АСАНУ), Заоставштина Гавре Манојловића, 14560-III-3: Концепт за биографију.
  3. ^ Манојловић, Гавро (Љ. Максимовић, стр 480), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997
  4. ^ Време, 3. нов. 1939, стр. 10. digitalna.nb.rs

ЛитератураУреди

  • Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, 1924. 2 (Н. Радојчић). Период до 1924. у чланку.
  • Енциклопедија српске историографије, С. Ћирковић и Р. Михалчић, Београд, 1997. 480 (Љ. Максимовић).
  • Лексикон писаца Југославије, Нови Сад 4, 91–92.

Спољашње везеУреди