Митрополит црногорско-приморски Данило II

митрополит црногорско-приморски (1961-1990)
(преусмерено са Данило Дајковић)

Данило II (световно Томо Дајковић; Друшићи, код Цетиња, 19. октобар 1895 — Цетиње, 14. септембар 1993) био је митрополит црногорско-приморски од 1961. до 1990. Последњи је ветеран Првог светског рата из Црне Горе.

Данило II Дајковић
260п
Основни подаци
Помјесна цркваСрпска православна црква
Чинмитрополит
Титулаархиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски
Посљедња епархијаМитрополија црногорско-приморска
Године службеод 1961. до 1990.
ПретходникАрсеније Брадваревић
НасљедникАмфилохије Радовић
Лични подаци
Световно имеТомо Дајковић
Датум рођења(1895-10-19)19. октобар 1895.
Мјесто рођењаДрушићи, код Цетиња
Књажевина Црна Гора
Датум смрти14. септембар 1993.(1993-09-14) (97 год.)
Мјесто смртиЦетиње
СР Југославија

Световни животУреди

Митрополит Данило рођен је као Томо Дајковић у Друшићима, у Ријечкој нахији код Цетиња, 19. октобра 1895. Основну школу завршио је у свом родном месту, нижу гимназију у Подгорици, Богословско-учитељску школу на Цетињу, а Богословски факултет у Београду. Учествовао је у балканском и Првом свјетском рату као војник црногорске војске.

Монашки животУреди

 
Гроб митрополита Данила Дајковића на Острогу

Рукоположен за ђакона 29. јуна а за презвитера 30. јуна 1920. и био парохијски свештеник до 1930. године. До избора за митрополита црногорско-приморског био је секретар Духовног суда у Штипу, црквеносудски тужилац у Скопљу, члан суда, архијерејски заменик и управник патријаршијског двора у Београду.

Изабран је за митрополита црногорско-приморског 20. маја 1961. Хиротонисао га је у београдској Саборној цркви 24. јуна 1961. патријарх српски Герман, митрополит загребачки Дамаскин и епископ банатски Висарион. Као Митрополит Данило је, колико су му то услови, прилике и комунистички режим дозволили, средио стање у Митрополији Црногорско-приморској, али није успио да је одбрани Капелу Светог Петра Цетињског на Ловћену од комунистичког режима. Капела је срушена, 12. јула 1972. (на Петровдан) а Владика Раде утамничен у зидине „незнабожачког” маузолеја, у коме се и данас налази. Због планираног незаконитог рушења имовине СПЦ - капеле на Ловћену подигао је тужбу. Судски процес је трајао од 1970. до 1982. када је био приморан да повуче тужбу чувши Видоја Жарковића, који му је рекао да сви судови могу донијети одлуку у његову корист, црква се на Ловћену неће градити. Онда се митрополит повукао, да се узалуд не троши новац и време и повукао је тужбу. Адвокат Радовић је био против такве одлуке и био је љут на митрополита, пошто је већ била одређена комисија од Цетињске општине која је тих дана требала да изађе на Ловћен, да се испита могућност повратка цркве.[1]

За време његове дугогодишње управе Црногорско-приморском митрополијом обновљени су многи храмови и манастири и отворена Монашка школа у манастиру Острогу, којој су неки од предавача били будући патријарх Иринеј[2] и Мираш Дедеић (који је убачен од УДБЕ и одговарао је ученике од монаштва).[3] Барски свештеник Јован Пламенац је о Данилу Дајковићу рекао да је за митрополита црногорско-приморског изабран од стране УДБЕ, али да није поклекао пред комунистичким настојањима да у потпуности сатру православну цркву у Црној Гори.[4]

Умировљен је по својој молби 1990. године. Умро је на Цетињу 14. септембра 1993. године и сахрањен у манастиру Острог.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Сумрак Ловћена. Цетиње: Светигора. 2021. стр. 305. 
  2. ^ Православље, бр. 1278. од 15. јуна, Патријарх српски Иринеј: поводом 60 година монашке, 45 година епископске и 10 година патријаршијске службе. Београд: СПЦ. 2020. стр. 10. 
  3. ^ "NIJE UMEO DA PROČITA MOLITVU KOJU ZNA SVAKI BOGOSLOV" Kako je pokojni prota Momčilo govorio o raspopu Mirašu Dedeiću службе. 
  4. ^ Српско Коло, број 48., новембар, Нема опстанка Срба у Црној Гори без систематске помоћи матице (PDF). Београд. 2019. стр. 6. 

ЛитератураУреди


Претходник: митрополит црногорско-приморски
1961—1990.
Наследник: