Отворите главни мени

Геза Тиквицки (Биково, код Суботице, 2. децембар 1917Суботица, децембар 1999), учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник СФР Југославије, СР Србије и САП Војводине.

ГЕЗА ТИКВИЦКИ
TikvickiGeza.jpg
Геза Тиквицки
Датум рођења(1917-12-02)2. децембар 1917.
Место рођењаБиково, код Суботице
 Аустроугарска
Датум смртидецембар 1999. (82 год.)
Место смртиСуботица, АП Војводина,
Србија Република Србија
Савезна Република Југославија СР Југославија
Професијадруштвено-политички радник
Члан КПЈ од1939.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Чинпотпуковник у резерви
Одликовања
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Партизанска споменица 1941.

БиографијаУреди

Рођен је 2. децембра 1917. године на салашу у Бикову, код Суботице. Потиче из сиромашне сељачке породице. Његови родитељи - отац Мата и мајка Терезија, имали су петоро деце. Они су најпре живели у великој породичној заједници, која се после завршетка Првог светског рата распала, а Гезини родитељи су се тада прешли на салаш Лудош, у близини Бикова. После пар година, породица се преселила у Суботицу.

Основну школу, нижу гимназију и Занатску школу Геза је завршио у Суботици, а потом је од 1934. године радио као шегрт у Ингусовој фабрици тепиха. Као млади радник приступио је револуционарном радничком покрету и постао члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), због чега је 1936. године био хапшен. У чланство илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је 1939. године. Године 1940. је у Београду учествовао у аеронаутичком штрајку и био члан Штрајкачког одбора, због чега је такође био хапшен.

Непосредно после Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, маја 1941. године је постао члан Окружног комитета КПЈ за северну Бачку. Тада је активно радио на организовању устанка на терену Суботице и околине. Новембра 1941. године је укључен у Биро Покрајинског комитета КПЈ за Војводину и заједно са Тозом Марковићем био задужен за руковођење Народноослободилачком борбом у Бачкој.

Почетком 1943. године заједно са Николом Петровићем је организовао базу у Старом Врбасу, где је органозовао штампање листа „Слободна Војводина“. Касније је успео да успостави везе са Јованом Веселиновим, секретаром ОК КПЈ за Срем који је руководио оружаном борбом у Срему. Тада је укључен у састав обновљеног Покрајинског комитета КПЈ за Војводину.

После ослобођења Југославије, 1945. године је био секретар најпре Окружног комитета, а потом и Среског комитета КПЈ у Суботици. Био је и председник Среског Народног одбора Суботице. Године 1947. је био први председник Градског одбора организације Савеза бораца НОР-а у Суботици. Од 1948. до 1958. године је био министар комуналних послова у Влади Народне Републике Србије. Од 1950. до 1952. године је био генерални директор Дирекције неметала Србије. Од 1952. је био члан, а од децембра 1953. до јула 1962. године председник Извршног већа Скупштине АП Војводине. У истом периоду је аутоматски био члан и Извршног већа НР Србије. Потом је био амбасадор СФРЈ у Народној Републици Мађарској и члан Савезног извршног већа.

Био је народни посланик Народне скупштине ФНРЈ, првог и другог сазива, а после је биран за народног посланика Народне скупштине НР Србије и Народне скупштине АП Војводине. Био је члан Централног комитета Савеза комуниста Србије и члан Покрајинског комитета Савеза комуниста Војводине. За члана Централног комитета Савеза комуниста Југославије биран је на - Седмом, 1958. и Осмом конгресу СКЈ, 1964. године.

Крајем 1972. године, у време политичког обрачуна унутар СКЈ са представницима „либерала“ у руководству СК Србије, Тиквицки је био означен као њихов сарадник, али није био смењен. Половином 1973. године, је током политичког обрачуна са „либералима“ у СК Војводине, био кажњен партијском опоменом и смењен са свих политичких функција. Пензионисан је 1979. године.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди