Дамаскин Грданички
Дамаскин (световно Драгутин Грданички, Лесковац, 20. јун 1892 — Београд, 7. октобар 1969) је био епископ Српске православне цркве, митрополит загребачки.
| Дамаскин (Грданички) | |
|---|---|
 Дамаскин (Грданички) | |
| Датум рођења | 20. јун 1892. |
| Место рођења | Лесковац Краљевина Србија |
| Датум смрти | 7. октобар 1969. (77 год.) |
| Место смрти | Београд СФРЈ |
Митрополит Дамаскин објављивао је своје радове из литургике, пастирског богословља, омилитике и црквене музике у богословским часописима. Његово животно дело, Српско црквено појање, угледало је света после његове смрти.
Световни животУреди
Рођен је у Лесковцу 1892. године од родитеља Јована, трговца, и мајке Параскеве[1]. После задршене основне школе уписао ое у деветоразредну Богословију светога Саве у Београду и завршио је 1912. Истовремено је похађао и Музичку школу у Београду. После завршене богословије предавао је музику у Првој крагујевачкој гимназији, а потом се уписао на Духовну академију у Петрограду.
Монашки животУреди
Пре поласка у Русију замонашио га је у манастиру Раковици синђел Платон (Јовановић), потоњи епископ бањалучки, а митрополит Димитрије (Павловић) рукоположио га је у чин јерођакона. Духовну академију завршио је са степеном кандидата богословља 1917. године. Потом је завршио Филозофски факултет у Фрајбургу у Швајцарској, где је промовисан за доктора филозофије[2].
За време Првог светског рата био је у Оксфорду парох и вероучитељ нашој избегличкој колонији, а извесно време и војни свештеник Друге добровољачке дивизије у Русији. Од 1918. године налазио се положају професора Богословије светога Саве у Енглеској, Београду и Сремским Карловцима. Од 1922. до 1923. синђел Дамаскин је био на положају првог секретара Српске патријаршије и професор на Богословији у Сремским Карловцима, а септембра 1924. изабран је за доцента Богословског факултета у Београду[2].
На овом положају га је затекао избор за епископа мукачевско-прешовског новоосноване Чехословачке православне цркве 1931.
Епископско звањеУреди
У новоустановљеној Мукачевско-прешовској епархији епископ Дамаскин је вратио сву интелигенцију из унијатства у православље, донео Устав епархије, подигао већи број храмова, упутио на школовање у српске богословске школе завидан број свештеничких кандидата и подигао у Мукачеву зграду епископије[3].
По своме пристанку епископ Дамаскин премештен је 1938. на катедру Епархије америчко-канадске. Највећу пажњу посветио је црквеној просвети уопште, а посебно недељним црквеним школама. За његово време је Црквено-народни сабор допунио Епархијски устав, донет за време епископа Мардарија. По своме пристанку изабран је за епископа банатског 1939. године[3].
У Вршцу је епископ Дамаскин покренуо Банатски весник и покушао да преко Црквене музичке школе образује кадар црквених појаца и диригената, али је Други светски рат омео све његове племените намере[3].
20. маја 1947. године[4] на првом послератном редовном заседању Светог архијерејског сабора приликом попуњавања упражњених епархија изабран је за митрополита загребачког[3].
Умро после краће болести 7. октобра 1969. године у Београду, који се тамо налазио као члан Св. Синода Српске православне цркве[1]. Сахрањен у манастиру Ваведењу, где је сахрањен и његов претходник митрополит Доситеј[3].
РеференцеУреди
- ↑ 1,0 1,1 Prosvjeta: mjesečnik Srpskog kulturnog društva Prosvjeta, № 26 Društvo, 1969, стр. 10
- ↑ 2,0 2,1 Вуковић 1996, стр. 149.
- ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 Вуковић 1996, стр. 150.
- ^ Четрдесет година од упокојења Митрополита загребачког Дамаскина (Грданички), spc.rs, 8. Октобар 2009
ЛитератураУреди
- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро.
- Пузовић, Предраг (1996). „Епархије Српске православне цркве у расејању” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 40 (1-2): 87—96.
Спољашње везеУреди
| Претходник: - |
епископ мукачевско-прешовски 1931—1938. |
Наследник: Владимир (Рајић) |
| Претходник: Викентије (Вујић) |
епископ банатски 1939—1947. |
Наследник: Висарион (Костић) |
| Претходник: Доситеј (Васић) |
митрополит загребачки 1947—1969. |
Наследник: Емилијан (Мариновић) као администратор |