Отворите главни мени

Тема Далмација (грчки: θέμα Δαλματίας) је била административна јединица (тема) Византијског царства на источној обали Јадранског мора. Једна је од две византијске теме на јадранској обали. Центар теме био је у Задру. Тему је основао цар Василије I (867—886). Освојио ју је Стефан Немања у другој половини 12. века.

Θέμα Δελματίας

Тема Далмација
Byzantine Empire Themes 1025-en.svg
Византијска тематска организација око 1025. године
Географија
Континент Европа
Регија Јадранска обала
Друштво
Званични језици византијски грчки језик
Религија православље
Владавина
Облик владавине тема
Титула владара стратег
Оснивање око 867[1]
Престанак 1060-их
Догађаји
оснивање теме 867.
устанак кнеза Војислава 1040-1042.
губитак Далмације 1060-их
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Simple Labarum.svg Византијско царство Рашка CoA Rasciae (Illyria).png
[[Портал:]]

УводУреди

Далмација је по подели Римског царства припала знатно слабијем, Западном римском царству. После пада Западног римског царства, Далмација улази у састав државе Гота који су владали западним Балканом пре одласка у Италију. Владавина Источних Гота насилно је прекинута 535. године када Јустинијан, у свом рату за обнову Царства, осваја Салону, центар провинције. Тако је Далмација ушла у састав Византијског царства царства.[2] У време Јустинијана, словенско-бугарске провале допиру све до средње Грчке. Западни део Балкана је, као и раније, остао прилично поштеђен. Планинска унутрашњост провинције одбијала је непријатеља. Према сведочењу Прокопија, Словени су 550. године опустошили Далмацију. Знатно опаснији били су Авари који су, након освајања Сирмија 582. године, створили услове за продирање путем Сирмиј-Салона. Тим путем је аварски каган освојио 597. године Вонке у данашњој Босни и порушио преко 40 тврђава[3] Тада се по последњи пут спомиње слободна римска Далмација. Археолози су наилазили на трагове закопаног новца из периода последњих деценија 6. века. Након збацивања цара Маврикија (602) Аварско-словенске масе преплавиле су Балкан, не штедећи ни западни део. Око 614. године освајају Салону, седиште провинције. Словени су у овом првом периоду били измешани са Аварима. Нови талас насељавања слободних Словена, Срба и Хрвата, је у време цара Ираклија (610—641). Западне делове провинције населили су Хрвати, а остатак Срби. Област Хрвата простирала се од Цетине до Истре, а област Срба од Цетине до Раса[4] На том великом простору били су насељени и романизовани Илири.

Почетком 9. века Далмација је потпала под власт Франачке под Карлом Великим. Нићифоровим миром из 812. године Далмација је враћена Византијском царству. Византијски цар прихватио је Карлову титулу "цара Франака". За узврат је Карло признао Византији суверенитет над Венецијом, Истром, Далмацијом (острвима, те Задром, Трогиром, Сплитом, Дубровником и Котором на копну) и јужном Италијом.[5] Архонт Далмације помиње се у Тактикону Успенског из 842/3. године, а и на печату као "стратег Далмације"[6]

Оснивање темеУреди

 
Василије I, оснивач теме Далмације

Вест о оснивању теме Далмације забележио је цар-писац Константин Порфирогенит. Арабљани су 841. године освојили Бари, а одатле нападају византијске територије на југу Италије и на другој обали Јадрана. Опсели су и град Рагузион (Дубровник) који је настао на хриди одвојеној од копна настањивањем живља разореног и напуштеног Епидаура (данашњи Цавтат). Василије I покреће војску ка Дубровнику након чега Арабљани одустају од опсаде. Свој пут на запад Василије је искористио да учврсти византијску власт над градовима и острвима. Образовао је тему Далмацију са седиштем у Задру која је обухватала територије од Кварнера до Котора. Један од најважнијих задатака визатијских власти био је да осигура мир ромејском становништву на овим територијама. Како би то постигао, Василије је словенским владарима препустио данак кога су византијски градови плаћали стратегу. За узврат, кнежеви су прихватили цареву врховну власт, а сам цар је потврђивао кнежеве који су били на власти. Кнежеви су заузимали положај архоната у византијској хијерархији. Ни Словенима није сметао овакав облик византијске власти јер није дирао у њихове обичаје и начин живота. Византијска власт није имала само симболички карактер јер су одреди Хрвата, Срба, Захумљана и Травуњана учествовали у освајању Барија 871. године. Власт Млетачке републике над Далмацијом шири се од времена владавине дужда Пјетра Традоника (836—864).[1]

ЦркваУреди

Од 5. до 11. века води се борба источне и западне цркве око успостављања јурисдикције над Далмацијом. На Првом сплитском сабору из 925. године Далмација је враћена под јурисдикцију римске цркве (од 730. године тј. од владавине цара Лава III, била је под јурисдикцијом источне цркве). На два сабора из 925. и 928. године успостављена је црквена организација по римском обрасцу. Тиме су српске кнежевине са центрима у Стону, Макарској и Котору прикључене западној цркви, док је кнежевина Србија припадала источној цркви. Два црквена седишта створена су у Далмацији: Сплит према Хрватима и Дубровник према Србима.[7] Дубровачки хроничари пишу да су Бугари продрли у Србију и стигли у Далмацију (под Самуилом 997-999). Јован, архиепископ Диоклеје (Бара), побегао је пред Бугарима у Дубровник и тиме им пренео права архиепископије. Тако је формално настала Дубровачка архиепископија чије су се епископије поклапале са територијама кнежевина Травунијом, Захумљем и Србијом. Дубровник ће у наредним вековима непрестано истицати своју црквену супремацију на српске земље. Међутим, она је имала основе највероватније само у Травунији. Дубровчани су покушавали да ту власт оспоре изградњом сопствене црквене организације[8]

Црквена власт Дубровачке архиепископије простирала се на три државе у залеђу: Захумље, Србију и Травунију. Тиме се смањило подручје деловања Сплитске архиепископије што је изазвало отпор Сплита и градова на које је дубровачки архиепископ претендовао, пре свега Бара. У Сплиту је сачувано другачије предање о одвајању јужних епископија. Одлазећи на сабор у Сплит 1045. године епископи јужних градова доживели су бродолом код Хвара и због тога су предочили папи како је за епископе опасно да посећују тако удаљену епископију. Папа је одвојио градове јужно од Дубровника и потчинио их новооснованој метрополи у Бару. У самом Бару архиепископију нису сматрали за нову творевину већ за продужетак старе римске архиепископије у Доклеји. Дукљанско-барски архиепископ помиње се у спорној були папе Александра II из 1067. године којом му дозвољава да у великим празницима носи палиј (огртач), знак архиепископског достојанства. Вероватно је тада започело супарништво Бара и Дубровника које ће трајати скоро два века[8][9].

Далмација у 11. векуУреди

 
Фреско-слика српског краља Михаила Војислављевића - Стон, средина 11. века

Почетком 11. века византијска власт над далматинским градовима угрожена је експанзијом Дукље. Јован Владимир је држао град Бар који се налазио на самој граници са Драчком темом. Водећу улогу у борби против Византије преузела је Дукља. Услови за активнију политику против Византије створени су после смрти цара Василија (1025) након чега се на престолу смењују слабе личности. Царство слаби, а повећава се потреба за новцем због чега се укида Василијева одлука о порезу у натури и враћа се порез у новцу. Први се од Византије одметнуо Стефан Војислав који се у изворима назива Дукљанином, Србином и Травуњанином.[10] Он је засигурно родоначелник дукљанске династије Војислављевића, али није сигурно да је и сам потицао из Дукље. Први устанак подигао је после смрти Романа III Аргира (1034), али је он угушен за мање од две године. Том приликом је заробљен и одведен у Цариград одакле се успео спасити и подићи нов устанак крајем 1037. или почетком 1038. године. Овога пута је устанак био успешан; Војислав је заузео „земљу Срба“ и протерао византијског стратега Теофила Еротика. Михаило Пафлагонац није предузимао ништа све до новог изазова кога му је Војислав упутио. У зиму 1039/40. годину Војислав је узео благо са византијског брода који се насукао на илирским обалама. Како је одбијао да га врати цару, избио је рат. Пафлагонац је на Војислава послао војску на челу са евнухом Георгијем Проватасом који је, међутим, у брдовитим крајевима изгубио скоро сву војску[11]

Нови цар, Константин IX Мономах (1041—1055) покренуо је снаге за гушење устанка Стефана Војислава. Јован Скилица пише да је војску чинило 60.000 људи под патрикијем Михаилом који није имао великог војничког искуства. Продро је у Војислављеву државу пустошећу пределе које је освајао. Војислав га је пропуштао запоседајући теснаце кроз које ће византијска војска морати да прође у повратку. Патрикије Михаило је у повратку упао у заседу у једном кланцу. Војска му је страдала од стрела и камења којим су их засипали устаници. Погинуло је две трећине војске.[12] Војислав се изборио за независност своје државе која је обухватала простор од Бојане до Неретве, укључујући и територије некадашњих кнежевина Захумља, Травуније, Дукље и део Србије. Византија се морала задовољити симболичним потчињавањем и укључивањем Војислављеве државе у систем вазалних територија. До 1060-их година византијска власт постојала је само на југу Далмације[13]

Дубровник је од 1081. године у саставу Норманске државе. Константин Бодин, наследник краља Михаила, се папи обратио са молбом да Бар уздигне на ранг архиепископије. Папа је барском архиепископу 1089. године одобрио коришћење архиепископског огртача — палија чиме је барског епископа уздигао на ранг архиепископа. На половину епископија Бара право је полагао дубровачки архиепископ што доводи до сукоба Дубровника и Бара који траје до половине 13. века.[14]

Дукат Далмације и ХрватскеУреди

Византијска власт над Далмацијом и знатним делом залеђа обновљена је накратко током владавине цара Манојла Комнина (1143—1180), који је током успешног византијско-угарског рата (1163—1167) успоставио непосредну власт не само над далматинским градовима, већ и над делом Хрватске. На тим просторима је организован византијски дукат Далмације и Хрватске, којим је управљао царски намесник - дукс, са столицом у Сплиту.[15] Међутим, византијска власт у северној Далмацији је пропала недуго након смрти цара Манојла (1180), а последња византијска упоришта у јужној Далмацији изгубљена су услед продора српског великог жупана Стефана Немање према приморским областима, од Скадра, преко Котора, до Дубровника. Повлачење Византије са ових простора су од почетка 13. века користили и Млечани, који су постепено успоставили власт над далматинским градовима и острвима.[16]

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 Ферјанчић 1959, стр. 46–51.
  2. ^ Ћирковић, стр. 33.
  3. ^ Ћирковић, стр. 34.
  4. ^ Историја српског народа. pp. 141.
  5. ^ Острогорски, стр. 140.
  6. ^ Nesbitt & Oikonomides 1991, стр. 46.
  7. ^ Живковић, стр. 120.
  8. 8,0 8,1 Благојевић, Медаковић. pp. 60–2
  9. ^ Живковић, стр. 121–2.
  10. ^ Византијски извори 3. pp. 140.
  11. ^ Историја српског народа. pp. 173–7
  12. ^ Византијски извори 3. pp. 159.
  13. ^ Kazhdan 1991, стр. 578–579
  14. ^ Благојевић, Медаковић. pp. 64.
  15. ^ Ферлуга 1957, стр. 120.
  16. ^ Историја српског народа. pp. 241.

Извори и литератураУреди

ИзвориУреди

ЛитератураУреди