Галеријев едикт о толеранцији

Галеријев едикт о толеранцији је назив за документ кога је издао цар Галерије 30. априла 311. године у Никомедији, као један од тетрарха тадашњег Римског царства. Овим документом је хришћанима по први пут призната слобода вјероисповјести, односно званично прекинути њихови прогони.

Тројезични Галеријев едикт о толернацији на задњем делу цркве Свете Софије у Софији

Галерије је пре тога, био познат као један од најватренијих прогонитеља хришћана, а посебно се истакао у током прогона за време цара Диоклецијана. Галерије је едикт дао непосредно пре своје смрти, у време док је био мучен тешком болешћу. Хришћански апологети, а посебно Лактанције, су едикт протумачили као хришћанску победу, односно последицу гриже савести и страха од Божје казне.

Савремени историчари, међутим, сматрају да је Галерије био вођен пре свега политичким мотивима, односно спознајом да је хришћанство постало превише снажно, поготово у богатим источним провинцијама под његовом влашћу, те да би подршка или барем неутралан став хришћана, могао бити користан у евентуалним обрачуну са другим владарима тетрархије. У сваком случају, Галерије својим едиктом Хришћанима није дао повлашћен положај, већ им је само омогућио вођење обреда у својим кућама и црквама "под условом да не крше јавни мир", изједначивши их тако са Јеврејима.

Едикт, међутим, није заживео. Галеријев наследник Максимин Даја га је одмах опозвао и поновно отпочео прогоне, који ће бити обустављени тек с Миланским едиктом 313. године.

Спољашње везеУреди