Григориј Распућин
Григориј Јефимович Распућин (рус. Григо́рий Ефи́мович Распу́тин; Покровско, 10. јануар 1869 — Петроград, 29. децембар 1916) је био руски мистик. Представљајући се као видовњак и чудотворац, успео је да се наметне као особа од поверења на руском двору.[1] Имао је велики утицај на последње дане Романових, и значајну улогу у животима цара Николаја II и његове жене Александре, и њиховог сина Алексеја који је патио од наслеђене хемофилије од краљице Викторије.[2][3] Његов успон у моћи, с обзиром на скромно порекло, уједињен са његовим религијским настројењима од њега је начинио једну од најконтроверзнијих личности 20. века. Ово је доживело свој врхунац у његовом убиству, које је зарад угледа монархије извршила група племића. До данашњег дана, највише се памти по гласинама које су за његово време кружиле по двору и међу народом; између осталог, његовим инославним афинитетима и љубавним аферама на двору.[4]
Григориј Распућин | |
---|---|
Датум рођења | 10. јануар 1869. |
Место рођења | Покровско, Руска Империја |
Датум смрти | 29. децембар 1916.47 год.) ( |
Место смрти | Петроград, Руска Империја |
Детињство и младост
уредиГригорије Распућин, који име добија по Светом Григорију Нисијском је рођен у малом сибирском селу Покровско,[5] на обали реке Туре у Тоболској губернији.[6] За датум рођења узима се 21. јануар 1869. године.[7] Његови родитељи су поред њега имали још седморо деце, од којих је већина помрла.
Нема много података о његовом детињству, а оно што је познато највероватније су изнели чланови његове породице. Зна се да је имао сестру по имену Марија и старијег брата Димитрија. Марија, која је по свему судећи боловала од епилепсије, удавила се у реци. Једном приликом, док су се Распућин и Димитрије играли поред језера, Димитрије је упао у језеро, а Распућин је скочио да га спасе. Обојицу их је из језера извукао један случајни пролазник, али је Димитрије потом умро од упале плућа. Губитак сестре и брата оставили су дубок траг на Распућина, који је своје двоје деце назвао Марија и Димитрије.
Са напуњених 18 година одлази на 3 месеца у Верхотурски манастир. Тамо се придружује забрањеној секти хлисти. 1901. одлази од куће у Покровскоју као ходочасник и путује преко Грчке и Јерусалима. 1903. Распућин стиже у Петроград, где се представља као старец, или свети човек, са исцелитељским и видовњачким моћима.
Верско преобраћење
уредиГодине 1897, Распућин је поново развио интересовање за религију и напустио Покровскоје да би отишао на ходочашће. Његови разлози су нејасни; према неким изворима, Распућин је напустио село да би избегао казну због своје улоге у крађи коња.[8] Други извори сугеришу да је имао визију Богородице или Симеона Верхотурског, док трећи сугеришу да је Распућиново ходочашће инспирисала млада студенткиња теологије, Мелити Заборовски.[9] Без обзира на разлоге, Распућин је одбацио свој стари живот: имао је двадесет осам година, ожењен десет година, са малим сином и још једним дететом на путу. Према Дагласу Смиту, његова одлука „могла је бити изазвана само неком врстом емоционалне или духовне кризе“.[10]
Распућин је раније предузимао краћа ходочашћа у Свети Знаменски манастир у Абалаку и у Тоболску катедралу, али га је посета манастиру Светог Николе у Верхотурју 1897. преобразила.[11] Тамо је срео и био је „дубоко понижен“ од стране старца (старешине) познатог као Макари. Претпоставља се да је Распућин провео неколико месеци у Верхотурју и да је ту научио да чита и пише, али се касније жалио на манастир, тврдећи да су се неки од монаха бавили хомосексуалношћу и критикујући монашки живот као превише принудан.[12] Вратио се у Покровскоје као промењен човек, изгледао је разбарушен и понашао се другачије. Постао је вегетаријанац, одрекао се алкохола, молио се и певао много усрдније него што је то био случај у прошлости.[13]
Распућин је провео године које су уследиле као страник (свети луталица или ходочасник), остављајући Покровскоје месецима или чак годинама да би лутао земљом и посетио разна света места.[14] Могуће је да је 1900. одлутао чак до Свете Горе — центра православног монашког живота.[15]
До раних 1900-их, Распућин је развио мали круг следбеника, првенствено чланова породице и других локалних сељака, који су се молили са њим недељом и другим светим данима када је био у Покровскоју. Градећи импровизовану капелу у Ефимовом подруму – Распућин је у то време још увек живео у домаћинству свог оца – група је тамо одржавала тајне молитвене састанке. Ови састанци су били предмет извесне сумње и непријатељства сеоског свештеника и других сељана. Причало се да су га следбенице церемонијално прале пре сваког састанка, да је група певала чудне песме, па чак и да се Распућин придружио хлистима, верској секти чији су екстатични ритуали укључивали самобичевање и сексуалне оргије.[16][17] Међутим, према историчару Џозефу Фурману, „поновљене истраге нису успеле да утврде да је Распућин икада био члан секте“, а гласине да је он хлист изгледају неосноване.[18]
Исцелитељ царевића Алексеја
уредиНа свом путешествију као ходочасник сазнао је о Алексејевој болести коју је наследио од чукунбабе краљице Викторије, енглеске краљице. Након пада са коња на одмору са фамилијом, Алексеј је задобио унутрашње крварење. Тражећи свуда помоћ своме сину, царица се обратила најбољој пријатељици Ани Вирубовој да нађе помоћ, на шта је Распућин препоручен. Распућин је заиста олакшао дечакове муке, наводно кроз молитве, али претпоставља се да је користећи пијавице или хипнозу успевао да дечаку заустави крварење.
Након неколико успешних лечења, Распућин је задобио поверење цара, који га је прогласио пријатељем фамилије и светим човеком. Постепено, Распућин задобија све већи и већи утицај на царицу Александру, чак и у политичком погледу.
Контроверза
уредиРаспућин је у међувремену постао контроверзна личност, водећи скандалозни лични живот са женама петроградског високог друштва. Шта више, виђан је често како одлази са проституткама, опија се и не враћа кући до рано ујутру. Био је увек прљав, ретко се купао и некултурно се понашао на јавним местима. Због свега тога, петроградска елита га није баш широкогрудо прихватала.
Имао је и конфликт са Руском православном црквом због свога уверења да се повезаност са Богом ствара кроз грех, јер по његовом мишљењу, грех је неизоставни елемент људског понашања, и да кроз верниково признање о почињеном греху и прихватању понижења од других, задобија милост Бога.
На почетку рата, Распућин прориче да ће руска армија бити успешна само ако сам цар узме команду над војском, што је због лоше припремљеног цара Николаја резултовало лошим последицама по Русију. Док је цар био на фронту, Распућинов утицај на царицу Александру је растао. Убрзо је постао лични саветник царице и напунио политичка места својим кандидатима. Због Распућиновог утицаја, а и због Првог светског рата, руска економија је почела нагло пропадати. Кривљена је наравно царица Александра, а са њом и Распућин јер се знало о његовом утицају на њу.
Распућинов утицај су користили политичари и новинари којима је било у циљу да ослабе интегритет династије Романов, присиле цара да се одрекне апсолутне власти и одвоје Руску православну цркву од државе.
Смрт
уредиУ ноћи 30. децембра 1916, Григорија Распућина је одлучио да убије кнез Феликс Јусупов, царичин рођак, и група завереника. Прво су покушали да га отрују вином и колачима, али отров није деловао. Затим га је кнез Јусупов упуцао из непосредне близине, па је Распућин пао на под наизглед мртав. Након неколико минута устао је, ударио кнеза Јусупова и покушао побећи. Остали завереници су га ухватили, истукли, испалили у њега још метака те га бацили у хладну реку Неву. Када је Распућиново тело пронађено, плућа му нису била испуњена водом, што је показало да је био мртав пре бацања у реку, тј. да се није утопио.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ „Grigori Rasputin | Biography, Facts, & Death”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-02.
- ^ Raabe 2008, стр. 32–.
- ^ Sveti đavo: Raspućin i žene, genije razvrata i intriga, Nedeljni Telegraf. . Beograd. ISBN 978-86-83749-12-6..
- ^ „Ra-Ra-Rasputin: The Definitive Historical Breakdown of Boney M's Classic Song”. History Hit (на језику: енглески). Приступљено 17. 3. 2022.
- ^ Smith, Douglas (2016-11-22). Rasputin: Faith, Power, and the Twilight of the Romanovs (на језику: енглески). Farrar, Straus and Giroux. ISBN 978-0-374-71123-8.
- ^ Wilson, Colin (1964). Rasputin and the fall of the Romanovs. Internet Archive. New York, Farrar, Straus.
- ^ Fuhrmann, Joseph T. (2012-09-24). Rasputin: The Untold Story (на језику: енглески). Wiley. ISBN 978-1-118-23985-8.
- ^ Fuhrmann 2012, стр. 14. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFFuhrmann2012 (help)
- ^ Smith 2016, стр. 20–21. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFSmith2016 (help)
- ^ Smith 2016, стр. 21. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFSmith2016 (help)
- ^ Smith 2016, стр. 22. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFSmith2016 (help)
- ^ Smith 2016, стр. 23–25. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFSmith2016 (help)
- ^ Fuhrmann 2012, стр. 17. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFFuhrmann2012 (help)
- ^ Smith 2016, стр. 23, 26. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFSmith2016 (help)
- ^ Smith 2016, стр. 25–26. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFSmith2016 (help)
- ^ Smith 2016, стр. 28. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFSmith2016 (help)
- ^ Fuhrmann 2012, стр. 19–20. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFFuhrmann2012 (help)
- ^ Fuhrmann 2012, стр. 20. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFFuhrmann2012 (help)
Литература
уреди- Raabe, Michelle (2008). Hemophilia. Infobase Publishing. стр. 32—. ISBN 978-0-7910-9648-2.
- Јелачић, Алексеј (1929). Историја Русије. Београд: Српска књижевна задруга.
- Миљуков, Павел (1939). Историја Русије. Београд: Народна култура.
- Christopher, Peter; Kurth, Peter; Radzinsky, Edvard (1995). Tsar: The Lost World of Nicholas and Alexandra. Little Brand Co. ISBN 0-316-50787-3.
- Cook, Andrew (2005). To Kill Rasputin: The Life and Death of Grigori Rasputin. Tempus. ISBN 9780752434094.
- Farquhar, Michael (2001). A Treasury of Royal Scandals: The Shocking True Stories of History's Wickedest, Weirdest, Most Wanton Kings, Queens, Tsars, Popes, and Emperors . Penguin Books. ISBN 978-0-14-028024-1.
- Ferro, Marc (1995). Nicholas II: Last of the Tsars . Превод: Pearce, Brian. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-509382-7.
- Figes, Orlando (1998). A People's Tragedy: The Russian Revolution, 1891–1924. Penguin. ISBN 978-0140243642.
- Fuhrmann, Joseph T. (2012). Rasputin: The Untold Story. Wiley. ISBN 978-1-118-23985-8.
- Fuhrmann, Joseph T. (1990). Rasputin: A Life . Praeger Frederick A. ISBN 978-0-275-93215-2.
- Mager, Hugo (1998). Elizabeth: Grand Duchess of Russia. Carroll and Graf Publishers, Inc. ISBN 0-7867-0678-3.
- Massie, Robert K (1967). Nicholas and Alexandra. Dell Publishing Co. ISBN 0-394-58048-6.
- Massie, Robert K (2012) [1967]. Nicholas and Alexandra: The Fall of the Romanov Dynasty (Modern Library изд.). ISBN 978-0-679-64561-0.
- Maylunas, Andrei; Mironenko, Sergei (1997). A Lifelong Passion: Nicholas and Alexandra: Their Own Story. Doubleday. ISBN 0-385-48673-1.
- Miller, Karyn (19. 9. 2004). „British spy 'fired the shot that finished off Rasputin” . The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 10. 1. 2022. г.
- Moorehead, Alan (1958). The Russian Revolution. New York: Harper & Brothers. стр. 107–108. ISBN 978-0881843316.
- Norton-Taylor, Richard (21. 9. 2010). „Graham Greene, Arthur Ransome and Somerset Maugham All Spied for Britain, Admits MI6”. www.theguardian.com. Приступљено 26. 9. 2016.
- Radzinsky, Edvard (2010). The Rasputin File. Knopf Doubleday Publishing Group. ISBN 978-0-307-75466-0.
- Rollins, Patrick J. (1982). „Rasputin, Grigorii Efimovich”. Ур.: Wieczynski, Joseph L. The Modern Encyclopedia of Russian and Soviet History. 30. Academic International Press.
- Shishkin, Oleg (2004). Rasputin : Istorii͡a Prestuplenii͡a. Moscow: Yauza.
- Shukman, Harold (1994). „Rasputin, Grigori Efimovich”. Ур.: Shukman, Harold. The Blackwell Encyclopedia of the Russian Revolution. Blackwell. ISBN 0631195254.
- Szasz, Thomas Stephen (1993). A Lexicon of Lunacy: Metaphoric Malady, Moral Responsibility, and Psychiatry . Transaction Publishers. ISBN 978-1-56000-065-5.
- Smith, Douglas (2016). Rasputin: Faith, Power, and the Twilight of the Romanovs. Farrar, Straus and Giroux. ISBN 978-0-374-71123-8.
- Smith, Douglas (2017). „Grigory Rasputin and the Outbreak of the First World War: June 1914”. Ур.: Brenton, Tony. Was Revolution Inevitable?: Turning Points of the Russian Revolution. Oxford University Press. стр. 62. ISBN 978-0190658939.
- Smith, Michael (2011). Six: The Real James Bonds 1909–1939. Biteback Publishing. ISBN 978-1-84954-264-7.
- Wilson, Colin (1964). Rasputin and the Fall of the Romanovs . Farrar, Straus.
Спољашње везе
уреди- „„Светац или вештац“”. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г., Влада Арсић, Пресс магазин, Легенда 20. века, 23. март 2008.
- "Луди монах" Григориј Распућин - најконтроверзнија личност руске историје (Б92, 25. април 2022)