Данило Лекић Шпанац
Данило Лекић Шпанац (Краље, код Андријевице, 13. јун 1913 — Београд, 3. октобар 1986) био је учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА, амбасадор и друштвено-политички радник СФРЈ и народни херој Југославије.
| данило лекић шпанац | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Данило Лекић Шпанац, 1956. године | |||||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||||
| Датум рођења | 13. јун 1913. | ||||||||||||
| Место рођења | Краље, код Андријевице, Краљевина Црна Гора | ||||||||||||
| Датум смрти | 3. октобар 1986. (73 год.) | ||||||||||||
| Место смрти | Београд, СР Србија, СФР Југославија | ||||||||||||
| Професија | војно лице, дипломата, друштвено-политички радник | ||||||||||||
| Деловање | |||||||||||||
| Члан КПЈ од | 1935. | ||||||||||||
| Учешће у ратовима | Шпански грађански рат Народноослободилачка борба | ||||||||||||
| Служба | Интернационалне бригаде НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија 1937 — 1939. 1941 — 1959. | ||||||||||||
| Чин | генерал-пуковник | ||||||||||||
| Амбасадор ФНРЈ у Бразилу | |||||||||||||
| Период | 1957 — 1961. | ||||||||||||
| Претходник | Радош Јовановић | ||||||||||||
| Наследник | Маријан Баришић | ||||||||||||
| Амбасадор СФРЈ у Египту | |||||||||||||
| Период | 1967 — 1969. | ||||||||||||
| Претходник | Салко Фејић | ||||||||||||
| Наследник | Михаило Јаворски | ||||||||||||
| Херој | |||||||||||||
| Народни херој од | 20. децембра 1951. | ||||||||||||
| Одликовања |
| ||||||||||||
Биографија
уредиРођен је 13. јуна 1913. године у селу Краљима, код Андријевице, у Црној Гори. Потиче из учитељске породице, његов отац Благоје је био веома цењен и поштован у Горњем Полимљу. Основну школу је завршио у родном селу, а гимназију је похађао у Подгорици, Беранама, Битољу и Тетову. Студирао је на Филозофском факултету у Скопљу и дипломирао 1936. године.
Још за време студија укључио се у револуционарни студентски покрет. Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) постао је 1935. године.
Из Београда је, 1937. године, отишао као добровољац у Шпанију, и до 1939. године се борио за одбрану Шпанске републике. У Интернационалним бригадама заузимао је истакнуте функције. Најпре је био заменик команданта Базе интернационалних бригада, па командант Подофицирске школе. На лични захтев је пребачен у јединицу на фронту, где се налазио на функцијама политичког комесара чете, па батаљона и вршиоца дужности политичког комесара Петнаесте интернационалне бригаде.
После слома републиканских снага, од 1939. до 1941. године био је у концентрационим логорима у Француској, у Сен Сипријену, Гирсу и Вернеу. Данило је имао водећу улогу у организовању пребацивања шпанских добровољаца у Југославију. По директиви КПЈ, као секретар партијске организације и вођа групе, маја 1941. године повео је прву групу на добровољни рад у Немачку. После напада Трећег рајха на Совјетски Савез, 22. јуна, на Лекићев предлог, група доноси одлуку о бекству и средином јула је успела да се пребаци у Југославију.
Народноослободилачка борба
уредиАвгуста 1941. године Данило је, као искусан официр и политички радник, постављен за политичког комесара Мачванског партизанског одреда. Све до марта 1942. године ратовао је у Србији, учествовао је у борбама код Шапца, на Церу и у Првој непријатељској офанзиви.
Марта 1942. године постао је заменик команданта Прве пролетерске ударне бригаде, а од новембра и командант. Као командант, успешно је водио бригаду у борбама за Јајце, Котор Варош, Теслић, и друга места у Босни, крајем 1942. и почетком 1943. године. Са бригадом је активно учествовао у Четвртој и Петој непријатељској офанзиви.
Јула 1943. године Лекић је постављен за команданта Шеснаесте војвођанске дивизије. Под његовом командом, Дивизија је 1943. године учествовала у борбама у источној Босни. У августу и септембру ослободила је Бијељину, Власеницу, Цапарде и Зворник. У пролеће 1944. године водила је борбе на Мајевици и за ослобођење Кладња.
Од 1. јула до средине новембра 1944. године, Данило је био командант Дванаестог војвођанског корпуса НОВЈ, са којим је водио борбе у источној Босни, Црној Гори и Србији. Учествовао је у борбама за ослобођење Београда, и борбама код Авале и Рушња. Дванаести корпус је 22. октобра форсирао Саву, и наставио гоњење непријатеља кроз Срем.
Послератни период
уредиДецембра 1944. године, као генерал-лајтнант, упућен је на Вишу војну академију „Ворошилов“ у Москви. После ослобођења до 1957, био је на разним функцијама у Југословенској народној армији (ЈНА). Демобилисан је у чину генерал-пуковника ЈНА, 1959. године.
Од 1957. до 1969. био је у дипломатској служби — амбасадор ФНРЈ у Бразилу (1957—1961), шеф мисије СФРЈ у Организацији уједињених нација (ОУН), помоћник Савезног секретара за иностране послове СФРЈ, амбасадор СФРЈ у Египту (1967—1969) и председник Комисије за народну одбрану Председништва СФРЈ (1969—1974).[1]
Преминуо је 3. октобра 1986. у Београду.[2] По личној жељи је кремиран, а његова је положена на гробљу у родном селу Краље, код Андријевице.[3]
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден ратне заставе, Орден југословенске заставе са лентом, два Ордена партизанске звезде првог реда, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем и Орден за храброст. Од совјетских одликовања, носилац је Ордена Кутузова. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.
Други о Данилу Лекићу Шпанцу
уредиАнтоније Исаковић: „Добро памтим. Данило Лекић је командовао: „Прва пролетерска — јуриш!!” И, вероватно, ја мислим да је то једини пут кад је цела Прва пролетерска јуришала. Преко те чистине. Сви смо били у истом стрељачком строју. Први пут, сви... И све команде чета, и сви штабови батаљона и штаб бригаде, и Шпанац (Данило Лекић) и Плави (Мијалко Тодоровић) су били у јуришу, и сви курири, и сви кувари, и сви болничари... Све је изашло ту, колико нас је било. Ми смо кренули. И сви смо знали: нема назад! Ми морамо тамо!”[4]
Бејзил Дејвидсон: „Био је храбар, полетан, изнимно самоуверен. Његова интелектуална позадина издизала га је из уског провинцијализма који карактерише многе њихове команданте (мада ретко оне који су се борили у Шпанији).”[5]
Коча Поповић: „Дужан сам, ипак, да поновим истину која борцима са Сутјеске није остала непозната, а ваљда ни за историчаре није спорна: ако сам за одлуку о пробоју Прве пролетерске дивизије одговоран, или заслужан, углавном ја, за њено спровођење, хоћу рећи за успех те операције, одлучујућа је била способност и храброст Данила Лекића.”[6]
Галерија
уреди-
Лекић и Иван Гошњак у Шпанији, 1938. -
Лекић говори борцима уочи пробоја на Сутјесци, јун 1943. -
Коча Поповић и Лекић, 1943. -
-
Референце
уреди- ^ Српски биографски речник (књига четврта). „Матица српска“ Нови Сад, 2009. година, 566. стр.
- ^ „Umro general Danilo Lekić”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 4. 10. 1986. стр. 3.
- ^ „Počast revolucionaru”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 7. 10. 1986. стр. 5.
- ^ „Још једном на Сутјесци („Побједа”, 4. новембар 2006)”. Приступљено 03. 03. 2023.
- ^ Basil Davidson: PARTISAN PICTURE;znaci.org, 1946
- ^ АЛЕКСАНДАР НЕНАДОВИЋ: РАЗГОВОРИ С КОЧОМ;znaci.org
Литература
уреди- Ко је ко у Југославији — биографски подаци о југословенским савременицима. Београд: Седма сила. 1957. COBISS.SR 4864263
- Ко је ко у Југославији — југословенски савременици. Београд: Хронометар. 1970. COBISS.SR 4897031
- Војна енциклопедија том V. Београд. 1973. COBISS.SR 72960519
- Народни хероји Југославије том I. Београд: Народна књига. 1982. COBISS.SR 48700167
- Чкребић, Душан (2012). Коча Поповић — Дубока људска тајна. Београд: Службени гласник. ISBN 978-86-519-1616-1.
