Отворите главни мени

Данило Калафатовић (Конарево код Краљева 27. октобар 1875Мозбург на Изару, 1946) је био армијски генерал Војске Краљевине Југославије. Током Априлског рата налазио се на позици команданта Команде позадине да би 15. априла 1941. године, био именован начелником Главног генералштаба Врховне команде са овлашћењем да поведе преговоре о примирју.

Данило Калафатовић
Danilo Kalafatovic.jpg
Армијски генерал Данило С. Калафатовић
Датум рођења(1875-10-27)27. октобар 1875.
Место рођењаКонарево код Краљева
Кнежевина Србија
Датум смрти1946. (70 год.)
Место смртиМозбург на Изару
Немачки рајх (Америчка окупациона зона)
ВојскаСрпска војска
Југословенска војска
Године службе18931930.
1941.
ЧинАрмијски генерал
Битке/ратовиПрви балкански рат
Други балкански рат
Први светски рат
Други светски рат
ОдликовањаОрден Карађорђеве звезде са мачевима
Орден белог орла са мачевима
Орден Светог Саве

Садржај

БиографијаУреди

Рођен је 27. октобра 1875. године у селу Конарево надомак Краљева. У војску је ступио 1893, као питомац 26. класе ниже школе Војне Академије. Даље школовање је наставио као питомац 8. класе више школе Војне академије. Од 19001902. године, био је слушалац Артиљеријске школе у Фонтенблоу (Француска) а од 19041907. био је на генералштабној припреми.[1]

Оженио се 1909. године Милицом, кћерком Драгомира Лазаревића окружног начелника у пензији из Шапца. Његов син Ратко био је питомац 57. класе Војне академије Краљевине Југославије (завршио као први у рангу). [1]

Активна службаУреди

По завршетку школовања, 1900. године, одређен је за командира чете и ордонанса краља. Од 1902. именован командиром 5. батерије 2. дивизијона хаубичког артиљеријског пука па потом од 28. октобра 1903. године, командир 3. батерије 1. дивизијона Дунавског артиљеријског пука. Након тога поново је постављен 6. априла 1907. године, за ордонанса краља. Помоћником начелника генералштаба Дунавске дивизијске области именован је 3. децембра 1907. године, поред редовне дужности. Почетком 1909. године, постављнен за начелника генералштаба Тимочке дивизијске области. На тој дужности се задржао кратко јер је већ 8. априла послат за војног изасланика у Бугарску а од 27. априла 1911. године и у Румунију, и на тим дужностима је остао до 1913. године. Почетком Балканских ратова био је у штабу 2. армије. Дана 2. септембра 1913. постављен за команданта 3. батаљона 7. пешадијског пука а потом од 1. априла до 13. априла 1914. и за команданта Брегалничког пешадијског пука. Током Арнаутске побуне 1913. године, био је командант 7. пешадијског пука.[1]

Почетком Првог светског рата од 28. августа 1914. до 16. априла 1916. године, био је начелник штаба Моравске дивизије II позива, да бих током укрцавања трупа у Валони (1916) био је именован председником Комитета. Након тога послат у Врховну команду на место начелника Обавештајног одсека. Дана 25. августа 1917. године па све до 4. маја 1920. године, постављен за начелника Оперативног одељења Врховне команде. У новоформираној Војсци Краљевине СХС 1920. године, као француски ђак послат у Париз и Рапало на место војног експерта. Од 12. априла 1920. до 1922. године, био је војни изасланик у Паризу. Другим помоћником начелника Главног генералштаба именован је 15. јануара 1922. године, након повратка из Француске. За шефа секретаријата Савета земаљске одбране и помоћника министра војске и морнарице постављен је од 29. јануара 1923. до 26. фебруара 1924. године. Командант Дравске дивизијске области постао је 30. априла 1925. да бих од 1. јануара 1928. године, био именован првим помоћником начелника Главног генералштаба. Од 11. априла 1929. године вршилац дужности па потом командант II армијске области. Инспектор земаљске одбране постао је 2. августа 1930. и са те позиције по својој молби стављен у пензију 25. октобра 1930. године. Директор Радио Београда био је од 1930. до 1936. године.[1]

Пред сам почетак Априлског рата реактивиран и постављен је за Команданта позадине Врховне команде. Председник владе армијски генерал Душан Симовић поставио га је 14. априла, за начелника штаба Врховне команде Војске Краљевина Југославија са овлашћењем да поведе разговоре о примирју.[2] Калафатовић је за ту дужност одредио бившег министра иностраних послова Александара Цинцар-Марковића и дивизијског генерала Радивоја Јанковић да преговарају са силама Осовине. Силе Осовине су то одбиле и захтевале су да Краљевине Југославија потпише безусловну капитулацију. Капитулација је потписана у Београду 17. априла. Са строго правне тачке гледишта, капитулација југословенске војске је била нелегитимна, пошто је Калафатовић од Симовића добио овлашћење да само преговара о примирју и он као ратни заробљеник није имао право да иступа у име југословенске државе или војске.[3] Након тога је интерниран у Немачку где је и преминуо 1946.[1]

Официрско напредовање и одликовањаУреди

Унапређен је у чин: артиљеријског потпоручника 1896; капетана 1903; пуковника 1. октобра 1915; дивизијског генерала 5. јануара 1923. и армијског генерала 11. априла 1930.

Одликован је Орденом Карађорђеве звезде са мачевима III и IV степена, Орденом Карађорђеве звезде IV степена, Орденом белог орла са мачевима III и IV степена, Орденом белог орла са мачевима V степена, Орденом Светог Саве I и II степена, Златном медаљом за храброст и бројним другим медаљама и споменицама.[4]

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Бјелајац 2004, стр. 179.
  2. ^ Терзић 1983.
  3. ^ Tomasevich 1975, стр. 73.
  4. ^ Милетић 2009, стр. 259.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди