Графологија
Графологија је вештина или „наука“ где се, на основу анализе рукописа откривају особине личности. Графологија је просуђивање карактера и повремених душевних стања особама из њиховог рукописа. Заснива се на претпоставци да између рукописа и карактера постоји правилан психофизиолошки однос. Често је само стручна анализа датог рукописа у криминалистици и судском вештачењу која се врши једино ради утврђивања да ли је то оригинал или фалсификат, тј. ради утврђивања идентитета особе којој се приписује неки рукопис.
Историја уреди
Први покушај да се формулише зависност рукописа и карактера извршио је половином 17. века италијански лекар Камило Балдо, али без икакавих методичних претпоставки. Веће интересовање за графологију јавља се у другој половини 18. века Лаватеровим делима у којима се износе неке догматске тврдње о психодијагностичкој вредности разних рукописа. Претечом нове графологије сматра се Мишон, који је у свом делу „Систем графологије“, 1875. год. први покушао да уведе систем у анализу рукописа, од кога и потиче реч графологија. Мишонов рад наставља његов ученик Крепије и на његову иницијативу оснива се графолошко удружење које издаје и свој часопис. У Немачкој су, 1917. Год. интересовање за графологију развили психијатар Мајер и физиолог Превер, који су графологији дали значење посебне психологијске учености. (Енциклопедија лексографског завода)
Експертиза рукописа уреди
Експертиза рукописа је стручно утврђивање идентичности неког рукописа на бази анализе његових специфичних графолошких особина, врши се у правне сврхе (тестаменти, претећа писма) или књижевно-историјске сврхе (рукописи и потписи несигурних аутора). Рукопис не говори увек о свим аспектима неке личности. Он понекад открива сам једно душевно стање везеано за одређени тренутак и може да се мења ако је онај који пише уморан, напет, забринут, расположен... Такође, није исто да ли пише својој вереници, рођаку, или пословном пријатељу. Постоји 6 типичних рукописа: нагнут налево, нагнут надесно, заобљен, збијен, штампана слова и кржићи изнад i или ј. Приликом анализирања рукописа треба узети у обзир неколико важних чинилаца, а то су: искоришћеност простора, простор између речи, правац слова, облик слова, карактеристична слова, везивање слова, детаљи и потпис. Осим ових чинилаца, проучавају се и други фактори који утичу на рукопис, а то су: општа величина и структура слова, дебљина линија, величина горњих и доњих продужетака, однос према вертикали, међусобна повезаност и усклађеност...
Литература уреди
- Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
