Википедија

Гастроентеритис

Гастроентеритис је упала гастроинтестиналног тракта, која захвата желудац и танко црево и као последица се јавља акутни пролив.[1] Упала је проузрокована најчешће инфекцијом вирусима или ређе бактеријама, њиховим токсинима, паразитима, или нежељеним реакцијама на храну или лекове. Широм света, од неадекватног лечења гастроентеритиса умире 5 до 8 милиона људи годишње,[2] и то је водећи узрок смрти код одојчади и деце испод 5 година.[3]

Гастроентеритис
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностгастроентерологија
МКБ-10A02.0, A08, A09, J10.8, J11.8, K52
МКБ-9-CM008.8 009.0, 009.1, 558
DiseasesDB30726
MedlinePlus000252 000254
eMedicineemerg/213
MeSHD005759

Најмање 50% случајева гастроентеритиса изазваних храном узрокује норовирус.[4][5] Још 20% случајева укупно и већина тешких случајева код деце, је узроковано ротавирусом.[6] Остали значајни вирусни агенси су аденовирус и астровирус.

Различите врсте бактерија могу изазвати гастроентеритис, укључујући салмонелу, шигелу, стафилокок, кампилобактер јејуни,[7] клостридије, ешерихија коли, јерсинија и други. Извори инфекције су најчешће неадекватна припрема хране, подгрејана јела од меса, морских плодова, млека и пекарски производи. Сви узрочници узрокују симптоме који се мало разликују међусобно, али сви узрокују пролив. Колитис, запаљење дебелог црева, такође може бити присутан.

Фактори ризика су конзумирање неправилно припремљене хране или контаминиране водом и путовање или боравак у областима лоших хигијенских услова. Такође је уобичајено да се купачи у рекама заразе у време кише, као резултат спирања контаминиране воде.[8]

Основа надзора је одговарајућа хидратација. Код блажих и умерених случајева ово се може прописно постићи применом оралног рехидратационог раствора. Код тежих случајева би могла бити потребна примена течности интравенски. Гастроентеритис првенствено погађа децу и оне, у земљама у развоју.

Историјат уреди

Пре 20. века, термин „гастроентеритиса“ није се често користио.[9] Оно што се сада дијагностикује као гастроентеритис можда је уместо тога дијагностиковано прецизније, као тифус или колера, или мање конкретно као „цревни грип“, „колика“, или осталим архаичним именима за акутну дијареју.[10] Историчари, геналози, и други истраживача треба да имају у виду да је гастроентеритиса дискретна дијагноза од релативно недавно.

Епидемиологија уреди

 
Онеспособљеност услед дијареје по 100.000 становника.
  нема података
  ≤50
  50-100
  100-200
  200-300
  300-400
  400-500
  500-750
  750-1000
  1000-1250
  1250-2500
  2500-5000
  ≥5000

На годишњем нивоу у целом свету се процењује да има од три до пет милијарди случајева гастроентеритиса,[11] који у првом реду погађају децу и становнике земаља у развоју.[12] То је довело до 1,3 милиона смртних случајева код деце млађих од пет година у 2008. години,[13] са тим да се већина дешавала у најсиромашнијим земљама света.[14] Више од 450.000 смртних случајева је изазвано ротавирусом код деце млађих од 5 година.[15][16] Колера узрокује око три до пет милиона случајева болести, и годишње убија око 100.000 људи.[17] У земљама у развоју деца млађа од две године често имају шест или више зараза годишње које као резултат имају клинички тешке гастроентеритисе.[14] Ређе се јавља код одраслих, делом због развоја стеченог имунитет.[18]

Године 1980. је гастроентеритис свих узрочника, узроковао 4,6 милиона смртних случајева код деце, од којих се већина догодила у земљама у развоју.[19] Стопа смртности се значајно смањила (на око 1,5 милиона смртних случајева годишње) до 2000. године, у великој мери због увођења и ширења употребе терапије оралне рехидратације.[20] У САД, заразе које узрокују гастроентеритис су по заступљености друге по реду (после обичне прехладе), и као резултат имају између 200 и 375 милиона случајева акутног пролива[14][18] и око десет хиљада смртних случајева годишње,[14] од који су од 150 до 300 смртних случајева код деце млађе од пет година.[1]

Етиологија уреди

Инфективни гастроентеритис уреди

Инфективни гастроентеритис може бити узрокован бројним врстама бактерија и вируса. Важно је дијагнозу инфективних гастроентеритиса посматрати као дијагнозу per exclusionem. Више течних столица и повраћање могу бити резултат системских инфекција, као што су упала плућа, септикемија, инфекција уринарног тракта, па чак и менингитис. Хируршка стања као што су упала слепог црева, инвагинација и ретко Хиршпрунгова болест може да доведе у заблуду лекара. Ендокрини поремећаји (нпр. тиреотоксикоза и Адисонова болест) су поремећаји који могу да изазову пролив. Такође треба искључити инсуфицијенцију панкреаса, синдром кратког црева, Виплову болест, целијакију и злоупотребу лаксатива.[21]

Вируси (посебно ротавирус) и бактерије ешерихија коли (Еscherichia coli) и врсте кампилобактера (Campylobacter) су примарни проузроковачи гастроентеритиса.[12][22] Међутим, постоје и многи други инфективни агенси који могу изазвати овај синдром.[14] Повремено се срећу неинфективни проузроковачи, али је њихова вероватноћа много мања у односу на вирусну или бактеријску етиологију.[1] Ризик од инфицирања је већи код деце због њиховог слабијег имунитета као и због релативно лоше хигијене.[1]

Вирусни гастроентеритис уреди

Вируси изазивачи гастроентеритиса су ротавирус, норовирус, аденовирус, и астровирус.[18][23] Ротавирус је најчешћи узрочник гастроентеритиса код деце,[22] и има сличну стопу појављивања како у развијени тако и у свету у развоју.[24] Вируси узрокују око 70% епизода инфективне дијареје у педијатријској старосној групи.[25] Ротавирус је мање уобичајен проузроковач код одраслих, услед стеченог имунитета.[26]

Норовирус је водећи узрочник гастроентеритиса међу одраслима у Америци, изазивајући више од 90% случајева.[18] Ове локализоване епидемије се типично дешавају онда када групе људи проводе време физички веома близу једни других, као што је то случај на бродовима за крстарење,[18] у болницама или у ресторанима.[1] Људи могу да остану инфективни чак и по престанку дијареје.[18] Норовирус је узрочник око 10% случајева код деце.[1]

Вируси не реагују на антибиотике и оболелој деци обично треба неколко дана за опоравак.[27] Деца примљена у болницу са гастроентеритисом се понекад тестирају на ротавирус и норовирус,[28][29] што је изузетно инфективни агенс и захтева посебне процедуре и изолацију да би се избегао пренос на друге пацијенте. Друге методе, електронска микроскопија и полиакриламидном гел-електрофорезом, служе у истраживачке сврхе.[30][31]

Бактеријски гастроентеритис уреди

 
Salmonella enterica серотип Typhimurium (ATCC 14028) виђена под микроскопом при увећању од 1000 пута након бојења по Граму.

У развијеном свету Campylobacter jejuni је примарни узрочник бактеријског гастроентеритиса, од чега је половина случајева повезана са изложеношћу живини.[32] Код деце су бактерије узрочници у око 15% случајева, при чему су најуобичајнији типови Escherichia coli, Salmonella, Shigella, и Campylobacter врсте.[25] Када храна контаминирана бактеријама остане на собној температури неколико сати, бактерије се умножавају и повећан је ризик од инфицирања код оних који конзумирају ту храну.[14] У храну која се обично повезује са болешћу спадају сирово или недовољно кувано месо, пилетина, морски плодови и јаја; сирове клице; непастеризовано млеко и меки сиреви; сокови од воћа и порћа.[33] У свету у развоју, посебно у подручју субсахарске Африке и Азије, колера је уобичајени узрочник гастроентеритиса.[17] Ова инфекција се обично преноси путем контаминиране воде или хране.[17]

Токсични Clostridium difficile је један важан узрочник дијареје код старијих.[14] Деца могу да буду носиоци ових бактерија без развијања симптома.[14] Ово је чест узрочник дијареје код оних који су хоспитализовани и често се повезује са употребом антибиотика.[34] Staphylococcus aureus инфективна дијареја се такође може јавити код оних који су користили антибиотике.[35] „Путничка дијареја“ је обично један тип бактеријског гастроентеритиса. Чини се да лекови за смањење секреције желудачне киселине повећавају ризик од теже инфекције након изложености извесном броју микроорганизама, укључујући Clostridium difficile, Salmonella, и Campylobacter врсте.[36] Ризик је већи код оних који узимају инхибиторе протонске пумпе него код оних који користе антагонисте Х2 рецептораs.[36]

Паразитарни гастроентеритис уреди

Известан број протозоа може узроковати гастроентеритис – најчешће је то Giardia lamblia – али се укључују и врсте Entamoeba histolytica и Cryptosporidium.[25] Као група, ови агенси обухватају око 10% случајева код деце.[37] Гиардија (Giardia) се чешће јавља у свету у развоју, али овај етиолошки агенс проузрокује ову врсту болести скоро свуда у истом степену.[38] Чешће се јавља код особа које одлазе на путовања у подручја са високом преваленцом, код деце која похађају дневни боравак (обданиште), код мушкараца који ступају у сексуалне односе са мушкарцима, и после неких катастрофа.[38]

Путеви преношења заразе код инфективног гастроентеритиса уреди

Пренос се може јавити путем контаминиране воде, или када људи деле личне предмете.[12] У местима са влажном и сувом климом, квалитет воде се обично погоршава током влажне сезоне, и ово се повезује са временом епидемије.[12] У подручјима у свету са умереним годишњим добима, инфекције су чешће зими.[14] Исхрана беба на флашицу, са непрописно стерилисаним флашицама, је значајан узрок на глобалној скали.[12] Брзина преноса је такође у вези са лошом хигијеном, посебно међу децом,[18] у многочланим домаћинствима,[39] и код оних са претходно постојећом лошом ухрањеношћу.[14] После развијања толеранције, одрасли могу носити одређене микроорганизме без постојања знака или симптома, па су они природни резервоар заразе.[14] Док се неки агенси (као што је Shigella) јавља само код примата, други се могу јавити код широком спектра животиња (као што су Giardiа).[14]

Неинфективни облик гастроентеритиса уреди

Постоји низ незаразних узрока упале гастроинтестиналног тракта.[1] Неки од чешћих укључују лекове (као НСАИЛ), неке намирнице као што су лактоза (код оних који имају нетолеранцију), и глутен (код оних са целијакијама). Кронова болест је такође неинфективни извор (често тешког) гастроентеритиса.[1] Секундарно обољење на токсине се такође може јавити. Нека стања везана за исхрану где се јавља мучнина, повраћање, пролив укључују: цигуатерско тровање, због конзумирања контаминиране предаторске рибе, скомброид у вези са потрошњом одређених врста покварене рибе, тетродотоксинско тровање због конзумације фугу рибе, између осталог, и ботулизам обично због лошег чувања хране.[40]

Патофизиологија уреди

Гастроентеритис се дефинише као повраћање или пролив, због инфекције танког или дебелог црева.[14] Промене код танког црева су обично неинфламаторне, док су оне код дебелог црева запаљењске.[14] Број патогена потребних да изазове инфекцију варира од неколико, као један (за Cryptosporidium) до чак 108 (за Vibriо cholerае).[14]

Клиничка слика уреди

Гастроентеритис често укључује бол или грчеве у стомаку, пролив и/или повраћање са неинфламаторном инфекцијом почетног танког црева, и инфекцијом или запаљењем дебелог црева.[21][41][42][43] Пролив је чест и може бити праћен повраћањем. Вирусни пролив обично изазива честе водене столице, а крв у столици може указати на бактеријски колитис. У неким случајевима, чак и када је празан желудац, сама жуч може бити повраћана. Дете са гастроентеритисом може бити летаргично, пати од недостатка сна, има благо повишену телесну температуру, има знаке дехидрације (сува слузокожа), тахикардија, смањен тургор коже, бледило коже, улегле фонтанеле, увучене очне јабучице, очи се пресијавају, лоша је перфузија и у најтежим стањима јавља се шок.

Стање је обично акутно од самог почетка, обично траје 1-6 дана, и самоограничавајуће је.

За гастроентеритис је карактеристична истовремена појава дијареје и повраћања,[18] или мање уобичајено, појава само једног или другог.[1] Абдоминални грчеви такође могу бити присутни.[1] Знаци и симптоми обично почињу 12-72 часа након инфицирања инфективним агенсом.[12] Уколико је вирусног порекла, до оздрављења долази у року од недељу дана.[18] Неки вирусни проузроковачи се такође повезују са појавом грознице, замора, главобоље, и болом у мишићима.[18] Код када је столица крвава, мања је вероватноћа да је узрочник вирусног порекла,[18] односно, највероватније је бактеријског.[32] Неке бактеријске инфекције праћене су јаким абдоминалним болом и могу потрајати неколико недеља.[32]

Деца заражена ротавирусом се обично у потпуности опорављају за три до осам дана.[24] Међутим, у сиромашним земљама је често недоступна терапија за теже случајеве инфекције, па је уобичајена појава упорне дијареје.[45] Дехидратација је уобичајена компликација дијареје,[46] па дете са израженим степеном дехидратације може имати продужено капиларно пуњење, слаб тургор коже и ненормалан ритам дисања.[47] Повратне инфекције се типично јављају у подручјима где је лоша хигијена, потхрањеност (неправилна исхрана),[12] и закржљали раст, што може резултовати дуготрајним застојем когнитивног развоја.[14]

Реактивни артритис се јавља код 1% људи након инфекција изазваних Campylobacter врстама, а Гијен-Бареов синдром код 0,1% људи.[32] Хемолитички уремијски синдром (ХУС) се може јавити услед инфекције шига токсином - кога продукују ''Escherichia coli бактерије или Shigella врсте, доводећи до смањеног броја тромбоцита, ослабљене функције бубрега, и смањење броја еритроцита (услед њихове разградње).[37] Деца имају веће предиспозиције за добијање ХУС-а него одрасли.[14] Неке вирусне инфекције могу да изазову дечије бенигне епи-нападе.[1]

Дијагноза уреди

Гастроентеритис се обично дијагностикује клинички, на основу знакова и симптома оболелог.[18][48] Утврђивање тачног узрока обично није потребно, јер не мења стање.[12] Међутим, културе столица треба да се обављају код оних са крвљу у столици, код оних, који су можда били изложени тровању храном, и оних, који су недавно путовали у земље у развоју.[25] Дијагностички тестови такође могу да се ураде ради надзора.[18] Пошто се хипогликемија јавља у око 10% одојчади и мале деце, мерење серума глукозе у овој популацији се препоручује.[47] Електролити и бубрежне функције такође треба проверити када постоји забринутост због тешке дехидратације.[25]

Процена губитка течности уреди

Утврђивање да ли особа има дехидратација је важан део процене, где се дехидратација обично дељи на благу (3-5%), умерену (6-9%) и тешку (≥ 10%).[1] Код деце, најпрецизнији знаци умерене или тешке дехидратације су продужено капиларно пуњење, сиромашни тургор коже, и абнормално дисање.[47][49] Остали корисни налази (када се користе у комбинацији) су упале очи, смањена активност, недостатак суза, и сува уста.[1] Нормална количина урина и орални унос течности је охрабрујући.[47] Лабораторијско испитивање је од мале клиничке користи у одређивању степена дехидратације.[1]

Диференцијална дијагноза уреди

Други потенцијални узроци знакова и симптома који имитирају оне виђене код гастроентеритиса које треба искључити, укључују апендицитис, волвулус, инфламаторну болест црева, инфекције уринарног тракта , и дијабетес мелитус.[25] Инсуфицијенцију панкреаса, синдром кратких црева, Виплову болест, целијакије и претерано коришћење лаксатива такође треба размотрити.[50] Диференцијална дијагноза може бити нешто компликованија ако особа има само повраћање или дијареју (уместо обоје).[1]

Апендицитис се може јавити са повраћањем, болом у стомаку, као и благом дијарејом у до 33% случајева.[1] Ово је у супротности са тешом дијарејом што је типично за гастроентеритис.[1] Инфекције плућа или уринарног тракта код деце могу изазвати повраћање или пролив.[1] Класична дијабетичка кетоацидоза (ДКА) се јавља са боловима у стомаку, мучнином и повраћањем, али без дијареје.[1] Једно истраживање показало је да 17% деце са ДКА су првобитно дијагностиковани као гастроентеритис.[1]

Терапија уреди

Циљ лечења је да се замени изгубљена течност и електролити. Орална рехидрација је најпожељнији третман надокнаде течности и електролита изазваних дијарејом код деце са лаком и умереном дехидрацијом.[51][52]

Гастроентеритис је обично акутна и самоизлечива болест, која не захтева терапију.[46] Најбоље лечење код оних са благом или умереном дехидратацијом је орална рехидратациона терапија. (ОРТ).[37] Метоклопрамид и / или Ондансетрон, међутим, може бити од помоћи код неке деце,[53] а бутилскополамин је користан у лечењу болова у трбуху.[54]

Надокнада течности уреди

Примарни третман гастроентеритиса код деце и одраслих је рехидратација, односно надокнада воде и електролита изгубљених у столицама. Ово се најбоље постиже давањем оралне рехидратационе терапије (ОРТ), мада се то може постићи и интравенским путем, ако је потребно у случају снижења свести или илеуса. Утврђено је да је орална рехидратациона терапија заснована на комплексним угљеним хидратима израђених од пшенице или пиринча супериорна у односу терапију засновану на глукози.[55][56][57]

Слатка пића као што су безалкохолна пића и воћни сокови се не препоручују током гастроентеритиса код деце испод 5 година јер могу да погоршају пролив. И обична вода се може користити ако је специфична ОРТ недоступна или непријатног укуса.[58]

Хигијенско дијететски режим уреди

Препоручује се да се са дојењем одојчади настави на уобичајен начин, а да бебе које се хране формулом наставе са својом формулом одмах након терапије оралне рехидратације.[59] Обично нису неопходне формуле без лактозе или са смањеном лактозом.[59] Деца треба да наставе са својом уобичајеном исхраном током епизода пролива, осим у случају хране богате једноставним шећерима коју треба избегавати.[59] БРАТ дијета (банане, пиринач, пасиране јабуке, тост и чај) се више не препоручује, јер не садржи довољно хранљивих састојака и нема никаквих предности у односу на нормалну исхрану.[59] Неки пробиотици су се показали кориснима за смањење како трајања болести, тако и учесталости столице.[60] Могу такође да буду корисни за превенцију и лечење пролива везаног за употребу антибиотика.[61] Ферментисани млечни производи (попут јогурта) су на сличан начин корисни.[62] Додаци цинка показују ефикасност и у лечењу и у превенцији пролива код деце у земљама у развоју.[63]

Терапија лековима уреди

Гастроентеритис је обично акутна и самоограничавајућа болест која не захтева терапију лековима. Метоклопрамид и ондансетрон ипак могу бити корисни код деце.

Антибиотици

Антибиотици се обично не примењују код гастроентеритиса, иако се понекад препоручују уколико су симптоми нарочито тешки [64] или ако је издвојен осетљиви бактеријски узрок или се на њега сумња.[65] Уколико ће се употребљавати антибиотици, предност ће имати макролиди (попут азитромицина) у односу на флуорхинолоне, због више стопе отпорности на друго поменуте.[32] Псеудомембранозни колитис, који је обично проузрокован употребом антибиотика, третира се прекидом узрочног агенса и лечењем или метронидазолом или ванкомицином.[19] Бактерије и протозое које су подложне лечењу су шигела,[66] салмонела тифи,[67] и врсте „гиардија“.[38] Код оних, изазваним врстама „гиардија“ или „Ентамебом хистолитика“, препоручује се лечење тинидазолом и даје му се предност над метронидазолом.[38][68] Светска здравствена организација (СЗО) препоручује употребу антибиотика код мале деце која имају и крвави пролив и температуру.[1]

Антимотилични лекови

Код антимотиличних лекова постоји теоретски ризик проузроковања компликација, и мада је клиничко искуство показало да за то постоји мала вероватноћа,[21] ови лекови се не саветују особама са крвавим проливом или проливом који је праћен температуром.[69] Лоперамид, аналог опиоида, обично се користи за симптоматско лечење пролива.[70] Лоперамид се не препоручује код деце, јер постоји могућност прелажења неразвијене крвно-мождане баријере и да узрокује токсичност. Бизмут субсалицилат, нерастворљив комплекс тровалентног бизмута и салицилата, може да се користи код блажим и умерених случајева,[21] али салицилатна токсичност је теоретски могућа.[1]

Антиеметици

Антиеметички лекови могу бити корисни у борби против повраћања код деце. Ондансетрон у једној дози има неке предности јер се само једном дозом постиже мања потреба за интравенски унос течности и хоспитализацију услед смањења повраћања.[71][72][73] Метоклопрамид такође може бити од помоћи.[73][74][75]

Алтернативни лекови уреди

Пробиотици

Неки пробиотици су показали да су корисни у превенцији и лечењу различитих облика гастроентеритиса.[59] Ферментисани производи (као што је јогурт) такође смањују трајање симптома.[76]

Цинк

Светска здравствена организација препоручује да одојчад и деца примају цинк као додатак исхрани до две недеље после почетка гастроентеритиса.[77] У студији из 2009, међутим нису пронађене било какве користи од овог додатка.[78]

Мере превенције уреди

 
Проценат Ротавирус тестова са позитивним резултатима, надзора недеље, Сједињене Америчке Државе, јул 2000 - јун 2009

Број оболелих се може смањити одржавањем хигијене- прањем руку и прикладном термичком обрадом храном. Захваљујући вакцинама против ротавируса између 2000. и 2009. је опао број случајева дијареје изазване ротавирусом у Сједињеним Државама.[79]

Начин живота уреди

Снабдевање лако доступном неконтаминираном водом и добре санитарне навике су важне за смањење стопе инфекције и клинички значајних гастроентеритиса.[14] Личне мере хигијене, (као што је прање руку) , су показале да смањују инциденцу и преваленцу стопе гастроентеритиса како у земљама у развоју тако и у развијеним земљама за чак 30%.[47] Гелови на бази алкохола такође могу бити ефикасни.[47] Дојење је важно, нарочито у местима са лошом хигијеном, као што је и опште побољшање хигијене.[12] Мајчино млеко смањује и учесталост инфекција и њихово трајање.[1] Избегавање контаминиране хране или пића је такође ефикасно.[80]

Вакцинација уреди

Године 2009., Светска здравствена организација препоручује, да се због ефикасности и безбедности ротавирусна вакцина понуди свој деци у свету.[22][81] Постоје две комерцијалне ротавирус вакцине, а још је неколико у развоју.[81] У Африци и Азији ове вакцине смањују тешка обољења код одојчади,[81] а земље, које су успоставиле програме националне имунизације су виделе пад у стопи и тежини болести.[82][83] Ова вакцина може такође да спречи болест невакцинисане деце смањењем броја циркулишућих инфекција.[84] Од 2000. године, имплементација програма ротавирус вакцинације у Сједињеним Државама је знатно смањила број случајева дијареје, до чак 80 посто.[85][86][87] Прву дозу вакцине треба дати одојчадима између 6-е и 15-е недеље старости.[22] Нађено је да орална вакцина колере има 50-60% ефикасности у трајању од преко 2 године.[88]

Компликације уреди

Дехидрација је заједничка компликација свих дијареја. Она може бити погоршана уздржавањем од узимања течности, узимањем сокова или безалкохолних пића.[89] Малапсорпција лактозе, главног шећера у млеку, може се такође јавити. То може погоршати пролив,[90] међутим, то није разлог да се прекине дојење.

Друштво и култура уреди

Гастроентритис се везује за многе називе из говорног језика укључујући и називе „Монтезумова освета“, „делхијски стомак“, „туриста“, и „трк на задња врата“, и многа друга.[14] Одиграо је улогу у многим војним походима и верује се да је извориште израза „без петље нема славе“.[14]

Гастроентеритис је главни разлог 3,7 милиона посета лекару опште праксе годишње у САД[1] и 3 милиона посета у Француској.[91] За гастроентеритис у целини у Сједињеним Америчким Државама се верује да за резултат има трошкове од 23 милијарде америчких долара годишње[92] а само захваљујући ротавирусу има за резултат предвиђене трошкове од 1 милијарде америчких долара годишње.[1]

Истраживања у гастроентерологији уреди

Постоји више вакцина против гастроентеритиса које су у развоју. На пример, вакцине против шигеле и ентеротоксичне ешерије коли (ЕТЕК), два водећа бактериолошка узрока гастроентеритиса широм света.[93][94]

Ентероколитис код сисара уреди

Гастроентеритис код паса и мачака је узрокован многим истим агенсима као и код људи. Најчешћи организми су: „кампилобактер“, „клостридијум дифициле“, „Клостридијум префригенс“, и „салмонела“.[95] Велики број токсичних биљака такође могу да узрокују симптоме.[96] Неки агенси су много специфичнији за одрећене врсте. Заразни коронавирус гастроентритиса (ТГЕВ) се јавља код свиња и има за резултат повраћање, пролив и дехидратацију.[97] Верује се да га дивље птице преносе на свиње и не постоји одређено лечење које је доступно.[98] Не преноси се на људе.[99]

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф Singh, Amandeep (2010). „Pediatric Emergency Medicine Practice Acute Gastroenteritis — An Update”. Emergency Medicine Practice. 7 (7). 
  2. ^ Kasper DL, Braunwald E, Fauci AS, Hauser SL, Longo DL, Jameson JL (2005). Harrison's Principles of Internal Medicine. New York: McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-139140-5. 
  3. ^ King CK, Glass R, Bresee JS, Duggan C (2003). „Managing acute gastroenteritis among children: oral rehydration, maintenance, and nutritional therapy”. MMWR Recomm Rep. 52 (RR-16): 1—16. PMID 14627948. 
  4. ^ „Norovirus: Technical Fact Sheet”. National Center for Infectious Diseases, CDC. Архивирано из оригинала 24. 03. 2012. г. Приступљено 13. 08. 2010. 
  5. ^ Marshall JA, Bruggink LD (2011). „The dynamics of norovirus outbreak epidemics: recent insights”. International Journal of Environmental Research and Public Health. 8 (4): 1141—9. PMC 3118882  . PMID 21695033. doi:10.3390/ijerph8041141. 
  6. ^ Tate JE, Burton AH, Boschi-Pinto C, Steele AD, Duque J, Parashar UD (2012). „2008 estimate of worldwide rotavirus-associated mortality in children younger than 5 years before the introduction of universal rotavirus vaccination programmes: a systematic review and meta-analysis”. The Lancet Infectious Diseases. 12 (2): 136—41. PMID 22030330. doi:10.1016/S1473-3099(11)70253-5. 
  7. ^ Man, SM (2011). „The clinical importance of emerging Campylobacter species”. Nature Reviews. Gastroenterology & Hepatology. 8 (12): 669—85. PMID 22025030. doi:10.1038/nrgastro.2011.191. 
  8. ^ Seven Surfing Sicknesses Архивирано на сајту Wayback Machine (31. јануар 2009)
  9. ^ „Gastroenteritis”. Oxford English Dictionary 2011. Приступљено 15. 1. 2012. 
  10. ^ „List of Archaic Medical Terms”. Архивирано из оригинала 9. 7. 2007. г. Приступљено 13. 8. 2010. 
  11. ^ Elliott, EJ (6. 1. 2007). „Acute gastroenteritis in children.”. BMJ (Clinical research ed.). 334 (7583): 35—40. PMC 1764079  . PMID 17204802. doi:10.1136/bmj.39036.406169.80. 
  12. ^ а б в г д ђ е ж з Webber 2009, стр. 79
  13. ^ Black, RE; et al. (5. 6. 2010). Child Health Epidemiology Reference Group of WHO and, UNICEF. „Global, regional, and national causes of child mortality in 2008: a systematic analysis.”. Lancet. 375 (9730): 1969—87. PMID 20466419. doi:10.1016/S0140-6736(10)60549-1. 
  14. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р Mandell 2010, Ch. 93
  15. ^ Tate, JE; et al. (2012). WHO-coordinated Global Rotavirus Surveillance, Network. „2008 estimate of worldwide rotavirus-associated mortality in children younger than 5 years before the introduction of universal rotavirus vaccination programmes: a systematic review and meta-analysis.”. The Lancet infectious diseases. 12 (2): 136—41. PMID 22030330. doi:10.1016/S1473-3099(11)70253-5. 
  16. ^ World Health Organization (2008). „Global networks for surveillance of rotavirus gastroenteritis, 2001–2008” (PDF). Weekly Epidemiological Record. 47 (83): 421—428. Приступљено 10. 5. 2012. 
  17. ^ а б в Charles, RC; Ryan, ET (2011). „Cholera in the 21st century.”. Current opinion in infectious diseases. 24 (5): 472—7. PMID 21799407. doi:10.1097/QCO.0b013e32834a88af. 
  18. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л Eckardt AJ, Baumgart DC (2011). „Viral gastroenteritis in adults”. Recent Patents on Anti-infective Drug Discovery. 6 (1): 54—63. PMID 21210762. 
  19. ^ а б Mandell, Bennett & Dolin 2004
  20. ^ Victora CG, Bryce J, Fontaine O, Monasch R (2000). „Reducing deaths from diarrhoea through oral rehydration therapy”. Bull. World Health Organ. 78 (10): 1246—55. PMC 2560623  . PMID 11100619. 
  21. ^ а б в г Warrell, David A.; Cox, Timothy M.; Firth, John D., ур. (2003). The Oxford Textbook of Medicine. Edward J. Benz (4. изд.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-262922-7. 
  22. ^ а б в г Szajewska, H; Dziechciarz, P. (јануар 2010). „Gastrointestinal infections in the pediatric population.”. Current Opinion in Gastroenterology. 26 (1): 36—44. PMID 19887936. doi:10.1097/MOG.0b013e328333d799. 
  23. ^ Dennehy, PH (2011). „Viral gastroenteritis in children”. The Pediatric Infectious Disease Journal. 30 (1): 63—4. PMID 21173676. doi:10.1097/INF.0b013e3182059102. 
  24. ^ а б Meloni, A; et al. (2011). „Epidemiology and prevention of rotavirus infection: an underestimated issue?”. The Journal of Maternal-fetal & Neonatal Medicine : The Official Journal of the European Association of Perinatal Medicine, the Federation of Asia and Oceania Perinatal Societies, the International Society of Perinatal Obstetricians. 24 (Suppl 2): 48—51. PMID 21749188. S2CID 44379279. doi:10.3109/14767058.2011.601920. 
  25. ^ а б в г д ђ Webb, A; Starr, M. (2005). „Acute gastroenteritis in children.”. Australian family physician. 34 (4): 227—31. PMID 15861741. 
  26. ^ Desselberger U, Huppertz HI (2011). „Immune responses to rotavirus infection and vaccination and associated correlates of protection”. The Journal of Infectious Diseases. 203 (2): 188—95. PMC 3071058  . PMID 21288818. doi:10.1093/infdis/jiq031. 
  27. ^ Haffejee, IE (1991). „The pathophysiology, clinical features and management of rotavirus diarrhoea”. Q. J. Med. 79 (288): 289—99. PMID 1649479. 
  28. ^ Patel, MM; Tate, JE; Selvarangan, R; et al. (2007). „Routine laboratory testing data for surveillance of rotavirus hospitalizations to evaluate the impact of vaccination”. Pediatr. Infect. Dis. J. 26 (10): 914—9. PMID 17901797. doi:10.1097/INF.0b013e31812e52fd. 
  29. ^ Pediatric ROTavirus European CommitTee (2006). „The paediatric burden of rotavirus disease in Europe”. Epidemiol. Infect. 134 (5): 908—16. PMC 2870494  . PMID 16650331. doi:10.1017/S0950268806006091. 
  30. ^ Beards, GM (1988). „Laboratory diagnosis of viral gastroenteritis”. Eur. J. Clin. Microbiol. Infect. Dis. 7 (1): 11—3. PMID 3132369. doi:10.1007/BF01962164. 
  31. ^ Steel HM, Garnham S, Beards GM, Brown DW (1992). „Investigation of an outbreak of rotavirus infection in geriatric patients by serotyping and polyacrylamide gel electrophoresis (PAGE)”. J. Med. Virol. 37 (2): 132—6. PMID 1321223. doi:10.1002/jmv.1890370211. 
  32. ^ а б в г д Galanis, E (11. 9. 2007). „Campylobacter and bacterial gastroenteritis”. CMAJ : Canadian Medical Association. 177 (6): 570—1. PMC 1963361  . PMID 17846438. doi:10.1503/cmaj.070660. 
  33. ^ Nyachuba, DG (2010). „Foodborne illness: is it on the rise?”. Nutrition Reviews. 68 (5): 257—69. PMID 20500787. doi:10.1111/j.1753-4887.2010.00286.x. 
  34. ^ Moudgal, V; Sobel, JD (2012). „Clostridium difficile colitis: a review.”. Hospital practice (1995). 40 (1): 139—48. PMID 22406889. doi:10.3810/hp.2012.02.954. 
  35. ^ Lin, Z; Kotler, DP; et al. (2010). „Staphylococcal enterocolitis: forgotten but not gone?”. Digestive diseases and sciences. 55 (5): 1200—7. PMID 19609675. 
  36. ^ а б Leonard, J; et al. (2007). „Systematic review of the risk of enteric infection in patients taking acid suppression.”. The American journal of gastroenterology. 102 (9): 2047—56; quiz 2057. PMID 17509031. doi:10.1111/j.1572-0241.2007.01275.x. 
  37. ^ а б в Elliott, EJ (6. 1. 2007). „Acute gastroenteritis in children.”. BMJ (Clinical Research Ed.). 334 (7583): 35—40. PMC 1764079  . PMID 17204802. doi:10.1136/bmj.39036.406169.80. 
  38. ^ а б в г Escobedo, AA; et al. (2010). „Giardiasis: the ever-present threat of a neglected disease.”. Infectious disorders drug targets. 10 (5): 329—48. PMID 20701575. 
  39. ^ Grimwood, K; Forbes, DA (децембар 2009). „Acute and persistent diarrhea.”. Pediatric clinics of North America. 56 (6): 1343—61. PMID 19962025. doi:10.1016/j.pcl.2009.09.004. 
  40. ^ Lawrence, DT; et al. (мај 2007). „Food poisoning.”. Emergency medicine clinics of North America. 25 (2): 357—73; abstract ix. PMID 17482025. doi:10.1016/j.emc.2007.02.014. 
  41. ^ Harrison's Principles of Internal Medicine (16th изд.). The McGraw-Hill Companies. ISBN 978-0-07-140235-4. Архивирано из оригинала 4. 8. 2012. г. Приступљено 13. 8. 2010. 
  42. ^ Feldman, Friedman & Sleisenger 2002. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFFeldmanFriedmanSleisenger2002 (help)
  43. ^ Mandell's Principles and Practices of Infection Diseases Архивирано на сајту Wayback Machine (18. октобар 2013) 6th Edition . by Gerald L. Mandell MD, MACP, John E. Bennett MD, Raphael Dolin MD. . 2004. ISBN 978-0-443-06643-6.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ) · Hardback · 4016 Pages Churchill Livingstone
  44. ^ Murray PR, Pfaller MA, Rosenthal KS (2005). Medical Microbiology. Mosby. ISBN 978-0-323-03303-9. 
  45. ^ „Toolkit”. DefeatDD. Архивирано из оригинала 27. 4. 2012. г. Приступљено 3. 5. 2012. 
  46. ^ а б „Management of acute diarrhoea and vomiting due to gastoenteritis in children under 5”. National Institute of Clinical Excellence. 2009. 
  47. ^ а б в г д ђ Tintinalli 2010, стр. 830–839
  48. ^ „Gastroenteritis (cont.)”. Приступљено 5. 4. 2010. 
  49. ^ Steiner, MJ; et al. (9. 6. 2004). „Is this child dehydrated?”. JAMA : the Journal of the American Medical Association. 291 (22): 2746—54. PMID 15187057. doi:10.1001/jama.291.22.2746. 
  50. ^ Warrell D.A.; Cox T.M.; Firth J.D.; Benz E.J., ур. (2003). The Oxford Textbook of Medicine (4th изд.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-262922-7. Архивирано из оригинала 21. 3. 2012. г. Приступљено 15. 2. 2014. 
  51. ^ „Practice parameter: the management of acute gastroenteritis in young children. American Academy of Pediatrics, Provisional Committee on Quality Improvement, Subcommittee on Acute Gastroenteritis”. Pediatrics. 97 (3): 424—35. 1996. PMID 8604285. 
  52. ^ Alhashimi D, Al-Hashimi H, Fedorowicz Z (2009). „Antiemetics for reducing vomiting related to acute gastroenteritis in children and adolescents”. Cochrane Database Syst Rev (2): CD005506. PMID 19370620. doi:10.1002/14651858.CD005506.pub4. 
  53. ^ Alhashimi D; Al-Hashimi H; Fedorowicz Z (2009). Alhashimi, Dunia, ур. „Antiemetics for reducing vomiting related to acute gastroenteritis in children and adolescents”. Cochrane Database Syst Rev (2): CD005506. PMID 19370620. doi:10.1002/14651858.CD005506.pub4. 
  54. ^ Tytgat, GN (2007). „Hyoscine butylbromide: a review of its use in the treatment of abdominal cramping and pain”. Drugs. 67 (9): 1343—57. PMID 17547475. doi:10.2165/00003495-200767090-00007. 
  55. ^ „BestBets: Fluid Treatment of Gastroenteritis in Adults”. 
  56. ^ Canavan A, Arant BS (2009). „Diagnosis and management of dehydration in children”. Am Fam Physician. 80 (7): 692—6. PMID 19817339. 
  57. ^ Gregorio GV, Gonzales ML, Dans LF, Martinez EG (2009). „Polymer-based oral rehydration solution for treating acute watery diarrhoea”. Cochrane Database Syst Rev (2): CD006519. PMID 19370638. doi:10.1002/14651858.CD006519.pub2. 
  58. ^ „Diarrhoea and vomiting in children under 5”. 
  59. ^ а б в г д King CK, Glass R, Bresee JS, Duggan C (2003). „Managing acute gastroenteritis among children: oral rehydration, maintenance, and nutritional therapy”. MMWR Recomm Rep. 52 (RR-16): 1—16. PMID 14627948. 
  60. ^ Allen SJ, Martinez EG, Gregorio GV, Dans LF (2010). Allen SJ, ур. „Probiotics for treating acute infectious diarrhoea”. Cochrane Database Syst Rev. 11 (11): CD003048. PMID 21069673. doi:10.1002/14651858.CD003048.pub3. 
  61. ^ Hempel, S; et al. (9. 5. 2012). „Probiotics for the prevention and treatment of antibiotic-associated diarrhea: a systematic review and meta-analysis.”. JAMA : the journal of the American Medical Association. 307 (18): 1959—69. PMID 22570464. 
  62. ^ Mackway-Jones, Kevin (2007). „Does yogurt decrease acute diarrhoeal symptoms in children with acute gastroenteritis?”. BestBets. 
  63. ^ Telmesani, AM (2010). „Oral rehydration salts, zinc supplement and rota virus vaccine in the management of childhood acute diarrhea.”. Journal of family and community medicine. 17 (2): 79—82. PMC 3045093  . PMID 21359029. doi:10.4103/1319-1683.71988. 
  64. ^ Traa BS, Walker CL, Munos M, Black RE (2010). „Antibiotics for the treatment of dysentery in children”. Int J Epidemiol. 39 (Suppl 1): i70—4. PMC 2845863  . PMID 20348130. doi:10.1093/ije/dyq024. 
  65. ^ Grimwood K, Forbes DA (2009). „Acute and persistent diarrhea”. Pediatr. Clin. North Am. 56 (6): 1343—61. PMID 19962025. doi:10.1016/j.pcl.2009.09.004. 
  66. ^ Christopher, PR; et al. (4. 8. 2010). „Antibiotic therapy for Shigella dysentery”. Cochrane database of systematic reviews (Online) (8): CD006784. PMID 20687081. doi:10.1002/14651858.CD006784.pub4. 
  67. ^ Effa, EE; et al. (5. 10. 2011). „Fluoroquinolones for treating typhoid and paratyphoid fever (enteric fever).”. Cochrane database of systematic reviews (Online) (10): CD004530. PMID 21975746. doi:10.1002/14651858.CD004530.pub4. 
  68. ^ Gonzales, ML; et al. (15. 4. 2009). „Antiamoebic drugs for treating amoebic colitis.”. Cochrane database of systematic reviews (Online) (2): CD006085. PMID 19370624. doi:10.1002/14651858.CD006085.pub2. 
  69. ^ Harrison's Principles of Internal Medicine (16th изд.). McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-140235-4. Архивирано из оригинала 4. 8. 2012. г. Приступљено 13. 8. 2010. 
  70. ^ Feldman, Mark; Friedman, Lawrence S.; Sleisenger, Marvin H. (2002). Sleisenger & Fordtran's Gastrointestinal and Liver Disease (7th изд.). Saunders. ISBN 978-0-7216-8973-9. 
  71. ^ DeCamp LR, Byerley JS, Doshi N, Steiner MJ (2008). „Use of antiemetic agents in acute gastroenteritis: a systematic review and meta-analysis”. Arch Pediatr Adolesc Med. 162 (9): 858—65. PMID 18762604. doi:10.1001/archpedi.162.9.858. 
  72. ^ Mehta S, Goldman RD (2006). „Ondansetron for acute gastroenteritis in children”. Can Fam Physician. 52 (11): 1397—8. PMC 1783696  . PMID 17279195. 
  73. ^ а б Alhashimi D, Al-Hashimi H, Fedorowicz Z (2009). „Antiemetics for reducing vomiting related to acute gastroenteritis in children and adolescents”. Cochrane Database Syst Rev (2): CD005506. PMID 19370620. doi:10.1002/14651858.CD005506.pub4. 
  74. ^ Sturm JJ, Hirsh DA, Schweickert A, Massey R, Simon HK (2010). „Ondansetron use in the pediatric emergency department and effects on hospitalization and return rates: are we masking alternative diagnoses?”. Ann Emerg Med. 55 (5): 415—22. PMID 20031265. doi:10.1016/j.annemergmed.2009.11.011. 
  75. ^ „Ondansetron: Drug Information Provided by Lexi-Comp: Merck Manual Professional”. 
  76. ^ „Does yogurt decrease acute diarrhoeal symptoms in children with acute gastroenteritis”. 
  77. ^ „Rehydrate.org: Zinc Supplementation”. 
  78. ^ Patel A, Dibley MJ, Mamtani M, Badhoniya N, Kulkarni H (2009). „Zinc and copper supplementation in acute diarrhea in children: a double-blind randomized controlled trial”. BMC Med. 7: 22. PMC 2684117  . PMID 19416499. doi:10.1186/1741-7015-7-22. 
  79. ^ „Reduction in Rotavirus After Vaccine Introduction - United States, 2000--2009”. 
  80. ^ „Viral Gastroenteritis”. Center for Disease Control and Prevention. фебруар 2011. Архивирано из оригинала 24. 4. 2012. г. Приступљено 16. 4. 2012. 
  81. ^ а б в World Health Organization (децембар 2009). „Rotavirus vaccines: an update” (PDF). Weekly epidemiological record. 51–52 (84): 533—540. PMID 20034143. Приступљено 10. 5. 2012. 
  82. ^ Giaquinto, C; et al. (July). „Summary of effectiveness and impact of rotavirus vaccination with the oral pentavalent rotavirus vaccine: a systematic review of the experience in industrialized countries”. Human Vaccines. 7: 734—748. PMID 21734466. doi:10.4161/hv.7.7.15511. Приступљено 10. 5. 2012.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  83. ^ Jiang, V; et al. (јул 2010). „Performance of rotavirus vaccines in developed and developing countries”. Human Vaccines. 6 (7): 532—542. PMC 3322519  . PMID 20622508. doi:10.4161/hv.6.7.11278. Приступљено 10. 5. 2012. 
  84. ^ Patel, MM; et al. (јануар 2011). „Real-world impact of rotavirus vaccination.”. The Pediatric Infectious Disease Journal. 30 (1 Suppl): S1—5. PMID 21183833. doi:10.1097/INF.0b013e3181fefa1f. 
  85. ^ US Center for Disease Control and Prevention (2008). „Delayed onset and diminished magnitude of rotavirus activity—United States, November 2007–May 2008”. Morbidity and Mortality Weekly Report. 57 (25): 697—700. PMID 18583958. Приступљено 3. 5. 2012. 
  86. ^ „Reduction in rotavirus after vaccine introduction—United States, 2000–2009”. MMWR Morb. Mortal. Wkly. Rep. 58 (41): 1146—9. октобар 2009. PMID 19847149. 
  87. ^ Tate, JE; et al. (јануар 2011). „Uptake, impact, and effectiveness of rotavirus vaccination in the United States: review of the first 3 years of postlicensure data.”. The Pediatric Infectious Disease Journal. 30 (1 Suppl): S56—60. PMID 21183842. doi:10.1097/INF.0b013e3181fefdc0. 
  88. ^ Sinclair, D; et al. (16. 3. 2011). Sinclair, David, ур. „Oral vaccines for preventing cholera.”. Cochrane Database of Systematic Reviews (3): CD008603. PMID 21412922. doi:10.1002/14651858.CD008603.pub2. 
  89. ^ „Diarrhoea and vomiting in children under 5”. 
  90. ^ Arya, SC (1984). „Rotaviral infection and intestinal lactase level”. J. Infect. Dis. 150 (5): 791. PMID 6436397. 
  91. ^ Flahault, A; Hanslik, T. (2010). „[Epidemiology of viral gastroenteritis in France and Europe].”. Bulletin de l'Academie nationale de medecine. 194 (8): 1415—24; discussion 1424—5. PMID 22046706. 
  92. ^ Albert 2008, стр. 66.
  93. ^ World Health Organization. „Enterotoxigenic Escherichia coli (ETEC)”. Diarrhoeal Diseases. Архивирано из оригинала 15. 05. 2012. г. Приступљено 3. 5. 2012. 
  94. ^ World Health Organization. „Shigellosis”. Diarrhoeal Diseases. Приступљено 3. 5. 2012. 
  95. ^ Weese, JS (2011). „Bacterial enteritis in dogs and cats: diagnosis, therapy, and zoonotic potential.”. The Veterinary clinics of North America. Small animal practice. 41 (2): 287—309. PMID 21486637. doi:10.1016/j.cvsm.2010.12.005. 
  96. ^ Rousseaux2009, стр. 182.
  97. ^ MacLachlan 2009, стр. 399.
  98. ^ Fox 2002, стр. 649.
  99. ^ Jeffrey J. Zimmerman ... (ур.). Diseases of swine (10. изд.). Chichester, West Sussex: Wiley-Blackwell. стр. 504. ISBN 978-0-8138-2267-9. 

Литература уреди

  • Kasper DL, Braunwald E, Fauci AS, Hauser SL, Longo DL, Jameson JL (2005). Harrison's Principles of Internal Medicine. New York: McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-139140-5. 

Спољашње везе уреди


 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гастроентеритис&oldid=27556270”