Дамдин Сухбатор

Дамдин Сухбатор (монг. Дамдины Сүхбаатар; Улан Батор, 2. фебруар 1893Монголија, 20. фебруар 1923) био је војсковођа, вођа Монголске револуције и оснивач модерне монголске државе. У јулу 1921. је прогласио коначну независност Монголије од Кине.[1]

Дамдин Сухбатор
Sukhbaatar.jpg
Дамдин Сухбатор 1921. године
Биографија
Датум рођења(1893-02-02)2. фебруар 1893.
Место рођењаУлан Батор
Кина
Датум смрти20. фебруар 1923.(1923-02-20) (30 год.)
Место смртиМонголија
Професијавојсковођа
Политичка
странка
Монголска народна партија
1. заповедник Монголске народне армије
9. фебруар 1921 — 20. фебруар 1923.
Претходникфункција установљена
НаследникХорлогин Чојбалсан

БиографијаУреди

Рођен је 1893. године у Хуреу (данашњи Улан Батор), тадашњој кинеској трговачкој станици. Када му је било 6 година, породица се преселила северније, у близину руског конзулата. Тамо је Сухбатор кроз игру са децом руских дипломата научио да говори руски језик. Са 14 година је кренуо на школовање, а када је Монголија прогласила независност од Кине 1911. године, прикључио се новоформираној монголској војсци.

Служење у Богд Кановој војсциУреди

Руски саветници су 1912. основали војну школу у Хуџирбулану, те је Сухбатор из редова војске пребачен на војно образовање. Тамо се истакао као врстан митраљезац због чега је зарадио поштовање од стране својих колега. Оженио се 1913. са Јанџмом.

Кинеска окупацијаУреди

Октобарска револуција 1917. и избијање грађанског рата удаљили су интерес Руса од Монголије, што су Кинези искористили и 1918—1919. покренули кампању враћања Монголије под кинеску власт. Кинези су заузели главни град и натерали монголског суверена Богд Кана да потпише споразум којим признаје кинеску власт над Монголијом. Сухбатор је тада био члан једне од две политичке групације које ће касније да прерасту у Монголску народну револуционарну партију јуна 1920. године. Контакт с њима су успоставили агенти Коминтерне након чега су монголски комунисти почели да примају помоћ од руских комуниста. Комунисти су наговорили Богд Кана да затражи помоћ у одбрани монголске независности од совјетске Русије, што је он и учинио.

Народна револуцијаУреди

Монголски делегати, предвођени Сухбатором, стигли су до Совјета у Иркутску 19. августа 1920, након чега су ови потврдили да Русија жели да им помогне. Сухбатор и неколико његових другова остали су у Иркутску како би се војно образовали.

Крајем 1920. године, у Монголију су ушле белоармејске снаге под заповедништвом барона Романа Унгерна фон Штернберга и почетком 1921. заузеле главни град. Сухбатор се у фебруару 1921. вратио у Монголију и био постављен за врховног заповедника монголских партизана чије су јединице касније прерасле у Монголску народну армију. Монголске снаге су се сукобиле с кинеском војском 20. фебруара, и до краја их поразиле код града Хијагта 18. марта (овај дан се у Монголији славио као Дан бранилаца отаџбине). Након тога је Хијагт постао средиште привремене владе.

Маја 1921, Хијагт су напале Унгернове снаге, али је офанзива одбијена у јуну уз помоћ снага из Далекоисточне Републике. Након тога је монголска војска уз помоћ јединица Црвене армије ослободила и Хуре 6. јула, притом уништивши Унгернове снаге.

Дана 11. јуна проглашена је прва монголска влада, а Сухбатор постављен за министра војске.

СмртУреди

Млада монголска влада још увек није била безбедна од разних антикомунистичких завера. Неколико завереничких група било је откривено и елиминисано, а почетком 1923. су се појавиле сумње да се планира државни удар. Сва ова напетост била је превише за психичко здравље Сухбатора. Сломио се у ноћи 14/15. фебруара и умро 20. фебруара.

Током Чојбалсанове владавине 1940-их, појавиле су се гласине да је Сухбатор био отрован, али се о томе није посебно расправљало међу политичким и интелектуалним круговима.

НаслеђеУреди

Недуго након Сухбаторове смрти, главни град је преименован у његову част: Улан Батор (Црвени борац). Његово тело је 1954. ексхумирано са Националног гробља и похрањено у новоизграђени маузолеј на централном уланбаторском тргу. Када је маузолеј растављен 2005, његово тело је кремисано и поновно похрањено на Национално гробље.[2]

Његово име носи и једна монголска провинција, главни град провинције Селенге и градска четврт Улан Батора.


РеференцеУреди

  1. ^ Planet, Lonely; Holden, Trent; Karlin, Adam (01. 07. 2018). Lonely Planet Mongolia. Lonely Planet. стр. 105. ISBN 978-1-78701-903-4.  Пронађени су сувишни параметри: |author2= и |last2= (помоћ)
  2. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала на датум 22. 05. 2007. Приступљено 27. 04. 2013. 

ЛитератураУреди

  • Planet, Lonely; Holden, Trent; Karlin, Adam (01. 07. 2018). Lonely Planet Mongolia. Lonely Planet. стр. 105—. ISBN 978-1-78701-903-4.  Пронађени су сувишни параметри: |author2= и |last2= (помоћ)
  • Urgunge Onon, Mongolian Heroes of the 20th Century, New York 1976, pp. 143-192 (mainly a translation of L. Bat-Ochir and D. Dashjamts, The Life of Sükhbaatar, Ulaanbaatar 1965)

Спољашње везеУреди