Гвоздено дрво

Гвоздено дрво (Gymnocladus dioica) први је описао Лине у Species Plantarum 1: 381 (1753) под називом, данас базионимом, Guilandina dioica L. Данско-Норвешки ботаничар, хербалиста и зоолог Вал (Martin Henrichsen Vahl, 1749—1804) дао је назив гвозденом дрвету Hyperanthera dioica Vahl у Symbolae Botanicae (Vahl) 1: 31 (1790), који је данас неразјашњен. Савремени научни назив Gymnocladus dioica (L.) K.Koch. објавио је Карл Кох (Karl Heinrich Emil Koch, 1809—1879) ботаничар и први немачки професионални хортикултурни стручњак у публикацији Dendrologie. Bäume, Sträucher und Halbsträucher, welche in Mittel- und Nord-Europa im Freien kultivirt werden (1869).

Гвоздено дрво
Gymnocladus dioicus Berlin Weinbergspark TP03.jpg
Научна класификација edit
Царство: Plantae
Кладус: Tracheophytes
Кладус: Angiospermae
Кладус: Eudicotidae
Кладус: Rosids
Ред: Fabales
Породица: Fabaceae
Род: Gymnocladus
Врста:
G. dioica[1][2]
Биномно име
Gymnocladus dioica[1][2]
(L.) K. Koch
Gymnocladus dioicus range map 4.png
Природни ареал.
Синоними
List
  • Gymnocladus canadensis Lam.
  • Gymnocladus dioicus (L.) K.Koch
  • Guilandina dioica L.
  • Hyperanthera dioica Vahl
Кора.
Лист.
Цваст.
Махуне опадају затворене, а онда се дуго распадају ослобађајући семе.
Семе у зеленкастој пулпи махуне и махуна.
Семе.
Клијавац.

Значење назива рода долази од γυμνο = го и κλάδος = грана због малог броја танких грана када је у безлисном стању. Епитет врсте, од διά =преко и οικοϛ = дом, становање, носи због дводомости. Назив у САД кафено дрво из Кентакија (Kentucky Coffee Tree) настало је због коришћења семена за припрему сурогата кафе.

Опис врстеУреди

Листопадно дрво 25-30 m високо, са опсегом круне 12—15 m и пречником стабла до 1 m; обично се грана ниско и гради уску, заобљену круну. Архитектура круне у безлисном стању подсећа на дивљи кестен. Гране су врло дебеле, без трнова, браздасте, са грубом плутом. Кора старијег дебла је грубо, уздужно и плутасто испуцала. Гранчице паперјасте у младости, светлосиве са бројним малим лентицелама.[3][4]

Листови до 90 cm дуги и 60 cm широки, двоструко парноперасто сложени, са стотинак лиски. Две најниже пине су простих лиски, а горње пине су састављени од четири до седам пари пинула; лиске су јајастоелиптичне, зашиљене, у бази заобљене, целог обода, дуге 3 до 6 cm (два најнижа пара су знатно већа), сивозелени и длакави одоздо, углавном по средњем, а мање по бочним нервима.[3][5]

Врста је дводома, женске терминалне метлице су дуге 20-30 cm, широке 8-10 cm, уско пирамидалне; цветови паперјасти, дуги 2-2,5 cm; круница зеленкастобела, чашица нешто краћа од ње, у основи цеваста, са пет линеарних зубаца. Мушке цвасти око три пута краће од женских. Цвета у мају-јуну по олиставању.[3]

Тамносмеђе махуне (са сивим пепељком) у октобру, јако одрвенеле, дуге 15-25 cm, широке 4-5 cm, око 1 cm дебеле, мало српасто савијене, садрже 1-8 семена. Формирају се на женским стаблима само ако у близини има полинатора (мушких стабала). Плодови остају неотворени на стаблу до краја зиме или почетка пролећа, опадају затворени и распадају се две године и дуже, ослобађајући семе.[6] Семе се сакупља са земље и чува у сувом стању. Од 100 kg махуна добија се око 22-41 kg сетвеног материјала. У 1 kg има око 660 зрна.[7]

Семе, 14-18 mm дуго, 12-16 mm широко, око 8 mm дебело, је широко објајасто или скоро округло, тамносмеђе, глатко, са слабим сјајем, мало неправилно, са стране стиснуто, ексалбуминско. Пупак се налази на основи, често са остатком пупчане врпце. Семе макробиотичко, задржава способност клијања неколико десетина година.[8]

Клијање хипогеично. Први листови наизменични, парно перасти, са 4 пара лиски. Лиске издуженојајасте или ланцетасте, зашиљеног врха, кратко клинасте основе, по ободу трепавичасто длакаве, одозго скоро голе. Дршке лиски и листова длакаве. Епикотил добро развијен, зелене боје.[7]

АреалУреди

Област његовог распростирања протеже се између 33о и 45о северне ширине и између 72о и 95о западне дужине. То је источни део северне половине САД и део Канаде, од Њујорка, Пенсилваније, јужног Онтарија и Минесоте на југу до источне Небраске, Оклахоме источног Кентакија и Тенесија. Прилагођено је разним поднебљима, углавном континеталним са мало, али и много падавина где расте око свежих вода и на кречњачким теренима. И пре експлоатације шума гвоздено дрво у природи није било много заступљено. Било је доста оскудно примешано другим врстама, најчешче са: Juglans nigra, Gleditsia triacanthos, Populus deltoides, Celtis occidentalis, Quercus alba, Q. palustris, Q. rubra, Tilia americana, Fraxinus americana[3]

Врста је у култури у САД пре 1748.[9] У Енглеску интродукована пре средине XVIII века. Код нас вероватно средином XIX века судећи по опису Петровића из 1951. године три дрвета у Топчидеру процењене старости од 85 година.[10]

Биоеколошке карактеристикеУреди

Према неким ауторима је спорорастућа врста[11][12], док је други сврставају у брзорастуће.[13] Азотофиксатор је и врста кратке вегетације са касним олиставањем и раним одбацивањем листа, тако да је без листа више од пола године[13]. Најбоље расте на дубоком, богатом, добро дренираном тлу, али може да расте на нутритивно сиромашном тлу и на врло алкалним и заслањеним земљиштима. Не може да расте у сенци. Преферира и суво и влажно тло, а може да толерише сушу и загађење атмосфере и лако се пресађује. Није познато да гвоздено дрво има штеточина.[14][15]

ЗначајУреди

Перасто сложени листови круни дају чипкасту текстуру, а у јесењем аспекту интересантан ефекат дају извесно време преостале лисне дршке јер прво опадају само лиске. Зими, младо дрвеће има изразит изглед са мало грана и храпавим деблом. Због естетских особина, као и отпорности на услове у урбаним условима налази примену у пејзажној архитектури.[16]

У шумарству код нас се евентуално може применити за терене на станишту лужњака-јасена.[3]

Дрво је тешко и трајно, али нема велику употребу зато што се врло ретко налази. Техничке особине дрвета су: чврстоћа на савијање 840 kg/cm², чврстоћа на притисак са чела 420 kg/cm², чврстоћа на раскидање 1165 cm², модул еластичности 102.000.[10] Дрво је коришћено се за стубове и прагове.[17]

У преријама лист гвозденог дрвета употребљава се за тровање мува. Зелени листови се потопе у млеко које постаје отровно за муве. Инсектицидна својства имају и специфичне аминокиселине екстраховане из семена.[18] У Кентакију и Тенесију рани досењеници користили су семе као замену за кафу, а пулпу зелених плодова као медикамент. Семе је у сировом стању отровно јер садржи сапонине који се термичком обрадом елиминишу.[17]

РазмножавањеУреди

Генеративно размножавањеУреди

Семе има дормантност семењаче, па је потребно да се пре сетве третира концентрованом сумпорном киселином 60-240 минута, уз обавезно испирање. Препоручују се и двократно третирање сумпорном киселином по 1-2 сата, са испирањем између два третмана, као и вишекратно потапање семена у врелу воду у трајању од 2 до 6 минута, затим механичка скарификација[19][20] Семе се сеје у пролеће, одмах по обављеном третирању. По дужном метру треба употребити око 50-60 g, а семе се сеје на дубину 3-4 cm.[21]

Вегетативно размножавањеУреди

Гвоздено дрво се може размножити коренским резницама, припремљеним у децембру, дебелим око 1 cm и више, дугим око 5 cm и посађеним у сандучиће, смештене у умерено загрејаној стаклари.[22][21]

Унутарврсни таксониУреди

Природни унутарврсни таксони гвозденог дрвета нису описани, а култивара има врло мало са ограниченим тржиштем. У европским расадницима нуди се само основна форма, а у САД се ограничено срећу четири мушка култивара:

  • Gymnocladus dioica 'Espresso' са лучно повијеним гранама које дају вазолики хабитус;
  • Gymnocladus dioica 'J.C McDaniel' (Prairie Titan™): усправног раста, широке круне;
  • Gymnocladus dioica 'Stately Manor' уског хабитуса и усправног раста синтетисан је 2002. на Универзитету Минесоте;[23]
  • Gymnocladus dioica 'McKBranched' разгранатији клон од основне форме, нарочито у младости синтетисан у расаднику МекКеј (McKay nursery company, Waterloo, WI)и патентиран.[24]

РеференцеУреди

  1. ^ Isely, D. 1975. Leguminosae of the United States: II. Subfamily Caesalpinioideae. Mem. New York Bot. Gard. 25(2):160.
  2. ^ The Plant List is a working list of all known plant species
  3. ^ а б в г д Јовановић, Б. (1985): Дендрологија. IV измењено издање. Универзитет у Београду. Београд
  4. ^ Harlow, W.M., Harrar, E.S. (1950): Textbook of Dendrology, Covering the Important Forest Trees of the United States and Canada. Third Edition. McGraw-Hill, Book Company, Inc. New York, Toronto, London
  5. ^ Колесников, А. И. (1974): Декоративная дендрология, Издательство Лесная промышленность, Москва.
  6. ^ Harr, W.H. (1927): Some studies on the structure and behavior during germination of Gymnocladus canadensis Lam. University of Kansas Science Bulletin. 17(5): 331—365.
  7. ^ а б Стилиновић, С. (1985): Семенарство шумског и украсног дрвећа и жбуња. Универзитет у Београду. Београд
  8. ^ Grbić, M. (1994): Germination studies of Gymnocladus dioicus (L.) K. Koch seed stored for ten years. International Plant Propagators Society in Bulgaria. Scientific conference „Propagation of ornamental plants”. Sofia, Bulgaria
  9. ^ Rehder A. 1940. Manual of cultivated trees and shrubs hardy in North America. 2nd ed. New York: Macmillan. 996 p.
  10. ^ а б Петровић, Д. (1951): Стране врсте дрвећа (егзоти) у Србији. Српска академија наука, посебна издања књига CLXXXII. Београд.
  11. ^ The Arbor Day Foundation
  12. ^ University of Kentucky, College of Agriculture, Food and Environment
  13. ^ а б Recovery Strategy for the Kentucky Coffee-tree (Gymnocladus dioicus) in Canada[мртва веза]
  14. ^ Hillier’s Manual Of Trees And Shrubs, Fifth Edition, David & Charles, Newton Abbot, London, 1981
  15. ^ Вукићевић Е. (1996): Декоративна дендрологија, Шумарски факултет Универзитета у Београду, Београд
  16. ^ Hightshoe, G. L. (1988): Native Trees Shrubs, and Vines for Urban and Rural America: A Planting Design Manual for Environmental Designers. ISBN 0-442-23274-8 ISBN 978-0-442-23274-0, Publisher: Van Nostrand Reinhold.
  17. ^ а б Harrar, E.S. & Harrar, J.G. (1946): Guide to southern trees. New York: McGraw-Hill Book Company. 712 p.
  18. ^ Evans, C.S., Bell, E.A. (1978): ‘Uncommon’ amino acids in the seeds of 64 species of Caesalpinieae. Phytochemistry 17: 1127—1129.
  19. ^ Stilinović, S., Grbić, M., & Đorđević, D. (1985): Utvrđivanje pravilnih postupaka za predsetveno tretiranje nekih vrsta semena sa tvrdom i nepropustljivom semenjačom (II). Glasnik šumarskog fakulteta, Serija C 64: 335-45
  20. ^ Grbić, M., & Radanov, S. (1995): Očuvanje klijavosti semena nekih leguminoza posle višegodišnjeg čuvanja. XI simpozijum Jugoslovenskog društva za fiziologiju biljaka. Novi Sad.
  21. ^ а б Стилиновић, С. (1987): Производња садног материјала шумског и украсног дрвећа и жбуња, Шумарски факултет, Београд.
  22. ^ Грбић, М. (2004): Производња садног материјала — Вегетативно размножавање украсног дрвећа и жбуња. Универзитет у Београду. Београд ISBN 86-7602-009-4
  23. ^ THE MORTON ARBORETUM
  24. ^ Јustia patents