Отворите главни мени

Грб Социјалистичке Федеративне Републике Југославије

Грб Социјалистичке Федеративне Републике Југославије представља шест бакљи окружених житом које горе заједно. Заједничка ватра шест бакљи представља братство и јединство шест република бивше Југославије: Босне и Херцеговине, Македоније, Србије, Словеније, Хрватске и Црне Горе. Датум на грбу је 29. новембар 1943. када се у Јајцу по други пут састао АВНОЈ. Тај датум је постао дан републике после Другог светског рата.

Социјалистичка Федеративна Република Југославија
Emblem of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia.svg
Верзије
Coat of Arms of SFR Yugoslavia - 1943-1963.svg
Coat of arms of Democratic Federal Yugoslavia.svg
Први грб ДФЈ коришћен током Другог светског рата 1943-46.
Детаљи
Носилац СФРЈ
Усвојен1943
Реверси кованица ФНРЈ (1955) и СФРЈ (1963)

Још у току народноослободилачке борбе крајем новембра 1943, у време Другог заседања АВНОЈ-а када су постављени темељи новог југословенског друштва, настао је грб социјалистичке Југославије заједничким радом уметника Ђорђа Андрејевића Куна и Антуна Аугустинчића приликом украшавања сале Дома културе у Јајцу. По одлуци Председништва АВНОЈ-а Аугустинчић је нешто раније израдио будући грб у дрворезу, са пет буктиња као основним елементима, које су представљале пет народа Југославије, а по ранијој одлуци унет је у грб и датум заседања 29. XI 1943. године. Кун је начинио нацрт жита, који је потом допуњен са пет бакљи. Датум 29.XI 1943. је на грб додат након заседања АВНОЈ-а, а грб је, у понешто измењеном облику, званично усвојен тек Уставом ФНРЈ 1946. Интересантно је да се на новом државном грбу проглашеном 1946. налазио пламен од пет буктиња–симболом браства пет народа: Срба, Хрвата, Словенаца, Македонаца и Црногораца. Шеста буктиња, која је представљала Муслимане (данас Бошњаке), или пак шест југословенских република, придружена је пламену две деценије касније.

БлазонУреди

Последњи Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије из 1974. године у свом 6. члану је државни грб дефинисао на следећи начин:

ИсторијатУреди

КонтекстУреди

 
Грб Совјетског Савеза (1936—1946); Главни извор нове југословенске државне хералдике је била ликовна амблематика Совјетског Савеза, уместо постојеће историјске хералдике територија и држава.[2]

Победом у Другом светском рату у Југославији и уследелом потпуном преузимању свих органа државне власти, Јосип Броз Тито и Комунистичка партија арбитрарним партијским насиљем постављају норме у свим сферама друштвеног живота. Ово је са собом носило и спровођено је у име специфичне доктриниране интерпретације и прошлости и будућности која треба да се оствари. Према овом погледу на свет, све што је подсећало на претходна времена је требало да нестане како постојањем и успоменом не би дезавуисало успостављање нове стварности. Овим духом се водило и кад је по среди била нова државна хералдика.[2]

Нова политичка врхушка је препознала потребу постојања државних симбола и знамења власти. Такође је одмах била јасна и провинијенција нове државне и партијске хералдике — ликовна амблематика Совјетског Савеза и СКП(б). А она је унапред претпостављала своје елементе које је требало операционализовати у југословенском контексту[2]:

Посебно је мотив црвене петокраке током рата био широко коришћен, било самостално или у комбинацији са другим различитим симболима.[3][4] Идејни творац нове амблематике — па тако и државног грба — био је Моша Пијаде[2][5], један од водећих комуниста и добар сликар, док су реализатори његових идеја били сликар Ђорђе Андрејевић Кун и вајар Антун Аугустинчић.[4][6]

Настанак грбаУреди

 
Унутрашњост Спомен-музеја Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу, тадашњег Дома културе у којем је одржано Друго заседање.

Грб социјалистичке Југославије је настао у Јајцу, новембарских дана 1943. године, и израђен је управо пред Друго заседање Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије. Реализатори пројекта грба су били Кун и Аугустинчић, који су на овоме радили за време припрема и украшавања Дома културе у Јајцу за предстојеће заседање. Према изворном сећању Куна реализација се догодила на следећи начин:

И Антун Аугустинчић је забележио своје сећање овог догађаја:

Још једна епизода из периода рата, од интереса за историју будућег грба друге Југославије, је везана за вајара Мирка Остоју који је био први који је тек пристигле нацрте грба пренео, исклесао на камен и поставио на зграду обласног народноослободилачког одбора на Вису.[a] Београдска „Политика” из 1978. је овај догађај пренела следеће[b]:

Државни грбУреди

Прва применаУреди

Активирање и примена овог тренутно још увек партијског обележја је извршена методом свршеног чина, путем „Одлуке о Нацрту закона о имену државе и државном грбу” од 27. марта 1944. године.[11][12] Према овој одлуци, коју је израдио Пијаде са једним делом већника АВНОЈ-а, и која из ширих међународнополитичких разлога није добила снагу закона[e], нови грб Демократске Федеративне Југославије је дефинисан на следећи начин:

Начелно посматрано, целокупна тадашња политичка динамика и односи снага у периоду транзиције власти, су се рефлектовали и на поље државне хералдике; Премда је Југославија пре него што је проглашена Република, до тад још увек формално била Краљевина, вољом победничке стране у рату да користи свој грб и индиферентношћу западних савезника у погледу поштовања Устава који је прописивао друга обележја, дошло је промене фактичког стања. Док је Устав говорио једно, власти Демократске Федеративне Југославије су, укључујући и краљевске намеснике у влади[f], користили нови грб ДФЈ. Формализација фактичког стања је уследила новим уставом из 1946. године.[12]

Кад је реч о самој симболици грба, „пет упаљених буктиња“ је представљало „пет уједињених народа“[5]Србе, Хрвате, Словенце, Црногорце и Македонце (одлуком Комунистичке партије некадашњи троимени народ Срба, Хрвата и Словенаца проширен је двема новопризнатим нацијама: Црногорцима и Македоницма).[12]

ОзваничењеУреди

Уставом Федеративне Народне Републике Југославије од 31. јануара 1946. године је грб пројектован у Јајцу званично постао државни грб Југославије. Члан 3. Устава га дефинише на следећи начин:

Током расправе о новом Уставу у Уставотворној скупштини која се тицала дефинисања државног грба, против горе поменутог, а касније и усвојеног решења грба са пет буктиња које су симболизовале пет народа, се успротивио Хусеин Хусага Чишић — посланик из Мостара, који је отворено приговорио Председништву Уставотворне скупштине што се у Уставу уз остале народе нису појављивали муслимани, те што и они нису уврштени у нови грб са још једном буктињом.[g] У том смислу он се обратио Министарству за Конституанту у виду две писмене представке. Прву је поднео 5. децембра 1945, а након што је ова одбијена, следећом 16. јануара 1946. године.[h] Након целоноћног већања Милована Ђиласа са Титом о Чишићевом захтеву и притисака на Клуб посланика муслимана из Босне и Херцеговине, како већ напоменуто, Устав је донет без прихватања овог захтева.[27] Нико од осталих посланика из БиХ није подржао његов захтев, док је сам Чишић изразито био истрајан у свом захтеву, те је био једини посланик који је гласао против новог југословенског Устава.[28][21][i]

Из хералдичке перспективе куриозитет грба је представљала обојеност његових елемената, односно недостатак исте; Ако се изузме боја житног венца, јер је уобичајено да се зрело жито приказује златно жутом бојом, као и метална боја буктиња, једине у ствари колористички означене фигуре у грбу су биле црвена звезда петокрака и пламенови буктиња. Боја поља и боја траке уопште нису били дефинисани, тј. непознати те подлежни налетима инспирације. Тако је трака обично била плава, црвена или тробојна (у бојама југословенске тробојке), док је основно поље грба најчешће представљано као бело, а повремено као светлоплаво.[12][30]

Шеста буктињаУреди

Новим Уставом Југославије од 1963. године државни грб је промењен и наново дефинисан чланом 3. Устава:

Главна промена је уследила у домену садржаја и симболике грба. Уместо дотадашњих пет буктиња које су симболизовале уједињених пет конститутивних народа, шест буктиња у измењеном грбу је симболизовало шест уједињених република у саставу федерације — Словенију, БиХ, Хрвтаску, Србију, Црну Гору и Македонију.[12][8] Ова промена у броју буктиња се уклапала и у новоформулисани политички став да у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Србији постоји још једна нацијаМуслиманска, следствано чему је придодата још једна буктиња.[12] Овај догађај је комеморисан и одговарајућим стихом:

Последњи уставУреди

У следеће три деценије од промене у Уставу из 1963. само питање државног грба као такво није постављано. За време припрема за усвајање новог устава из 1974. године, остало је забележено да је партијска комисија која је радила на дефинисању уставних одредби отворила питање блазонирања грба.[32] Расправљало се о поменутој недефинисаности боје траке, промењљивој боји при различитој употреби, те потреби да се то питање коначно реши. Такође је указивано на потребу да се прецизније одреди однос између висине и ширине грба.[j] Трака је напослетку у новом Уставу одређена да буде плаве боје, што је у расправи потенцирано као предлагано решење још од 1944. године.[30] Последњи устав друге Југославије пре њеног распада у свом 6. члану је државни грб дефинисао следеће:

УпотребаУреди

Употреба и заштита државног грба СФРЈ била је уређена савезним законима и другим савезним прописима, као и међународним уговорима и другим међународним споразумима којима је приступила или које је закључила СФРЈ. Поједина питања везана за употребу државног грба била су регулисана и републичким и покрајинским законима и прописима.[8]

Нормативни оквир за уређивање тематике државног грба одредио је устав из 1974. године, који је, уз утврђивање његовог садржинског изгледа[33][1][k], дефинисао да је право и дужност федералног нивоа власти да преко својих органа уређује употребу и заштиту грба.[34] Тако се у 281. члану став 1. тачка 9. устава наводи:

Ради оживотворења наведених уставних прерогатива федерације, како у почетку назначено, био је донет један број савезних закона и других савезних прописа у разним областима друштвеног живота, при чему је један број њих — пре свега подзаконских спроведбених тј. извршних и пратећих прописа — био донет и пре самог устава из 1974. године.[36] Централно место у регулисању употребе и заштите државног грба Југославије заузимао је савезни „Закон о употреби грба, заставе и химне Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и о употреби лика и имена Председника Републике Јосипа Броза Тита”, као и подзаконски прописи који су из њега извирали.[37]

Овим законом, који је донет априла месеца 1977. године, законодавац је уз испуњавање изнад цитиране уставне обавезе, први пут до тада у тадашњој Југославији, успоставио јединствен и свеоубухватан систем правила о употреби, заштити и популарисању тадашњих државних обележја — тиме и државног грба, чиме је овај закон творио окосницу регулације ове тематике у СФРЈ. Такође, законом су била повезана и употпуњена до тада постојећа парцијална решења о дотичним симболима садржана у другим законима, прописима и општим актима и усклађена са овим законом, те је усмерена и њихова стварна пракса — како домаћа, тако и са елементом иностраности у земљи и иностанству. Иза целог подухвата је стајала и намера да се олакша уређивање употребе и заштите ових симбола у различитим специфичним ситуацијама где су се они појављивали; Ово су били главни мотиви за његову израду и доношење.[38]

У садржинској равни, наведени закон је представљао комбинацију кодификације два модалитета везана за употребу државних амблема. Са једне стране то су била општа, основна начела употребе која су утврђена основним одредбама закона[39], док су са друге стране у даљњем тексту, посебним одредбама та начела разрађена и конкретизована у мери у којој то захтевају специфичне потребе, одговарајући тиме на питања „када”, „како” и „у каквим условима и ситуацијама”, која се у пракси постављају у свакој употреби и примени општих начела из првог дела.[40]

НачелаУреди

У „Закону о употреби грба, заставе и химне Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и о употреби лика и имена Председника Републике Јосипа Броза Тита” посебно су била уочљива три основна начела употребе[40]:

  • начело слободне употребе,
  • начело почасти, и
  • начело узајамности и толеранције[40];

Осим ова три, у републичким и покрајинским, као и неким општинским и градским прописима било је изражено и — начело равноправности народа и народности Југославије —, које је било везано за употребу националних симбола различитих народа који су живели у земљи, као и права употребе држављанина једне републике да користи своја обележја у другој. За разлику од горе поменута три начела, ово се није дотицало употребе државног грба Југославије.[41]

Начело слободне употребеУреди

Ово начело се углавном односило на питање ко, када и у којим ситуацијама може да користи државне симболе — укључив и државни грб, и у том смислу да ли постоје и која ограничења. Такође је, осим легализације праксе слободне употребе, ово начело у закону било усмеренео и ка јачању, подржавању и ширењу правилног коришћења ових знакова, њиховог популарисања, те спречавања могућих злоупотреба. Тако, све што експлицитно није било забрањено или предвиђено за нешто друго, било је слободно за употребу, с тим што се начин ове употребе није смео косити и бити противан „јавном поретку и моралним нормама социјалистичког самоуправног друштва” тј. социјалистичком моралу, односно „нарушавати углед и достојанство Социјалистичке Федеративне Републике Југославије”, како је дефинисано у члану 3. закона.[42][39]

Начело почастиУреди

Начело узајамности и толеранцијеУреди

У производњи и привредном прометуУреди

У ситуацијама са елементом инстраностиУреди

ЗанимљивостиУреди

ГалеријаУреди

НапоменеУреди

  1. ^ Према тексту М. Божића „Када је и како први пут урађен грб нове Југославије — Симбол јединства исклесан у рату” из Вечерњих новости од 17. новембра 1976. године се наводи да је вајар Мирко Остоја лета 1944. године пренео грб са скице на фасаду зграде НОО одбора на Вису, те се надаље наводи[10]:
  2. ^ „Политика” од 28, 29 и 30. новембра 1978, рубрика „Да ли знате” (pp. 26) под насловом — „Загрљај у класју”.[10]
  3. ^ Источни део града Виса.
  4. ^ Тако се у депеши заведеној под бројем 116 од 27. марта 1944. насловљеном: „Писмо петпредседника председништва АВНОЈ-а Моше Пијаде од 27. марта 1944. потпредседнику НКОЈЕдварду Кардељу у којем га обавештава да му шаље текст државне химне и нове верзије раније достављених пројеката основних закона врховне власти Демократске Федеративне Југославије”, као што је у самом наслову речено, Пијаде обраћа Кардељу, поред осталог, и у вези овог закона и грба[13]:
  5. ^ Како наводе историчари Бранко Петрановић и Момчило Зечевић, због међународних разлога везаних за међународно признање нове Југославије овај Закон није могао бити усвојен. У време израде овог Предлога већ је текла преписка између маршала Тита и британског премијера В. Черчила. Моша Пијаде, одвојен од центра збивања у сфери међународних односа, није знао за ову фактичку »блокираност« законодавне иницијативе коју је развио с једним делом већника АВНОЈ-а.[11][d]
  6. ^ Тако се на печату краљевских намесника у влади налази звезда петокрака, а на заглављу меморандума њихове канцеларија грб „Демократске Федеративне Југославије”.[12]
  7. ^ Наводећи да је скупштини упућен низ разних предлога, министар за Црну Гору и заменик министра за Конституанту (Уставотворну скупштину), Милован Ђилас, је посебно истакао Ђилас је на овај предлог одговорио следеће: Бошњачки политиколог Шаћир Филандра је става да је оваквим одговором Ђилас „вјешто политички избјегао јасан одговор на упућени захтјев, дигнувши га на теоријску разину, на којој је увијек могуће образлагање pro et contra, притом јасно дајући Бошњацима до знања да им се у политичком смислу националност „не признаје““. Ђиласов одговор види и као парадигматичан за однос комуниста, те (не)демократичности и (не)правне нарави нове државе према питању националне равноправности, посебно према муслиманима, Бошњацима и Босни.[20]

    Иначе је могућност да биктиње у грбу симболишу републике а не народе, коју је нагласио Ђилас у свом одговору на предлог, заживела у пракси са новим Уставом из 1963. године.[21]

  8. ^ Према Филандри главни мотив Чишићевог (првог) поднеска, имајући у виду и Ђиласов одговор, је био тај да је: „Чишић осјетио да Срби посредством комуниста варају и Босну и Бошњаке. Да настављају стару политику оспоравања Бошњака и да иду на тиху подјелу Босне. Он је увиђао да се одређивањем Босне као државе „Срба и Хрвата и тако нешто...“ оставља простор за њену подјелу. Зато тражи да се одреди као босанска република, а не као република „Срба и Хрвата и тако нешто...“, те да се босанска народност прикаже посебно, шестом буктињом на грбу државе.“ Чишићев поднесак Филандра назива „последњим грађанским бошњачким политичким иступом у наредних пет деценија.“[23]
    Писмена представка Чишића Министарству за Конституанту од 5. децембра 1945. гласи: Пошто ова прва представка није уродила плодом, Филандра наводи да је Чишић 16. јануара 1946. године поднео другу представку. У њој, према његовим наводима, Чишић истиче да су све београдске владе од уједињења до фашистичког слома настојале „да нашој ужој домовини Херцег-Босни одузму њену индивидуалност и да обеснаже сваки спомен на некадашњу њену самосталност“; Чињеницу да је Босна вековима задржала самосталност, „да је при ослобођењу ушла у састав уједињених југославенских земаља као посебна управна јединица по властитој вољи“ — Срби игноришу, истичући стално њен српски карактер, те да је београдским владама реч „Босанац“ исто што и светогрђе.[25]

    Према Филандри, Чишић даље у својој представки „ингениозно открива све слабости и замке националне номинације Бошњака називом „Муслиман““ (Филандра), те истиче: „Нама Босанцима, као несумњивом изданку оних старих Бошњака оставили су право да се зовемо Муслиманима с прозирном тенденцијом да нам у знаку тога, у свим даним згодама оспоре право ријечи у националним и државно-правним питањима наше уже отаџбине Босне и Херцеговине.“ Замка „муслиманства“, кога комунисти Бошњацима, додуше, нису наметали, али као једини облик номинације прећутно дозвољавали, док су бошњаштво оштро нападали, најбоље се према Чишићу огледа по томе што су Бошњаци при подели земље у споразуму Цветковић-Мачек, били мимиођени као анационални елемент, јер земљу деле народи а не верске заједнице. У том смислу истиче: „И данас, кад нам се стално сугерира да је наша домовина једнакоправна с осталим федеративним јединицама а ми Босанци са осталим народима у Југославији, а ето нам ни сада није дозвољено нити да се правим именом зовемо. Нашем се човеку не дају писати ни Босанцем ни Југославеном, а кад се по невољи каже да је Муслиман, онда то пасира, ваљда зато што је то колективни назив за 300.000.000 људи разбацаних на пет континената, који припадају свим могућим расама човјечијег рода.“ — наводи Филандра.[26]

    Филандра даље наводи да Чишић не верује да су неправда и замка с „муслиманством“ искључиво ствар АВНОЈ-а, али да је такво номинирање за Бошњаке „грдно понижење“. Наш свет није неопредељен у народносном смислу „како то неки хоће да кажу“, већ је он без сумње, изданак старих Бошњака. Хрватска и српска националистичка пропаганда код њега неће получити никакав успех. Зато Чишић поново тражи да се у чл. 3 Устава стави уместо пет „шест буктиња косо положених“, како би се правди удовољило; — преноси Филандра.[27]

  9. ^ Од интереса за историју грба је да Чишић није био једина личност код босанскохерцеговачких муслимана која је заступала мишљење да у државном грбу треба да се нађе шеста буктиња. Шаћир Филандра наводи да је против ове одлуке протествовао и Мухамед Хаџијахић, путем писма из Загреба, упућеног Едварду Кардељу, Осману Карабеговићу, Авди Хуми и Главном одбору Муслимана Босне и Херцеговине, у којем је изискивао уважавање националности Бошњака. У писму је упозорио да „муслиманске масе нису задовољне што државни савезни грб истиче само пет буктиња као симбола пет нација“, да је на састанцима изражена жеља да „грб добије и шесту буктињу којом ће се и формално показати да су Муслимани субјект равноправан са браћом Србима, Хрватима, Словенцима, Македонцима и Црногорцима...“. Истакао је и да, уколико се не признају као народ равноправан осталим народима, већ само као верска заједница, да се онда из духа Устава доводи у питање и даљњи опстанак Главног одбора Муслимана Босне и Херцеговине.[29]
  10. ^ О раду комисије објављеном у Записнику седнице дрвадесетак година касније, изразито се негативно изјаснио хералдичар Драгомир Ацовић, критикујући комисију за нестручност и основно неразумевање појма и сврхе грба начелно.[32]
  11. ^ Што је била пракса и у претходним уставима из 1946. — (члан 3.)[19] и 1963. године — (члан 3.).[31]

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 „Члан 6. Устава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије из 1974. године”. Викизворник. Приступљено 10. 10. 2016. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Ацовић 2008, стр. 614.
  3. ^ Heimer, Željko. „Jugoslavenska partizanska trobojnica”. The Flags & Arms of the Modern Era. Приступљено 10. 10. 2016. 
  4. 4,0 4,1 Ацовић 2008, стр. 614—615.
  5. 5,0 5,1 Petranović & Zečević 1987, стр. 11.
  6. ^ Popović & Jovanović 1979, стр. 28—29.
  7. ^ Đorđević et al. 1963, стр. 4.
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 Popović & Jovanović 1979, стр. 29.
  9. ^ Đorđević et al. 1963, стр. 5;8.
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 Popović & Jovanović 1979, стр. 30.
  11. 11,0 11,1 Petranović & Zečević 1987, стр. 10—11.
  12. 12,0 12,1 12,2 12,3 12,4 12,5 12,6 12,7 Ацовић 2008, стр. 618.
  13. 13,0 13,1 Zbornik NOR (tom II, knjiga XII) 1971, стр. 317.
  14. ^ Zbornik NOR (tom II, knjiga XII) 1971, стр. 318.
  15. ^ Zbornik NOR (tom II, knjiga XII) 1971, стр. 317—322.
  16. ^ Petranović & Zečević 1987, стр. 14.
  17. ^ „Члан 3. Закона о имену државе и државном грбу”. Викизворник. Приступљено 25. 9. 2017. 
  18. ^ Petranović & Zečević 1987, стр. 10.
  19. 19,0 19,1 „Члан 3. Устава Федеративне Народне Републике Југославије из 1946. године”. Викизворник. Приступљено 22. 9. 2016. 
  20. 20,0 20,1 Filandra 1998, стр. 201.
  21. 21,0 21,1 21,2 Filipović 2008, стр. 107.
  22. ^ Filandra 1998, стр. 201—202.
  23. ^ Filandra 1998, стр. 202.
  24. ^ Filandra 1998, стр. 202—204.
  25. ^ Filandra 1998, стр. 204.
  26. ^ Filandra 1998, стр. 204—205.
  27. 27,0 27,1 Filandra 1998, стр. 205.
  28. ^ Imamović 1998, стр. 555.
  29. ^ Filandra 1998, стр. 206.
  30. 30,0 30,1 Popović & Jovanović 1979, стр. 28.
  31. 31,0 31,1 „Члан 3. Устава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије из 1963. године”. Викизворник. Приступљено 10. 10. 2016. 
  32. 32,0 32,1 Ацовић 2008, стр. 619.
  33. ^ Popović & Jovanović 1979, стр. 155.
  34. ^ Popović & Jovanović 1979, стр. 155;189.
  35. ^ „Члан 281. Устава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије из 1974. године”. Викизворник. Приступљено 25. 2. 2017. 
  36. ^ Popović & Jovanović 1979, стр. 189.
  37. ^ Popović & Jovanović 1979, стр. 190.
  38. ^ Popović & Jovanović 1979, стр. 113.
  39. 39,0 39,1 „Основне одредбе Закона о употреби грба, заставе и химне СФРЈ и о употреби лика и имена Председника Републике Јосипа Броза Тита”. Викизворник. Приступљено 7. 3. 2017. 
  40. 40,0 40,1 40,2 Popović & Jovanović 1979, стр. 69.
  41. ^ Popović & Jovanović 1979, стр. 70;72—73.
  42. ^ Popović & Jovanović 1979, стр. 69—70.

ЛитератураУреди

Види јошУреди