Отворите главни мени

Гавро Манојловић

Гавро Манојловић (Оток код Огулина, 27. октобар 18561. новембар 1939, Загреб) био је модерни историчар, књижевник, политичар, професор, академик, Србин по националности, који је највећи траг оставио у хрватској средини и то, пре свега, дајући велики допринос успешном функционисању Југославенске академије знаности и уметности. Осим што је заслужан за Југославенску академију, у свом дугом и плодном животу Манојловић је био неуморан и на другим пољима. Учествовао је у политици, настојећи да се и на тај начин одужи народу из кога је потекао, и наравно струци у којој је радио. Био је и остао пре свега српски научник, који је иза себе оставио дело које га је надживело и којим је уједно своје име сачувао од заборава.[1]

Гавро Манојловић
Manojlovic Gavro.jpg
Гавро Манојловић
Датум рођења(1856-10-27)27. октобар 1856.
Место рођењаОток код Огулина
Хабзбуршка монархија
Датум смрти1. новембар 1939.(1939-11-01) (83 год.)
Место смртиЗагреб
Краљевина Југославија
ПољеИсторија

Живот и каријераУреди

Рођен је 27. октобра 1856. године у Отокu код Огулина, као син Константина Манојловића из Отока код Огулина, и мајке Марије пореклом из породице Милидраговић.[2]

Школовање

Прве кораке у описмењавању начинио је у српској школи при Цркви Св. Илије у Задру, а затим је кратко похађао италијанску школу.

Пошто се породица 1864. преселила у Огулин, школовање је наставио у тамошњој Главној школи. Године 1868. уписао је гимназију у Сењу, од 1870. године био је ђак гимназије у Карловцу, а од 1871. до 1876. године ишао је у гимназију у Загребу.

У Загребу је студирао историју, географију, славистику и филозофију. Студије је окончао у Бечу.

Учешће у рату

У међувремену, године 1878. учествовао је у аустроугарској окупацији Босне и Херцеговине као резервни поручник 53. пешадијског пука.

Кретање у служби

Почевши од 1880, године Гавро Манојловић је радио је као средњошколски наставник у гимназији и реалци у Загребу и гимназији у Пожеги, а две и по године је био директор гимназије у Осијеку (1892–1894).

Године 1894–1895. године био је на усавршавању у Бечу. Због болести и изненадне смрти мајке 1895. године, није успео да оствари планирани наставак усавршавања у Паризу и Риму.

Академску титулу доктора наука опште историје с класичном филологијом стекао је на Филозофском факултету у Бечу 1896. године, одбранивши дисертацијуиз историје Византије.[3]

Избором за приватног доцента 1897. године, Манојловић је започео наставно-научни рад на Загребачком универзитету. Године 1901. постао је ванредни, а 1902. редовни професор опште историје старог века.

Политичка каријера

У пролеће 1908. у Илочком срезу изабран је за посланика Хрватског сабора. Због политичког ангажмана у Српско-хрватској коалицији већ је септембра исте године удаљен с Универзитета, да би поново почео да предаје априла 1910. У међувремену је изабран за правог члана Југославенске академије знаности и умјетности (5/18. марта 1908) и дописног члана Српске краљевске академије (3. фебруара 1910).

И поред притисака аустроугарских власти, која су ометале његову академску каријеру, није престајао да се бави политиком, тако да је:

  • члан Хрватског сабора био од 1908. до 1911. и од 1913. до 1919,
  • члан Угарског сабора 1910–1911. и од 1913. до 1918,
  • члан Привременог народног представништва Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, од 1919. до 1920. године

После распуштања Привременог народног представништва Гавра Манојловић се више не наилази у редовима посланика. Његовом активном учешћу у политичком животу дошао је крај и он се у потпуности посветио раду у Југославенској академији знаности и уметности.

Пензионисан је 17. априла 1924. године.

Породични живот и смрт

Породицу је засновао у Осијеку, након женидбе са Меланијом Јовановић. Преминуо је у Загребу 1. новембра 1939. године[4].

ДелоУреди

Као песник и уредник књижевних часописа, опробао се још у младости, да би се касније бавио научним радом у више различитих области. Бавио се историјом филозофије, историјом старог истока (Повијест Старога Оријента I, 1—3, 1923), историјом раног средњег века, филологијом.

По свом зналчају издвајају се и византолошке студије Гавре Манојловића, настале између 1899. и 1911. године. Он су и до данас задржале актуелност.

Нека, до тада необрађивана питања из византијске историје која су представљала новину не само у оквирима српске и југословенске већ и светске византологије, нашла су се на у бројним иницијативама за њихово истраживање од стране Гавре Манојловића.

БиблиографијаУреди

  • Јadransko pomorje IX stoljeća u svijetlu istočno-rimske (bizantinske) povijesti I, Rad JAZU 150 (1902) 1—102;
  • Carigraski narod (demos) od godine 400—800 po Isusu, s osobitim obzirom na njegove vojne sile, elemente njegove i njegova ustavna prava u ovoj periodi, Nastavni vjesnik 12 (1904).[a]
  • Studije o spisu De administrando imperio cara Konstantina VII Porfirogenita, I—IV, Rad JAZU 182 (1910) 1—65; 186 (1911) 35—103; 187 (1911) 1—32.
  • „Le millenaire de l'ancien royaume croate“ (Зборник Краља Томислава, 1925).

НапоменеУреди

  1. ^ Ова студија преведена је и објављена и на француском језику након чега је привукла значајну пажњу научне заједнице.

ИзвориУреди

  1. ^ Дејан Медаковић, Срби у Загребу, Нови Сад 2004, 109–135
  2. ^ Архив Српске академије наука и уметности (АСАНУ), Заоставштина Гавре Манојловића, 14560-III-3: Концепт за биографију.
  3. ^ Манојловић, Гавро (Љ. Максимовић, стр 480), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997
  4. ^ Време, 3. нов. 1939, стр. 10. digitalna.nb.rs

ЛитератураУреди

  • Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, 1924. 2 (Н. Радојчић). Период до 1924. у чланку.
  • Енциклопедија српске историографије, С. Ћирковић и Р. Михалчић, Београд, 1997. 480 (Љ. Максимовић).
  • Лексикон писаца Југославије, Нови Сад 4, 91–92.

Спољашње везеУреди