Генерални секретар Уједињених нација

Генерални секретар Организације уједињених нација је челна личност Секретаријата, једног од главних органа Организације уједињених нација.

Генерални секретар Организације уједињених нација
Emblem of the United Nations.svg
Грб Уједињених нација
Flag of the United Nations.svg
António Guterres - 2019 (48132270313) (cropped).jpg
На функцији
Антонио Гутерес

од 1. јануара 2017.
Секретаријат Уједињених нација
ОсловљавањеЊегова екселенција
Члан
РезиденцијаСатон плејс, Менхетн
СедиштеСедиште Уједињених нација, Њујорк, САД
ПредлагачСавет безбедности Уједињених нација
Дужина мандата5 година, може се обновити
Традиционално ограничење броја мандата је 2
Инструмент конституисањаПовеља Уједињених нација
Основано24. октобра 1945.
Први званичникГледвин Џеб
На позицији вршиоца дужности Генералног секретара (24. октобар 1945)
Тригве Ли
Први Генерални секретар (2. фебруар 1946)
ЗаменикЗаменик Генералног секретара
Веб-сајтun.org/sg

Према Повељи Организације уједињених нација, генерални секретар се именује на заседању у Генералној скупштини, уз препоруку Савета безбедности. Опште је мишљење да је ово најутуцајнија функција у Организацији уједињених нација. Улога генералног секретара и секретаријата утврђена је Поглављем XV (чланови 97 до 101) Повеље Уједињених нација. Међутим, квалификације канцеларије, процес селекције и мандат су отворени за тумачење; они су установљени обичајем.[1]

Тренутно на функцијиУреди

Претходни генерални секретар 1. јануара 2007, генерални секретар Организације уједињених нација био је јужнокорејски дипломата Бан Ки-Мун, којег је на ту функцију изабрала Генерална скупштина 13. октобра 2006. године. Био је све до 31. децембра 2016. до истека мандата.

Од 1. јануара 2017. године на функцији генералног секретара Организације уједињених нација је португалски дипломата Антонио Гутереш.

УлогаУреди

Функција генералног секретара је у Повељи описана као „главни административни службеник“ организације. Неки су с почетка сматрали да би улога генералног секретара требало да буде чисто административна. Норвежанин Тригве Лај, први генерални секретар, тврдио је да је његова улога да говори и делује као лидер и посредник. Од тада сваки генерални секретар расправља о глобалним темама и проблемима у име Организације и користи свој положај како би посредовао у споровима. Ово је у складу са оригиналном визијом председника САД Френклин Д. Рузвелтом, који је имао сличну улогу пре настанка ОУН и који је имао велики утицај на њено формирање, да организацију треба да предводи „светски посредник“.

Улога генералног секретара је описана као комбиновање функција и одговорности адвоката, дипломате, државног службеника и главног извршног службеника..[2] Повеља УН-а одређује генералног секретара као „главног административног службеника“ УН-а и дозвољава им да обављају „друге функције које су поверене“ другим органима Уједињених нација. Повеља такође овлашћује генералног секретара да обавести Савет безбедности о „било којој ствари која по његовом мишљењу може угрозити одржавање међународног мира и безбедности“. Ове одредбе се тумаче тако да пружају широку слободу за службенике који обављају различите улоге у складу са њиховим жељама, вештинама или околностима.[3]

Рутинске дужности генералног секретара укључују надгледање активности и дужности секретаријата; присуствовање седницама тела Уједињених нација; консултације са светским лидерима, владиним званичницима и другим заинтересованим странама; и путовања по свету да би се ангажовали са глобалним бирачима и скренули пажњу на одређена међународна питања.[2] Генерални секретар објављује годишњи извештај о раду УН, који укључује процену активности и нацрт будућих приоритета. Генерални секретар је такође председавајући Координационог одбора главних извршних органа система Уједињених нација (CEB), тела састављеног од шефова свих фондова, програма и специјализованих агенција УН, које се састаје два пута годишње да би разговарало о суштинским и управљачким питањима са којима се суочава Систем Уједињених нација.[2]

Многа овлашћења генералног секретара су неформална и остављена су за индивидуално тумачење; неки вршиоци дужности су се определили за више активистичке улоге, док су други били више технократски или административни.[3] Генерални секретар се често ослања на коришћење њихових „добрих услуга“, описаних као „кораци предузети јавно и приватно, ослањајући се на његову независност, непристрасност и интегритет, како би се спречио настанак, ескалација или ширење међународних спорова“.[2] Сходно томе, посматрачи су различито описали канцеларију као „највидљивију светску насилну проповедаоницу“ или као „светског модератора“.[4][3] Примери укључују промоцију примирја Дага Хамарскјолда између зараћених страна у Арапско-израелском сукобу, преговоре Хавијера Переза де Куелара о прекиду ватре у Иранско-ирачком рату и улогу У Танта у деескалацији Кубанске ракетне кризе.[3]

Начин и услови избораУреди

Генерални секретар се именује на мандат од пет година. Генерални секретари обично служе два узастопна мандата, али понекад само један. Генералног секретара именује Генерална скупштина, на препоруку Савета безбедности. Стога, избор подлеже праву вета било које од пет сталних чланица Савета безбедности.

Према конвенцији, функција се ротира према географским регионима. Међутим, Бутрос Бутрос-Гали из Египта према вољи власти из САД није добио други мандата после првог који је завршен 31. децембра 1996. године и његов наследник је изабран такође из Африке Кофи Анан.[5] Када је Анан одслужио свој први мандат, имао је исту подршку из САД тада најутицајније земље у свету, и у УН, и тако је именован поново на дужности упркос чињеници да би следећи Генерални секретар требало да буде из Азије. Још ниједан генерални секретар није изабран из Северне Америке или Океаније.

Већина генералних секретара су компромисни кандидати из неутралних земаља и са малом дотадашњом политичком каријером. Високорангирани политичари су често предлагани за ту функцију, али су скоро увек одбијани као неодговарајући за неку од страна. На пример, личности као што су Шарл де Гол, Двајт Ајзенхауер и Ентони Идн су разматрани да буду постављени на место првог генералног секретара, али су одбијени у корист неконтроверзног норвежанина Тригве Лаја. Сходно међународној политици и механизмима политичких компромиса, постоји пуно сличности између процеса и циљева избора генералног секретара и избора водећих фигура у међународним организацијама, укључујући ту и избор Папа у Римокатоличкој цркви.

Приликом избора кандидата за место Генералног секретара УН 2016. године у Савету Безбедности као другопласирани кандидат иза Антонија Гутереша појавио се представник Републике Србије Вук Јеремић.[6]

Предложено укидање функцијеУреди

Раних 1960их, совјетски премијер Никита Хрушчов покушао је да укине функцију генералног секретара. Бројчана предност западних сила значила је да ће генерални секретар доћи од неке од тих земаља, и да ће наравно бити прозападно настројен. Хрушчов је дао предлог да се ова функција замени тројним саветом („троика“): један члан са Запада, један из комунистичких земаља, и један из несврстаних земаља. Идеја је пропала јер неутралне земље нису подржале совјетски предлог.

Генерални секретариУреди

# Портрет Генерални секретар Време на дужности Земља порекла Напомена Библиографија
  Гледвин Џеб
(1900—1996)
24. октобар 19452. октобар 1946.   Уједињено Краљевство Привремено (вршилац дужности) [7]
1   Тригве Ли 2. фебруар 194610. новембар 1952.   Норвешка Поднео оставку [8]
(1896—1968)[9]
2   Даг Хамаршелд
(1905—1961)
10. април 195318. септембар 1961.   Шведска Погинуо у авионској несрећи у Северној Родезији (сада Замбија) [10]
3   У Тант
(1909—1974)
30. новембар 196131. децембар 1971.   Бурма в. д. Генералног секретара од 30. новембра 1961. до 30. новембра 1962, одбио да уђе у разматрање за 3. мандат [1]
4   Курт Валдхајм
(1918—2007)
1. јануар 197231. децембар 1981.   Аустрија Вето Кине на његов трећи мандат [2]
5   Хавијер Перез де Куељар
(1920-2020)
1. јануар 198231. децембар 1991.   Перу Одбио трећи мандат [3]
6   Бутрос Бутрос-Гали (1922—2016) 1. јануар 199231. децембар 1996.   Египат Вето Америке на његов други мандат [4]
7   Кофи Анан
(1938-2018)
1. јануар 199731. децембар 2006.   Гана Пензионисао се након два пуна мандата [5]
8   Бан Ки-Мун
(рођен 1944)
1. јануар 200731. децембар 2016.   Јужна Кореја Пензионисао се након два мандата

[11][12]

9   Антонио Гутерес

(рођен 1949)

1. јануар 2017 — данас   Португалија

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Urquhart, Brian (2009-01-28). „The Next Secretary-General: How to Fill a Job With No Description”. Foreign Affairs: America and the World (на језику: енглески). ISSN 0015-7120. Приступљено 2020-09-03. 
  2. ^ а б в г „The role of the Secretary-General”. United Nations Secretary-General. 2015-04-22. Приступљено 2020-09-02. 
  3. ^ а б в г „The Role of the UN Secretary-General”. Council on Foreign Relations. Приступљено 2020-09-03. 
  4. ^ „The Secretary-General Is Dead; Long Live the Secretary-General”. Observer (на језику: енглески). 2016-10-10. Приступљено 2020-09-02. 
  5. ^ Логос 2019, стр. 60-61. "У СБ УН представници 14 држава гласали су за избор Б. Галија, али представник САД у СБ УН (Мадлен Олбрајт) ставила је вето на тај избор 19. новембру 1996... Већ, почетком децембра 1996, Египат и друге афричке државе одустале су од подршке Галију и противљења вољи владе из Вашингтона (САД). Средином децембра 1996. СБ УН предложио је, а Генерална скупштина УН изабрала је новог генералног секретара Кофи Анана (1.1.1997-2006)".
  6. ^ „Гутереш формално изабран за Генералног секретара УН”, Блиц, [[13. октобар]] 2017.
  7. ^ Stout, David (26. 10. 1996). „Lord Gladwyn Is Dead at 96; Briton Helped Found the UN”. The New York Times. Приступљено 31. 10. 2008. 
  8. ^ The United Nations: Trygve Haldvan Lie (Norway). Retrieved 13 December 2006.
  9. ^ „An Historical Overview on the Selection of United Nations Secretaries-General” (PDF). UNA-USA. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 25. 10. 2007. Приступљено 30. 9. 2007. 
  10. ^ The United Nations: Dag Hammarskjöld (Sweden). Retrieved 13 December 2006.
  11. ^ „Ban Ki-moon is sworn in as next Secretary-General of the United Nations”. United Nations. 
  12. ^ „Ban Ki-moon gets second term as UN chief”. The Globe and Mail. 22. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 24. 6. 2011. 

Спољашње везеУреди