Глас народа (лист)
Глас народа је ванпартијски лист националне оријентације који је излазио у Сомбору, од 1. децембра 1928. године до 19. марта 1941. године.[1][2]
| Тип | часопис |
|---|---|
| Уредник | Урош Јовановић Кригер ; Стеван Стојачић ; Јосип Мијић ; Лазар Плавшић ; Петар Царев ; Божидар Мандић |
| Оснивање | 1. децембар 1928. |
| Језик | српски |
| Укидање | 19. март 1941. |
| Седиште | Сомбор |
Историјат уреди
Сомбор је остао без иједног листа на српском језику после парламентарних избора 1927. године. Тако је дошло до покретања Гласа народа крајем следеће, 1928. године.
У првом броју листа од 1. децембра 1928. године, власник и главни уредник Урош Јовановић Кригер је написао текст под насловом Мајко С.Х.С. не тим путем!, протестујући због диктаторског режима у Краљевини. Међутим, када је диктатура ипак уведена, у чланку Радуј се мајко С.Х.С., Кригер хвали краља као и његовог генерала Живковића. Могуће је да се Кригер овим чланком био изругивао, јер је у јавности био познат као велик заједљивац, и као новинар који заузима веома оштар правац. Као уредник често је објављивао непроверене информације, тако да су новинске стране биле пуне исправки, отворених писама, критичког обраћања уредништву, а често је добијао и тужбе. Држећи национални курс Кригер се током 1929. године писањем у новинама обраћао краљевској влади напомињујући при том да ново време тражи и нове људе, и скретао јој пажњу на лоше појаве из партизанског доба које се поново јављају.
Чланком Мојим пријатељима из броја 15, друге године излажења листа, Кригер се опростио са читаоцима.
У наредном периоду Стеван Стојачић, као уредник, остаје прорежимски оријентисан, али из листа изоставља сваку личну полемику и критику, држећи се строге објективности у извештавању. Нарочито је осетљив био приликом писања о социјалним питањима. Приликом преузимања листа позивао је на сарадњу локалне просветне и националне раднике. Стојачић се на разне начине довијао да привуче читаоце. Једно време је штампао Пољопривредни преглед те је тиме и број страница листа повећао на 6, па чак и на 8, али није успео да повеће тираж. И поред сталних позива имао је мало стручних сарадника. Лист је слао многим сомборским интелектуалцима, али се мали број њих на лист и претплатио. Због слабе подршке, лист почетком 1933. године предаје дотадашњем сараднику Јосипу Мијићу.
Нови уредник наставља са националном политиком. У уводним чланцима које је писао бавио се унутрашњим проблемима у уређењу државе, али и освртом на политику других земља, нарочито аспирацијама суседне Мађарске. Мијић је присталица новоформиране Југословенске националне странке. Почетком 1935. године, лист је изашао из сенке режима, и више се оријентисао на локалне појаве и догађаје. Такав заокрет је заслуга новог уредника Лазара Плавшића, који се кратко време задржао у листу, јер бива ухапшен као члан комунистичког покрета.
Неколико следећих бројева је потписивао Петар Царев.
Нови главни уредник, Божидар Мандић, лист је наставио да уређује у опозиционом духу, стајући употпуности на старану сиромашних радничких слојева.[1]
Политичка позадина уреди
Лист је био национално оријентисан. Почетком 1935. године Глас народа престаје бити режимски лист и до краја свог постојања остао је лист опозиционог духа.
Периодичност излажења уреди
Глас народа је био недељник, излазио је редово сваке суботе.
Изглед листа уреди
У току излажења није мењао формат, али број страна јесте, од 4 стране колико је бројао најчешће, па све до 8 страна када је обиловао разним прилозима, вестима, огласима и лицитационим објавама.
Заглавље се мењало утолико што се као додатак наслова уместо недељни ванпартијски лист, којег је носио од првог броја, појавио додатак недељни лист за националу политику, али се и он након неког времена изгубио (од броја 20, треће године излажења листа).
Уз велике напоре одржаво се тираж листа од 400 до 500 примерака, иако је за време свог излажења убрајан међу најбоље уређиване српске листове ван Београда.[1]
Место издавања уреди
Сомбор, од 1. децембра 1928. до 19. марта 1941.
Адреса уредништва уреди
Уредништво листа је временом променило више адреса, од Јоргованске улице бр. 15, улице Змај Јове бр.1, Браће Михајловић бр. 16, до улице Златне греде бр. 17-19, где се налазила и штампарија.[1]
Штампарија уреди
Од првог до последњег броја лист је штампан у штампарији Стевана Стојачића у Сомбору.
Садржај и рубрике уреди
Лист је неговао фељтон, а од сталних рубрика ту су биле вести, стране и домаће, вести из књижевности уз по који прозни текст, као и спортски извештаји.
За време уредништва Стевана Стојачића и Јосипа Мијић лист је често доносио чланке из београдскеих листова Народна одбрана и Правда, за време Лазара Плавшића и из листа Јадранска стража.
Уредници уреди
Први власник и одговорни уредник листа био је Урош Јовановић Кригер, пензионисани новинар из Сомбора. Због немогућности да материјално издржава лист, промене режима од 6. јануара 1929. године, и због строжијег Закона о штампи, Кригер га продаје свом штампару Стевану Стојачићу који се потписује као власник и уредник од броја 15 из 1929. године.
Лист остаје национално оријентисан, али Стојачић на крају 1932. године увидевши да нема очекивану подршку, уредништво предаје Јосипу Мијићу, од броја 3 у шестој години излажења листа (21. јануар 1933. године), али задржавајући власништво над листом.
Заслугом новог уредника Лазара Плавшића почетком 1935. године Глас народа престаје бити режимски лист. Уредништво над листом је преузео од броја 6, осме године излажења 9. фебруара 1935. године. Његово ангажовање као уредника није било дугог века, јер је током 1936. године ухапшен.
После Плавшића неколико бројева је потписивао и Петар Царев, а од броја 17 из 1939. год па до последњег броја лист је уређивао Божидар Мандић.[2][1]
Сарадници уреди
У листу су сарађивале многе јавне личности, нпр. Радивој Симоновић, Васа Стајић, Богољуб Јевтић, Васо Зрнић, Павле Терзин, Сава Канурић, Трива Милитар, Стеван Коњовић и други.
У листу су своје прилоге имали и сами уредници али је било доста и анонимних прилога.[1]