Геноцид над Грцима

Геноцид над Грцима[2][3][4][5][6](грч. Γενοκτονια των Ελληνων), који је укључивао и понтијски геноцид, био је систематско убијање хришћана Османско грчко становништво Анадолије које је извршено током Првог светског рата и његових последица (1914–1922) на основу њихове вере и етничке припадности. Починиле су га влада Отоманског царства предвођена Три паше и Влада Велике народне скупштине коју је предводио Мустафа Кемал Ататурк,[7] против аутохтоног грчког становништва Царства.

Геноцид над Грцима
Део Први светски рат и После Првог светског рата
Грчки цивили оплакују своје мртве рођаке, Пожар у Смирни, 1922.
МестоОсманско царство
Датум1913–1922
МетаГрци становништво, посебно из Понт, Кападокија, Јонија и Источна Тракија
Врста нападаДепортација, масовно убиство, марш смрти, други
Жртве300,000–900,000[1]
ПочиниоциОсманско царство, Турски национални покрет
МотивАнтигрчко расположење, Потурчење, Антиисточно православно расположење

Геноцид је укључивао масакре, присилне депортације које су укључивале маршеве смрти кроз сиријску пустињу, протјеривања, погубљења по пријеком поступку и уништавање источно-православних културних, историјских и вјерских споменика. Неколико стотина хиљада отоманских Грка је умрло током овог периода.[8] Већина избеглица и преживелих побегла је у Грчку (придодајући више од четвртине претходној популацији Грчке).[9] Неки, посебно они у источним провинцијама, склонили су се у суседно Руско царство.

До краја 1922. већина Грка из Мале Азије је или побегла или је убијена. Они преостали су пребачени у Грчку под условима касније размене становништва између Грчке и Турске 1923. године, чиме је формализован егзодус и забрањен повратак избеглица. Друге етничке групе су на сличан начин биле нападнуте од стране Отоманског царства током овог периода, укључујући Асирце и Јермене, а неки научници и организације су ове догађаје препознали као део исте политике геноцида.[10][11][12][13]

Савезници из Првог светског рата осудили су масакре које је спонзорисала отоманска влада. Године 2007. Међународна асоцијација научника за геноцид донела је резолуцију којом се отоманска кампања против њених хришћанских мањина, укључујући Грке, признаје као геноцид. Неке друге организације су такође донеле резолуције којима се признаје отоманска кампања против ових хришћанских мањина као геноцид, као и национална законодавна тела Грчке, Кипра, Сједињених Држава, Шведска, Јерменија, Холандија, Немачка, Аустрија и Чешка Република.[14][15][16]

Види још уреди

Извори уреди

  1. ^ Sjöberg, Erik (2016). The Making of the Greek Genocide: Contested Memories of the Ottoman Greek Catastrophe. Berghahn Books. стр. 234. ISBN 978-1-78533-326-2. „Activists tend to inflate the overall total of Ottoman Greek deaths, from the cautious estimates between 300,000 to 700,000... 
  2. ^ „Austrian Parliament Recognizes Armenian, Assyrian, Greek Genocide”. aina.org. 2015. Приступљено 21. 4. 2017. 
  3. ^ „Adoption of declaration to certify that Armenia recognizes Greek and Assyrian genocide: Eduard Sharmazanov”. armenpress.am. 2015. Приступљено 21. 4. 2017. 
  4. ^ Шаблон:Cite law.
  5. ^ Schaller, Dominik J; Zimmerer, Jürgen (2008). „Late Ottoman genocides: the dissolution of the Ottoman Empire and Young Turkish population and extermination policies—Introduction”. Journal of Genocide Research. 10 (1): 7—14. S2CID 71515470. doi:10.1080/14623520801950820. 
  6. ^ „Resolution” (PDF). IAGS. 16. 12. 2007. Архивирано (PDF) из оригинала 28. 4. 2008. г. Приступљено 13. 3. 2015. .
  7. ^ Meichanetsidis, Vasileios (2015). „The Genocide of the Greeks of the Ottoman Empire, 1913–1923: A Comprehensive Overview”. Genocide Studies International (на језику: енглески). 9 (1): 104—173. ISSN 2291-1847. S2CID 154870709. doi:10.3138/gsi.9.1.06. „The genocide was committed by two subsequent and chronologically, ideologically, and organically interrelated and interconnected dictatorial and chauvinist regimes: (1) the regime of the CUP, under the notorious triumvirate of the three pashas (Üç Paşalar), Talât, Enver, and Cemal, and (2) the rebel government at Samsun and Ankara, under the authority of the Grand National Assembly (Türkiye Büyük Millet Meclisi) and Kemal. Although the process had begun before the Balkan Wars, the final and most decisive period started immediately after WWI and ended with the almost total destruction of the Pontic Greeks 
  8. ^ Jones 2006, стр. 154–55.
  9. ^ Howland, Charles P. (2011-10-11). „Greece and Her Refugees”. Foreign Affairs. ISSN 0015-7120. Приступљено 2020-09-04. 
  10. ^ „Resolution” (PDF). IAGS. 16. 12. 2007. Архивирано (PDF) из оригинала 28. 4. 2008. г. Приступљено 13. 3. 2015. .
  11. ^ „Genocide Resolution approved by Swedish Parliament”, News (full text), AM , containing both the IAGS and the Swedish resolutions.
  12. ^ Schaller, Dominik J; Zimmerer, Jürgen (2008). „Late Ottoman genocides: the dissolution of the Ottoman Empire and Young Turkish population and extermination policies—Introduction”. Journal of Genocide Research. 10 (1): 7—14. S2CID 71515470. doi:10.1080/14623520801950820. 
  13. ^ Gaunt, David (2006), Massacres, Resistance, Protectors: Muslim-Christian Relations in Eastern Anatolia during World War I, Piscataway, NJ: Gorgias, ISBN 9781593333010 [мртва веза]
  14. ^ „Czech Parliament Approves Armenian Genocide Resolution”. The Armenian Weekly. 2017. Приступљено 27. 4. 2017. 
  15. ^ „Czech Republic recognizes the Armenian Genocide”. ArmenPress. 2017. Приступљено 27. 4. 2017. 
  16. ^ „Czech Republic Parliament recognizes the Armenian Genocide”. ArmRadio. 2017. Приступљено 27. 4. 2017. 

Литература уреди