Данило Лекић Шпанац

учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА, амбасадор и народни херој Југославије
(преусмерено са Данило Лекић)

Данило Лекић Шпанац (Краље, код Андријевице, 13. јун 1913Београд, 3. октобар 1986) био је учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА, амбасадор и друштвено-политички радник СФРЈ и народни херој Југославије.

данило лекић шпанац
Данило Лекић Шпанац, 1956. године
Лични подаци
Датум рођења(1913-06-13)13. јун 1913.
Место рођењаКраље, код Андријевице, Краљевина Црна Гора
Датум смрти3. октобар 1986.(1986-10-03) (73 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија, СФР Југославија
Професијавојно лице,
дипломата,
друштвено-политички радник
Деловање
Члан КПЈ од1935.
Учешће у ратовимаШпански грађански рат
Народноослободилачка борба
СлужбаИнтернационалне бригаде
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19371939.
19411959.
Чингенерал-пуковник
Амбасадор ФНРЈ у Бразилу
Период19571961.
ПретходникРадош Јовановић
НаследникМаријан Баришић
Амбасадор СФРЈ у Египту
Период19671969.
ПретходникСалко Фејић
НаследникМихаило Јаворски
Херој
Народни херој од20. децембра 1951.

Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја Орден ратне заставе Орден југословенске заставе с лентом
Орден партизанске звезде са златним венцем Орден партизанске звезде са златним венцем Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединства са златним венцем Орден за храброст Партизанска споменица 1941.
совјетска одликовања:
Орден Кутузова другог степена
Орден Кутузова другог степена

Биографија Уреди

Рођен је 13. јуна 1913. године у селу Краљима, код Андријевице, у Црној Гори. Потиче из учитељске породице, његов отац Благоје је био веома цењен и поштован у Горњем Полимљу. Основну школу је завршио у родном селу, а гимназију је похађао у Подгорици, Беранама, Битољу и Тетову. Студирао је на Филозофском факултету у Скопљу и дипломирао 1936. године.

Још за време студија укључио се у револуционарни студентски покрет. Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) постао је 1935. године.

Из Београда је, 1937. године, отишао као добровољац у Шпанију, и до 1939. године се борио за одбрану Шпанске републике. У Интернационалним бригадама заузимао је истакнуте функције. Најпре је био заменик команданта Базе интернационалних бригада, па командант Подофицирске школе. На лични захтев је пребачен у јединицу на фронту, где се налазио на функцијама политичког комесара чете, па батаљона и вршиоца дужности политичког комесара Петнаесте интернационалне бригаде.

После слома републиканских снага, од 1939. до 1941. године био је у концентрационим логорима у Француској, у Сен Сипријену, Гирсу и Вернеу. Данило је имао водећу улогу у организовању пребацивања шпанских добровољаца у Југославију. По директиви КПЈ, као секретар партијске организације и вођа групе, маја 1941. године повео је прву групу на добровољни рад у Немачку. После напада Трећег рајха на Совјетски Савез, 22. јуна, на Лекићев предлог, група доноси одлуку о бекству и средином јула је успела да се пребаци у Југославију.

Народноослободилачка борба Уреди

Августа 1941. године Данило је, као искусан официр и политички радник, постављен за политичког комесара Мачванског партизанског одреда. Све до марта 1942. године ратовао је у Србији, учествовао је у борбама код Шапца, на Церу и у Првој непријатељској офанзиви.

Марта 1942. године постао је заменик команданта Прве пролетерске ударне бригаде, а од новембра и командант. Као командант, успешно је водио бригаду у борбама за Јајце, Котор Варош, Теслић, и друга места у Босни, крајем 1942. и почетком 1943. године. Са бригадом је активно учествовао у Четвртој и Петој непријатељској офанзиви.

Јула 1943. године Лекић је постављен за команданта Шеснаесте војвођанске дивизије. Под његовом командом, Дивизија је 1943. године учествовала у борбама у источној Босни. У августу и септембру ослободила је Бијељину, Власеницу, Цапарде и Зворник. У пролеће 1944. године водила је борбе на Мајевици и за ослобођење Кладња.

Од 1. јула до средине новембра 1944. године, Данило је био командант Дванаестог војвођанског корпуса НОВЈ, са којим је водио борбе у источној Босни, Црној Гори и Србији. Учествовао је у борбама за ослобођење Београда, и борбама код Авале и Рушња. Дванаести корпус је 22. октобра форсирао Саву, и наставио гоњење непријатеља кроз Срем.

Послератни период Уреди

Децембра 1944. године, као генерал-лајтнант, Данило је упућен на Вишу војну академију „Ворошилов“ у Москви. После ослобођења до 1957. године, био је на разним функцијама у Југословенској народној армији (ЈНА). Демобилисан је у чину генерал-пуковника ЈНА, 1959. године.

Од 1957. до 1969. године био је у дипломатској служби — амбасадор ФНРЈ у Бразилу (1957—1961), шеф мисије СФРЈ у Организацији уједињених нација (ОУН), помоћник Савезног секретара за иностране послове СФРЈ, амбасадор СФРЈ у Египту (1967—1969) и председник Комисије за народну одбрану Председништва СФРЈ (1969—1974).[1]

Био је лични пријатељ са Кочом Поповићем, са којим је одржавао пријатељство све до своје смрти. Док је лежао у болници, пред смрт, Лекића је телефоном из Дубровника позвао Поповић и представио се као „покојни Коча”, на шта му је Лекић одговорио: „А овде будући покојни Данило...”, након чега су обојица праснули у смех. О овом догађају писао је и Гојко Николиш након Лекићеве смрти, називајући га „витезом који је ратовао на песнички начин”.[2]

Преминуо је 3. октобра 1986. године у Београду, а, по личној жељи, сахрањен је у родним Краљама, код Андријевице.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден ратне заставе, Орден југословенске заставе са лентом, два Ордена партизанске звезде првог реда, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем и Орден за храброст. Од совјетских одликовања, носилац је Ордена Кутузова. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

Други о Данилу Лекићу Шпанцу Уреди

Антоније Исаковић: „Добро памтим. Данило Лекић је командовао: „Прва пролетерска — јуриш!!” И, вероватно, ја мислим да је то једини пут кад је цела Прва пролетерска јуришала. Преко те чистине. Сви смо били у истом стрељачком строју. Први пут, сви... И све команде чета, и сви штабови батаљона и штаб бригаде, и Шпанац (Данило Лекић) и Плави (Мијалко Тодоровић) су били у јуришу, и сви курири, и сви кувари, и сви болничари... Све је изашло ту, колико нас је било. Ми смо кренули. И сви смо знали: нема назад! Ми морамо тамо![3]

Бејзил Дејвидсон: „Био је храбар, полетан, изнимно самоуверен. Његова интелектуална позадина издизала га је из уског провинцијализма који карактерише многе њихове команданте (мада ретко оне који су се борили у Шпанији).[4]

Коча Поповић: „Дужан сам, ипак, да поновим истину која борцима са Сутјеске није остала непозната, а ваљда ни за историчаре није спорна: ако сам за одлуку о пробоју Прве пролетерске дивизије одговоран, или заслужан, углавном ја, за њено спровођење, хоћу рећи за успех те операције, одлучујућа је била способност и храброст Данила Лекића.[5]

Фото-галерија Уреди

Референце Уреди

  1. ^ Српски биографски речник (књига четврта). „Матица српска“ Нови Сад, 2009. година, 566. стр.
  2. ^ Чкребић 2012, стр. 361.
  3. ^ „Још једном на Сутјесци („Побједа”, 4. новембар 2006)”. Приступљено 03. 03. 2023. 
  4. ^ Basil Davidson: PARTISAN PICTURE;znaci.org, 1946
  5. ^ АЛЕКСАНДАР НЕНАДОВИЋ: РАЗГОВОРИ С КОЧОМ;znaci.org

Литература Уреди