Гоце Делчев

македонско-бугарски револуционар

Георги Николов Делчев (мкд. Ѓорѓи Николов Делчев, буг. Георги Николов Делчев; 4. фебруар 1872 — 4. мај 1903), познатији као Гоце Делчев (према старијој бугарској ортографији Гоце Дѣлчевъ),[2] био је македонско-бугарски револуционар (комита),[б][в][г][д] који је дјеловао у Македонији и Једренској области под османском влашћу на прелазу у 20. вијек.[14][15][16][17] Био је најутицајнији вођа Унутрашње македонске револуционарне организације (ВМРО), тајног револуционарног друштва[7] које је дјеловало на османским територијама на Балкану крајем 19. и почетком 20. вијека.[18] Делчев је био представник организације у бугарској пријестоници Софији.[19] Као такав, изабран је и за члана Врховног македонско-једренског комитета (ВМОК),[20][21] учествујући у раду управног тијела.[22] Погинуо је у борби са османским трупама уочи Илинданско-преображењског устанка.

војвода
Гоце Делчев
Портрет Гоце Делчева у Софији око 1900. године.
Лични подаци
Датум рођења(1872-02-04)4. фебруар 1872.
Место рођењаКукуш,[1] Солунски вилајет, Османско царство
Датум смрти4. мај 1903.(1903-05-04) (31 год.)
Место смртиБаница, Солунски вилајет, Османско царство
Место укопа
Образовање
Војна каријера
Војска
Писмо Гоце Делчева Николи Малешевском

Рођен у бугарској породици у Кукушу,[23][ђ] тада у Солунском вилајету Османском царству, у младости је био инспирисан идеалима ранијих бугарских револуционара као што су Васил Левски и Христо Ботев,[25] који су замислили стварање бугарске републике етничке и религијске равноправности, као дијела замишљене Балканске федерације.[26] Делчев је завршио средњу школу у Солунској бугарској мушкој гимназији и уписао се у Војну школу Његовог кнежевског височанства у Софији, али је одатле отпуштен, само мјесец дана прије дипломирања, због љевичарских политичких убјеђења. Затим се вратио у османску Македонију као бугарски учитељ[27] и одмах постао активиста новооснованог револуционарног покрета 1894. године.[28]

Иако је сматрао да је насљедник бугарске револуционарне традиције,[29] Делчев је као привржени републиканац био разочаран стварношћу у постослободилачкој бугарској монархији.[30] Код њега, као и код многих македонских Бугара, поријеклом из области са мјешовитим становништвом,[31] идеја да се буде „Македонац” добија на значају извјесне старосједелачке лојалности, која је изградила специфичан дух „мјесног патриотизма”[32][33] и „мултиетничког регионализма”.[34][35] Задржао је слоган који је заговарао Вилијам Гледстон, „Македонија Македонцима”, који је обухватао све различите националности које насељавају ову област.[36][е] На тај начин, његов поглед је укључивао широк спектар тако различитих идеја као што су бугарски патриотизам, македонски регионализам, антинационализам и рани социјализам.[38] Као резултат тога, његова политичка агенда је постала успостављена кроз револуцију аутономне македонско-једренске наднационалне државе у оквиру Османског царства,[ж] као увод у њено укључење у будућу Балканску федерацију.[40] Иако је био образован у духу бугарског национализма, ревидирао је статут организације, према којем је до тада чланство било ограничено само на Бугаре.[41] На овај начин истицао је значај сарадње свих етничких група на наведеним територијама у циљу стицања политичке аутономије.[42]

Данас се Гоце Делчев сматра националним јунаком у Бугарској,[43] као и у Сјеверној Македонији, гдје се тврди да је био један од оснивача македонског националног покрета.[44] Македонски историчари инсистирају да је тадашњи историјски мит о Делчеву имао толико значај да је важнији од свих историјских истраживања и докумената[45] и стога о његовој етничкој идентификацији[46] не треба расправљати.[47] Упркос таквих контроверзним[з][и] македонским историјским тумачењима,[51][ј] Делчев је имао јасан бугарски етнички идентитет и своје сународнике је сматрао Бугарима.

Биографија

уреди

Револуционарна делатност

уреди

Рођен је 4. фебруара (23. јануара по јулијанском календару) 1872. у Кукушу у Егејској Македонији (грч. Килкис у данашњој сјеверној Грчкој), као прво мушко дијете, треће по реду у бројној породици Делчев која је имала укупно деветоро дјеце. Делчев је потекао из релативно добро ситуиране породице. Његов отац Никола Делчев, био је Кукушанац, а његова мајка Султана Нурџиева потицала је из оближњег села Мурарци. Од 1879. до 1880. године, Гоце (Георги) Делчев ишао је у прогимназију Бугарске егзархије у Кукушу. Затим је завршио средњу школу у Солунској бугарској мушкој гимназији која је деловала под окриљем Бугарске егзархије. Уписао је Војну академију у Софији у Бугарској 1891. године. Касније, као питомац војне школе у Софији, тајно је посјећивао социјалистичке скупове и ширио социјалистичку литературу, због чега је искључен из школе. Делчев је постао бугарски учитељ у гимназији Бугарске егзархије у Штипу 1894. године, гдје се упознаје са Дамјаном Груевом, једним од оснивача револуционарне организације. Као резултат блиског пријатељства међу њима, Делчев се придружио тој Организацији 1895. године, убрзо поставши њен вођа.

Године 1896, у Солуну се одржао конгрес македонско-једренских револуционара. Конгресу је присуствовао и Гоце Делчев. Гоце Делчев и Ђорче Петров саставили су Правилник и Устав организације, који је носио назив Устав Бугарских македонско-једренских револуционарних комитета. У то вријеме организација је почела да се зове и Унутрашња македонско-једренска револуционарна организација (ВМОРО). Почетком јануара 1898. године установљен је четнички институт, а Гоце Делчев је постао начелник свих чета у Македонији.

Циљ организације била је аутономија Македоније и једренске Тракије.

Да одстрани, или бар да смањи дјеловање бугарског двора и његовог тзв. Врховног македонско-једренског комитета у Македонији и Тракији, Гоце је активно радио против њиховог мијешања у рад Револуционарне организације, која је била јединствен представник македонско-једренског ослободилачког устанка. Званичној Бугарској Гоце је поручио да не мисли на Македонију, већ да чува своју територију, а Македонци ће чувати Македонију.

На редовном савјетовању децембра 1902. године, Гоце Делчев, Даме Груев, Јане Сандански и др. творци ТМОРО-а ријешили су да се не диже фронтални устанак у Македонији и Тракији, већ да се води герилски рат. Циљ, као што је изјавио Гоце, треба да буде: „не да ми побиједимо Турску, већ да она не побиједи нас.” Затим је Гоце отишао на терен.

У јануару 1903. године, Гоце Делчев се изјаснио отворено како је он први против подизања устанка у Македонији и Тракији те године. На његову иницијативу у Софији је организовано савјетовање групе македонско-једренских револуционара, међу којима су били Гоце Делчев, Ђорче Петров, Јане Сандански, Пере Тошев, Михаил Герџиков и други из ТМОРО. Разматрао се приједлог о подизању устанка. Излагали су своја мишљења Гоце Делчев, Јане Сандански, Ђорче Петров и др. Они су сматрали да унутрашња и међународна ситуација у Македонији није погодна за дизање устанка, и скуп се изјаснио против њега.

Дана 19. јануара 1903. године, Гоце Делчев са четом креће за Македонију, а са њим и Јаворов. Истог дана стижу у Самоков. 19. марта 1903. Гоце Делчев са својом четом минира мост на ријеци Ангисти, а у ваздух је дигнут и тунел на железничкој прузи. Од 19. до 20. априла исте године Гоце Делчев пристиже у Солун и смјешта се у просторе Солунске бугарске мушке гимназије. Ту се неколико пута среће са Даметом Груевом и са њим разматра подизање устанка. Гоце напушта Солун и возом иде у Серес. Увече 2. маја 1903. Гоце Делчев пристиже у село Баницу близу Сереса. О пристигнућу Гоца Делчева у Баницу извијешћени су Турци. У зору 4. маја 1903. године, Гоце Делчев и и његова дружина обавијештени су од стране својих јатака да су опкољени турском војском. Гоце наређује људима да излазе из кућа и да се повлаче како би се спасли турског зулума. У борбама приликом излажења из села Банице, Гоце Делчев је био погођен у лијеви дио груди и пао је мртав.

Гоце Делчев у Северној Македонији и Бугарској слови за народног хероја. Његово име је постало легенда и идеал свим каснијим организацијама које су се залагале за независност Македоније.

Августа 1903. године, на празник Илиндан, у Македонији је подигнут тзв. Илиндански устанак против турске власти. Иако Гоце Делчев, који је погинуо у мају те године, није учествовао у њему, устаници су били надахнути његовим револуционарним идејама.

Посмртни остаци Гоце Делчева се чувају у каменом саркофагу, у дворишту цркве Свети Спас у главном граду Северне Македоније, као што је била жеља и завештање Македонаца, његових следбеника који су се потрудили да сачувају његове кости. „Заклињемо идућа поколења свете кости да буду сахрањене у будућој престоници слободне и независне Македоније”.[52]

Етничка припадност

уреди

Гоце Делчев је за себе говорио да је Бугарин.[53][54][55] У разочараном писму Николи Малешевском Делчев пише: „Поделе нас уопште не плаше. Заиста је штета, али шта можемо да урадимо када смо Бугари и сви патимо од једне заједничке болести. Да та болест није постојала у нашим прецима, од којих смо је наследили, они не би пали под ружним жезлом турских султана.”

Види још

уреди

Напомене

уреди
  1. ^ Гоце Делчев је 1894. стекао чин официрског питомца Бугарске војске, успјешно завршио пун курс на Војном училишту у Софији, али је напустио без унапријеђења у први официрски чин поручника.
  2. ^ Према тези Џулијана Алана Брукса, израз „македо-бугарски” се односи на егзархистичку популацију у Македонији која се у документима алтернативно означава као „Бугари” и „Македонци”.[3] Ознаку „македо-бугарски” користе и М- Сукру Ханиоглу и Рајан Гингерас.[4][5] Гингерас биљежи да се израз са цртицом односи на оне који су „исповиједали вјерност Бугарском егзархату”. Мехмет Хачисалихоглу је у својој студији „Јане Сандански као политички вођа у Македонији у доба Младотурака” користи изразе Бугари-Македонци и Бугарски Македонци.[6]
  3. ^ Према чланку Лоринг Данфорт о ВМРО у онлајн издању Енциклопедије Британика, вође организације, укључујући Делчева, имали су двојни идентитет — македонски регионални и бугарски национални.[7] Према Паулу Роберту Магоцију, у многим околностима ово би могло изгледати као нормална појава, као код становника Македоније прије Другог свјетског рата, који су се идентификовали као Македонци и Бугари (или Македоно-бугари).[8] По Бернарду Лорију постојале су двије различите врсте бугарског идентитета почетком 20 .вијека: прва врста је била нејасна форма која је настала током бугарског народног препорода у 19. вијека и ујединила већину Македонаца и других Словена у Османском царству. Друга врста бугарског идентитета била је конкретнија и снажнија и коју су власти у Софији промовисале међу бугарским становништвом. Према тези Џулијана Алана Брукса, постојале су неке индиције које сугеришу зачетак македонског националног идентитета тада, међутим докази су прилично нестални.
  4. ^ Према Џону ван Антверпу Фајну до касног 19. вијека и спољни сматрачи и они македонски Бугари који су имали етничку свијест вјеровали су да се њихова група, која је данас представља двије одвојене националности, састоји од једног народа, Бугара.[9] Према Лорингу Данфорту, на крају Првог свјетског рата било је врло мало историчара и етнографа који су тврдили да постоје засебна македонска нација. Чини се највјероватнијим да у то вријеме многи македонски Словени у руралним областима још нису уопште развили чврст осјећај националног идентитета. Од оних који су тада развили неки осјећај националног идентитета, већина се сматрала Бугарима… Тешко је одговорити на питање да ли је македонска нација заиста постојала 1940-их када је комунистичка Југославија одлучила да је призна. Неки посматрачи тврде да је чак и у то вријеме било сумњиво да ли су македонски Словени себе сматрали националношћу одвојеном од Бугара.[10] Према Стефану Треобрсту, македонска нација, језик, књижевност, историја и црква нису постојале прије 1944, али су од стварања југословенске Македоније остварени за кратко вријеме.[11]
  5. ^ Данас, идентитет Делчева је предмет спора између Бугарске и Сјеверне Македоније. Према ријечима бугарског историчара Срефана Дечева, који је често критиковао званичну бугарксу историографију о македонском питању, што је изазвало симпатије у Сјеверној Македонији, македонска страна жели да истакне дјело Делчева и псоебно његов значај из данашње перспективе. Ово произилази из темељног историјског мита који је на њему изграђен у комунистичкој Југославији. Ријеч је о жељи да се задржи делузију о изградњи нације, да је у вријеме Делчева већ образован македонски национални идентитет и да се сачува слика Бугарске као демонизованог непријатеља. Без обзира на то, тада је заиста постојао регионални македонски политички идентитет и постоје докази о његовим супротстављању националистичкој пропаганди коју је спонзорисала бугарска држава. Међутим, етнички, све вође и активисти ВМРО у то вријеме су били Бугари. С друге стране, неприхватљив је став бугарских историчара, који инсистирају на томе да нема потребе да се тачно утврђује какав је комплексан идентитет Делчева заиста имао, с обзиром на то да је био етнички Бугарин.[12][13]
  6. ^ Делчев је рођен у породици бугарских унијата, који су касније прешли у бугарске егзархисте.[24]
  7. ^ У чланку под називом „Политички сепаратизам” објављеном 7. јуна 1902. у листу Право, незваничном гласнику ВМРО, револуционари су као основни слоган заговарали израз Вилијама Гледсона „Македонија Македонцима”, који изражавао принцип аутономије и „политичког сепаратизма”.[37]
  8. ^ Најранији документ који говори о аутономији Македоније и Тракије у оквиру Османског царства је резолуција првог конгреса Врховног македонског комитета одржаног у Софији 1895. године.[39]
  9. ^ Поријекло званичног македонског националног наратива треба тражити у успостављању комунистичке Македоније 1944. године. Ово отворено признање македонског националног идентитета довело је до стварања ревизионистичке историографије чији је циљ био да афирмише постојање македонске нације кроз историју. Македонска историографија ревидира значај дио старовјековне, средњовјековне и савремене историје Балкана. Њен циљ је да за македонске народе присвоји дио онога што Грци сматрају грчком историјом, а Бугари бугарском историјом. Тврди да су већином словенског становништва Македоније у 19. и првој половини 20. вијека чинили етнички Македонци.[48][49]
  10. ^ Југословенски комунисти су признали постојање македонске националности током Другог свјетског рата да би стишали страхове македонског становништва да ће комунистичка Југославија наставити да слиједи бившу југословенску политику србизације. Отуда, да они признају становнике Македоније за Бугаре, било би исто што и да признају да буду дио бугарске државе. Због тога су југословенски комунисти највише жељели да уобличе македонску историју тако да одговара њиховој концепцији македонске свијести. Третман македонске историје у комунистичкој Југославији имао је исти основни циљ као и стварање македонског језика: дебугаризација македонских Словена и стварање посебне националне свијести која би надахнула поистовјећивање са Југославијом.[50]
  11. ^ У почетку је чланство ВМРО било ограничено само на Бугаре. Њен први назив је био „Бугарски македонско-једренски револуционарни комитети” , који је касније неколико пута мијењан. ВМРО је био активан не само у Македонији, него и у Тракији (Једренски вилајет). Пошто је њен ранији назив наглашавао бугарску природу организације повезујући становнике Тракије и Македоније са Бугарском, ове чињенице се још увијек тешко могу објаснити из македонске историографије. Они сугеришу да револуционарни ВМРО у османском периоду правили разлику између „Македонаца” и „Бугара”. Штавише, како свједоче њихови спису, они су себе и своје су

Референце

уреди
  1. ^ Karakasidou, Anastasia N. (15. 2. 2009). Fields of Wheat, Hills of Blood: Passages to Nationhood in Greek Macedonia, 1870—1990 (на језику: енглески). University of Chicago Press. стр. 282. ISBN 978-0-226-42499-6. Приступљено 8. 2. 2023. „For example, Gotse Delcev, a schoolmaster from Kukush (present-day Kilkis)... 
  2. ^ Яворов, Пейо Крачолов (1904). Гоце Дѣлчевъ (на језику: бугарски). София: Олчев. Приступљено 7. 2. 2023. 
  3. ^ Brooks, Julian Allan (2013). Managing Macedonia: British Statecraft, Intervention and 'Proto-peacekeeping' in Ottoman Macedonia, 1902—1905 (на језику: енглески). Simon Fraser University. стр. 18. Приступљено 6. 2. 2023. 
  4. ^ Hanioglu, M. Sukru (2001). Preparation for a Revolution: The Young Turks, 1902—1908 (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 244. ISBN 978-0-19-977111-0. Приступљено 6. 2. 2023. 
  5. ^ Gingeras, Ryan (2003). „A Break in the Storm Reconsidering Sectarian Violence in Ottoman Macedonia during the Young Turk Revolution”. MIT Electronic Journal of Middle East Studies. 3: 27—35. Приступљено 6. 2. 2023. 
  6. ^ Hacısalihoğlu, Mehmet (2012). „Yane Sandanski as a political leader in Macedonia in the era of the Young Turks”. Cahiers balkaniques (на језику: енглески) (40). ISSN 0290-7402. doi:10.4000/ceb.1192. Приступљено 6. 2. 2023. 
  7. ^ а б Danforth, Loring. „Internal Macedonian Revolutionary Organization | History, Leaders, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 6. 2. 2023. 
  8. ^ Magocsi, Paul Robert (2013). „Carpathian Rus': Interethnic Coexistence without Violence”. Ур.: Bartov, Omer; Weitz, Eric D. Shatterzone of Empires: Coexistence and Violence in the German, Habsburg, Russian, and Ottoman Borderlands (на језику: енглески). Indiana University Press. стр. 453. ISBN 978-0-253-00631-8. Приступљено 6. 2. 2023. 
  9. ^ Fine, John Van Antwerp (1991). The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century (на језику: енглески). University of Michigan Press. стр. 36—37. ISBN 978-0-472-08149-3. Приступљено 6. 2. 2023. 
  10. ^ Danforth, Loring M. (1997). The Macedonian Conflict: Ethnic Nationalism in a Transnational World (на језику: енглески). Princeton University Press. стр. 65—66. ISBN 978-0-691-04356-2. Приступљено 6. 2. 2023. 
  11. ^ Wieland, Carsten (2000—2001). „One Macedonia With Three Faces: Domestic Debates and Nation Concepts” (PDF). Intermarium. Columbia University. 4 (3): 7—8. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 03. 2023. г. Приступљено 6. 2. 2023. 
  12. ^ „Стефан Дечев: Българската и македонската интерпретации на документите за Гоце Делчев са користни и непрофесионални”. marginalia.bg/. 14. 9. 2019. Приступљено 7. 2. 2023. 
  13. ^ „Бугарскиот историчар Дечев: Македонскиот јазик не може да биде само едноставен дијалект или регионална форма”. МКД.мк (на језику: македонски). 16. 12. 2019. Архивирано из оригинала 07. 02. 2023. г. Приступљено 7. 2. 2023. 
  14. ^ Brown, Keith (2018). The Past in Question: Modern Macedonia and the Uncertainties of Nation (на језику: енглески). Princeton University Press. стр. 174. ISBN 978-0-691-18843-0. Приступљено 7. 2. 2023. 
  15. ^ Lory, Bernard (2005). „The Bulgarian-Macedonian Divergence, An Attempted Elucidation, INALCO, Paris”. Ур.: Plas, Pieter. Developing Cultural Identity in the Balkans: Convergence Vs. Divergence (на језику: енглески). Peter Lang. стр. 165—193. ISBN 978-90-5201-297-1. Приступљено 7. 2. 2023. 
  16. ^ Seton-Watson, Hugh; Seton-Watson, Christopher (1981). The Making of a New Europe: R.W. Seton-Watson and the Last Years of Austria-Hungary (на језику: енглески). Methuen. стр. 71. ISBN 978-0-416-74730-0. Приступљено 7. 2. 2023. 
  17. ^ Bechev, Dimitar (2009). Historical Dictionary of the Republic of Macedonia (на језику: енглески). Scarecrow Press. стр. VII. ISBN 978-0-8108-6295-1. Приступљено 7. 2. 2023. 
  18. ^ Bechev, Dimitar (2009). Historical Dictionary of the Republic of Macedonia (на језику: енглески). Scarecrow Press. стр. 55—56. ISBN 978-0-8108-6295-1. Приступљено 7. 2. 2023. 
  19. ^ Chotzidis, Angelos A. (1993). The Events of 1903 in Macedonia as Presented in European Diplomatic Correspondence (на језику: енглески). Museum of the Macedonian Struggle. стр. 60. ISBN 978-960-85303-3-1. Приступљено 7. 2. 2023. 
  20. ^ Kardjilov, Peter Ivanov (2020). The Cinematographic Activities of Charles Rider Noble and John Mackenzie in the Balkans (Volume Two) (на језику: енглески). Cambridge Scholars Publisher. стр. 5. ISBN 978-1-5275-5772-7. Приступљено 7. 2. 2023. „What was more, “the military” (SMAC) worked in close collaboration and mutual understanding with the “civilian” leaders of the IMARO. This is shown by the fact that, at the Sixth Macedonian Congress (held May 1–5, 1899), Sarafov was nominated for president and Gotse Delchev and Gyorche Petrov, external representatives of the “secret ones,” were elected full-right members of the SMAC. 
  21. ^ Sherman, Laura Beth (1980). Fires on the Mountain: The Macedonian Revolutionary Movement and the Kidnapping of Ellen Stone (на језику: енглески). East European Monographs. стр. 18. ISBN 978-0-914710-55-4. Приступљено 7. 2. 2023. „From 1899 to 1901, the supreme committee provided subsidies to IMRO' s central committee, allowances for Delchev and Petrov in Sofia, and weapons for bands sent to the interior. Delchev and Petrov were elected full members of the supreme committee. 
  22. ^ Perry, Duncan M. (1988). The Politics of Terror: The Macedonian Liberation Movements, 1893—1903 (на језику: енглески). Duke University Press. стр. 82—83. ISBN 978-0-8223-0813-3. Приступљено 7. 2. 2023. 
  23. ^ Kinnell, Susan K. (1989). People in World History: A-M (на језику: енглески). ABC-CLIO. стр. 157. ISBN 978-0-87436-551-1. Приступљено 11. 2. 2023. 
  24. ^ Елдъров, Светозар (1994). Униатството в съдбата на България: очерци из историята на българската католическа църква от източен обред (на језику: бугарски). Издава Фондация "АБАГАР". стр. 15. ISBN 978-954-8614-01-6. Приступљено 11. 2. 2023. 
  25. ^ Todorova, Marii?a Nikolaeva (1. 1. 2009). Bones of Contention: The Living Archive of Vasil Levski and the Making of Bulgaria's National Hero (на језику: енглески). Central European University Press. стр. 76. ISBN 978-963-9776-24-1. Приступљено 11. 2. 2023. 
  26. ^ Jelavich, Charles; Jelavich, Barbara (1986). The Establishment of the Balkan National States, 1804-1920 (на језику: енглески). University of Washington Press. стр. 137—138. ISBN 978-0-295-96413-3. Приступљено 11. 2. 2023. 
  27. ^ Brooks, Julian (2015). „The Education Race for Macedonia, 1878—1903”. The Journal of Modern Hellenism (на језику: енглески). 31: 23—58. Приступљено 11. 2. 2023. „In Macedonia, the education race produced the Internal Macedonian Revolutionary Organization (IMRO), which organized and carried out the Ilinden Uprising of 1903. Most of IMRO's founders and principal organizers were graduates of the Bulgarian Exarchate schools in Macedonia, who had become teachers and inspectors in the same system that had educated them. Frustrated with the pace of change, they organized and networked to develop their movement throughout the Bulgarian school system that employed them. The Exarchate schools were an ideal forum in which to propagate their cause, and the leading members were able to circulate to different posts, to spread the word, and to build up supplies and stores for the anticipated uprising. As it became more powerful, IMRO was able to impress upon the Exarchate its wishes for teacher and inspector appointments in Macedonia. 
  28. ^ Detrez, Raymond (2010). The A to Z of Bulgaria (на језику: енглески). Scarecrow Press. стр. 135. ISBN 978-0-8108-7202-8. Приступљено 11. 2. 2023. 
  29. ^ Perry, Duncan M. (1988). The Politics of Terror: The Macedonian Liberation Movements, 1893-1903 (на језику: енглески). Duke University Press. стр. 39—40. ISBN 978-0-8223-0813-3. Приступљено 11. 2. 2023. „IMRO group modeled itself after the revolutionary organization of Vasil Levski and other noted Bulgarian revolutionaries like Hristo Botev and Georgi Benkovski, each of whom was a leader during the earlier Bulgarian revolutionary movement. 
  30. ^ Bousfield, Jonathan; Richardson, Dan (2002). Bulgaria (на језику: енглески). Rough Guides. стр. 449—450. ISBN 978-1-85828-882-6. 
  31. ^ Kostov, Chris (2010). Contested Ethnic Identity: The Case of Macedonian Immigrants in Toronto, 1900-1996 (на језику: енглески). Peter Lang. стр. 80. ISBN 978-3-0343-0196-1. Приступљено 11. 2. 2023. „The French referred to 'Macedoine' as an area of mixed races — and named a salad after it. One doubts that Gotse Delchev approved of this descriptive, but trivial approach. 
  32. ^ Kostov, Chris (2010). Contested Ethnic Identity: The Case of Macedonian Immigrants in Toronto, 1900-1996 (на језику: енглески). Peter Lang. стр. 112. ISBN 978-3-0343-0196-1. Приступљено 11. 2. 2023. „The Bulgarian historians, such as Veselin Angelov, Nikola Achkov and Kosta Tzarnushanov continue to publish their research backed with many primary sources to prove that the term 'Macedonian' when applied to Slavs has always meant only a regional identity of the Bulgarians. 
  33. ^ Moulakis, Athanasios (1. 12. 2010). „The Controversial Ethnogenesis of Macedonia”. European Political Science (на језику: енглески). 9 (4): 495—510. ISSN 1682-0983. doi:10.1057/eps.2010.72. „Gotse Delchev, may, as Macedonian historians claim, have 'objectively' served the cause of Macedonian independence, but in his letters he called himself a Bulgarian. In other words it is not clear that the sense of Slavic Macedonian identity at the time of Delchev was in general developed. 
  34. ^ Ethnologia Balkanica (на језику: енглески). Prof. M. Drinov Academic Publishing House. 2006. стр. 133. ISBN 978-3-8258-9903-5. Приступљено 11. 2. 2023. „Slavic Macedonian intellectuals felt loyalty to Macedonia as a region or territory without claiming any specifically Macedonian ethnicity. The primary aim of this Macedonian regionalism was a multi-ethnic alliance against the Ottoman rule. 
  35. ^ Roth, Klaus; Brunnbauer, Ulf (2008). Region, Regional Identity and Regionalism in Southeastern Europe (на језику: енглески). LIT Verlag Münster. стр. 136. ISBN 978-3-8258-1387-1. Приступљено 11. 2. 2023. „The Bulgarian loyalties of IMRO's leadership, however, coexisted with the desire for multi-ethnic Macedonia to enjoy administrative autonomy. When Delchev was elected to IMRO's Central Committee in 1896, he opened membership in IMRO to all inhabitants of European Turkey since the goal was to assemble all dissatisfied elements in Macedonia and Adrianople regions regardless of ethnicity or religion in order to win through revolution full autonomy for both regions. 
  36. ^ Lieberman, Benjamin (16. 12. 2013). Terrible Fate: Ethnic Cleansing in the Making of Modern Europe (на језику: енглески). Rowman & Littlefield. стр. 56. ISBN 978-1-4422-3038-5. Приступљено 12. 2. 2023. 
  37. ^ Marinov, Tchavdar (2009). „We, the Macedonians, The Paths of Macedonian Supra-Nationalism (1878–1912)”. Ур.: Diana, Mishkova. We, the People: Politics of National Peculiarity in Southeastern Europe (на језику: енглески). Central European University Press. стр. 117—120. ISBN 978-963-9776-28-9. Приступљено 12. 2. 2023. 
  38. ^ Vasiliadis, Peter (1989). Whose are You?: Identity and Ethnicity Among the Toronto Macedonians (на језику: енглески). AMS Press. стр. 77. ISBN 978-0-404-19468-0. Приступљено 12. 2. 2023. 
  39. ^ Бурилкова, Ива; Билярски, Цочо (2003). От София до Костур -освободителните борби на българите от Македония в спомени на дейци от Върховния македоно-одрински комитет (на језику: бугарски). Синева. стр. 6. 
  40. ^ Opfer, Björn (2005). Im Schatten des Krieges: Besatzung oder Anschluss - Befreiung oder Unterdrückung? ; eine komparative Untersuchung über die bulgarische Herrschaft in Vardar-Makedonien 1915-1918 und 1941-1944 (на језику: немачки). LIT Verlag Münster. стр. 27—28. ISBN 978-3-8258-7997-6. Приступљено 12. 2. 2023. 
  41. ^ Sherman, Laura Beth (1980). Fires on the Mountain: The Macedonian Revolutionary Movement and the Kidnapping of Ellen Stone (на језику: енглески). East European Monographs. ISBN 978-0-914710-55-4. Приступљено 12. 2. 2023. „The revolutionary committee dedicated itself to fight for "full political autonomy for Macedonia and Adrianople." Since they sought autonomy only for those areas inhabited by Bulgarians, they denied other nationalities membership in IMRO. According to Article 3 of the statutes, "any Bulgarian could become a member". 
  42. ^ Anastasoff, Christ (1. 3. 1939). „The Tragic Peninsula : a History of the Macedonian Independence Movement since 1878”. International Affairs (на језику: енглески). 18 (2): 282. doi:10.2307/3019927. Приступљено 12. 2. 2023. „In spite of the fact that in the Bulgarian schools of Salonica and Sofia he had been educated in the spirit of nationalism, Delcheff looked upon all races in Macedonia as his brothers and fellow-countrymen. He was struggling for the freedom not only of the Macedonian Bulgarians, but also of all the nationalities inhabiting Macedonia. 
  43. ^ Danforth, Loring. „North Macedonia - The Ottoman Empire | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 13. 2. 2023. „One of IMRO's leaders, Gotsé Delchev, whose nom de guerre was Ahil (Achilles), is regarded by both Macedonians and Bulgarians as a national hero. He seems to have identified himself as a Bulgarian and to have regarded the Slavs of Macedonia as Bulgarians. 
  44. ^ Kaufman, Stuart J. (2001). Modern Hatreds: The Symbolic Politics of Ethnic War (на језику: енглески). Cornell University Press. стр. 193. ISBN 978-0-8014-8736-1. Приступљено 13. 2. 2023. „A more modern national hero is Gotse Delchev, leader of the turn-of-the-century Internal Macedonian Revolutionary Organization (IMRO), which was actually a largely pro-Bulgarian organization but is claimed as the founding Macedonian national movement. 
  45. ^ Zorba, Vladimir (30. 4. 2020). „Ѓоргиев: Гоце Делчев гине за Македонија и од тој аспект не може да го одвоите од македонскиот народ”. Локално. Приступљено 13. 2. 2023. 
  46. ^ „Колозова како Пендаровски и Малески: Не е спорно дека Делчев се декларирал како Бугарин”. Expres.mk. 3. 11. 2020. Приступљено 13. 2. 2023. 
  47. ^ Tahiri, Diana (30. 10. 2020). „Бугарско - македонскиот договор за добрососедство и неговите ефекти врз европското проширување”. CivilMedia. Приступљено 13. 2. 2023. 
  48. ^ Roudometof, Victor (2002). Collective Memory, National Identity, and Ethnic Conflict: Greece, Bulgaria, and the Macedonian Question (на језику: енглески). Greenwood Publishing Group. стр. 58. ISBN 978-0-275-97648-4. Приступљено 13. 2. 2023. 
  49. ^ Roudometof, Victor (1996). „Nationalism and Identity Politics in the Balkans: Greece and the Macedonian Question”. Journal of Modern Greek Studies. 14 (2): 253—301. ISSN 1086-3265. doi:10.1353/mgs.1996.0026. Приступљено 13. 2. 2023. 
  50. ^ Palmer, Stephen E.; King, Robert R. (1971). „The encouragement of Macedonian culture”. Yugoslav Communism and the Macedonian Question (на језику: енглески). Archon Books. ISBN 978-0-208-00821-3. Приступљено 13. 2. 2023. 
  51. ^ Benson, L. (28. 10. 2003). Yugoslavia: A Concise History (на језику: енглески). Springer. стр. 89. ISBN 978-1-4039-9720-3. Приступљено 13. 2. 2023. „The past was systematically falsified to conceal the fact that many prominent ‘Macedonians’ had supposed themselves to be Bulgarians, and generations of students were taught the pseudo-history of the Macedonian nation. The mass media and education were the key to this process of national acculturation, speaking to people in a language that they came to regard as their Macedonian mothertongue, even if it was perfectly understood in Sofia. 
  52. ^ Документи за пренесувањето на посмртните останки на Гоце Делчев
  53. ^ Upward 1908, стр. 323–324
  54. ^ Ципушев, К. 19 години в сръбските затвори. Спомени, София, 1943 г. гл. 1. Между борците-великани. pp. 32.
  55. ^ Българите в най-източната част на Балканския полуостров — Източна Тракия, Димитър Войников, гл. 24. Идването на Гоце Делчев в Тракия и някои уточнения по този повод. Идеологическите спорове между Гоце Делчев и Стоян Лазов. Непубликувани спомени на очевидци.

Спољашње везе

уреди