Википедија

Грађански рат у Османском царству

Грађански рат у Османском царству или Османски Интерегнум је вођен између синова Бајазита I (1389—1403), Исе, Мехмеда, Мусе и Сулејмана, око власти у Османском царству.

Отпочео је 1402. године после Ангорске битке у којој су снаге Тимур-Ленка (1360—1405) победиле и заробиле Бајазита, који је касније (март 1403) и умро у заробљеништву. Окончан је битком код села Чаморлу 05.07.1413. године, у којој су Мехмедове снаге са својим хришћанским савезницима потукле Мусину војску, док је он сам ухваћен и погубљен. Током борби које су трајале више од једне деценије, животе су изгубили сви Бајазитови синови, осим Мехмеда, а у сукобе су се активно укључивале и преостале хришћанске државе на Балкану (Византија, Србија, Влашка и друге).

Грађански рат уреди

Иса и Мехмед уреди

Грађански рат избио је међу синовима султана Бајазита I након његове смрти 1403. Његов најстарији син Сулејман са главним градом Едирном владао је недавно освојеном Бугарском, читавом Тракијом, Македонијом и северном Грчком. Други син, Иса Челеби, успоставио се као независни владар у Бурси,[1] а Мехмед је основао краљевство у Амасији.[2] Избио је рат између Мехмеда и Исе, а након борби код Ермени-белија[3] и Улубада (март – мај 1403),[1] Иса је побегао у Цариград, а Мехмед је заузео Бурсу.[4] Следећа битка код Карасија између Мехмеда и Исе резултирала је победом Мехмеда, а Иса је затим кренуо у бег ка Караману.[5] Ису су касније у купаоници убили Мехмедови агенти.[6]

Сулејман улази у грађански рат уреди

У међувремену, другог преживелог Бајазитовог сина Мусу Челебија, који је заробљен у бици код Анкаре, Тимур је пустио у притвор Јакуба из Гермијана.[7] Муса је ослобођен, након што је Мехмед затражио пуштање свог брата. Након Исине смрти, Сулејман је са великом војском прешао теснац.[8] У почетку је Сулејман био успешан. Напао је Анадолију, заузевши Бурсу (март 1404)[9] и Анкару касније те године.

Током застоја у Анадолији, који је трајао од 1405–1410, Мехмед је с малим снагама послао Мусу преко Црног мора у Тракију да нападне Сулејманове територије у југоисточној Европи. Овај маневар убрзо је опозвао Сулејмана у Тракију, где је уследило кратко, али крваво надметање између њега и Мусе. Прво је Сулејман имао предност, победивши у бици код Космидиона 1410. године, али 1411. његова војска је пребегла до Мусе код Једрена и Сулејман је погубљен по наређењу Мусе.[10] Муса је сада био владар османских територија у Тракији.

Мехмед и Муса уреди

 
Османски принчеви, Муса и Сулејман.

Манојло II Палеолог, византијски цар, био је савезник Сулејмана; Муса је због тога опсео Цариград.[11] Манојло је позвао Мехмеда да га заштити, а Мехмедове Османлије су сада гарнизовали Константинопољ против Мусиних Османлија из Тракије. Мехмед је упутио неколико неуспешних салтија против трупа свог брата и био је дужан да поново пређе Босфор да угуши побуну која је избила на његовим територијама. Муса је сада притиснуо опсаду Цариграда. Мехмед се вратио у Тракију и добио помоћ Стефана Лазаревића, српског деспота.

Војске супарничке османске браће састале су се на равници Чамурлу (данас Самоков, Бугарска). Хасан, ага јаничара Мехмеда, изашао је испред редова и покушао да натера трупе да промене страну. Муса је јурнуо према Хасану и убио га, али га је ранио официр који је пратио Хасана. Мусине Османлије су се добро бориле, али су битку добили Мехмед и његови савезници.[12] Муса је побегао, да би касније био ухваћен и задављен.[13] Када је Муса умро, Мехмед је постао једини преживели син покојног султана Бајазита I и постао је султан Мехмед I. Интерегнум је био упечатљив пример братоубиства, које ће постати уобичајено у османским сукцесијама.

Владари уреди

Занимљивости уреди

  • Поред четири сина Бајазид је имао и петог сина који се звао Мустафа, међутим пошто је Мустафа имао тек девет година када је Грађански рат почео, није могао учествовати у њему.

Значајније битке уреди

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ а б Dimitris J. Kastritsis, 79.
  2. ^ Dimitris J. Kastritsis, 73.
  3. ^ Donald Edgar Pitcher, An Historical Geography of the Ottoman Empire, (E.J.Brill, 1968), 59.
  4. ^ Dimitris J. Kastritsis, 90-91.
  5. ^ Donald Edgar Pitcher, 59.
  6. ^ Dimitris J. Kastritsis, 109-110.
  7. ^ Dimitris J. Kastritsis, 85.
  8. ^ Dimitris J. Kastritsis, 110.
  9. ^ Dimitris J. Kastritsis, 112.
  10. ^ Finkel, Caroline, Osman's Dream, (Basic Books, 2004), 32.
  11. ^ George Ostrogorsky, History of the Byzantine State, (Rutgers University Press, 1969), 557.
  12. ^ Bertold Spuler, Frank Ronald Charles Bagley, Hans Joachim Kissling, The Last Great Muslim Empires: History of the Muslim World, (Markus Weiner Publishers, 1996), 14.
  13. ^ Nicol, Donald MacGillivray, The last centuries of Byzantium, 1261–1453, (Cambridge University Press, 1972), 327.

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Грађански_рат_у_Османском_царству&oldid=24105203”