Данијел Ортега

председник Никарагве (1985—90) и (2007—)

Хосе Данијел Ортега Саведра (шп. José Daniel Ortega Saavedra; Ла Либертад, 11. новембар 1945) је 83. председник Никарагве. Био је 79. председник Никарагве, у периоду од 1985. до 1990. године.[2] Лидер је Сандинистичког фронта за национално ослобођење (ФСЛН). После народног устанка у коме је свргнут и протеран диктатор Анастасио Сомоза Дебајле, Ортега постаје члан владајуће хунте, а касније и председник. Он је спроводио политике за постизање левичарских реформи широм Никарагве. У каснијим годинама, Ортегова ранија крајња левичарска политика све је више и више посталаја умерена, водећи про-бизнис иницијативе,[3] те чак и зближавање са Католичком црквом, усвајањем снажне политике његове владе против побачаја током 2000-их и усвајањем снажне верске реторике претходно атеистичког Ортеге.[4]

Данијел Ортега
Ortega Lula - ABr 28.07.20102225 (cropped).JPG
Данијел Ортега приликом сусрета са тадашњим председником Бразила Инасиом Лулом да Силвом, 28. јул 2010.
Биографија
Пуно имеХосе Данијел Ортега Саведра
Датум рођења(1945-11-11)11. новембар 1945.(77 год.)
Место рођењаЛа Либертад
 Никарагва
РелигијаКатолик
СупружникРозарио Муриљо (в. 2005)
Деца9[1]
Политичка
странка
Сандинистички фронт националног ослобођења (FSLN)
58. и 62. председник Никарагве
Тренутна функција
Функцију обавља од 10. јануар 2007
Потпредседник
  • Хаиме Моралес Каразо (2007—12)
  • Моизес Омар Асеведо (2012—17)
  • Розарио Муриљо (2017—)
ПретходникЕнрике Болањос

10. јануар 1985 — 25. април 1990.
ПотпредседникСерхио Рамирез Меркадо (1985—90)
ПретходникХунта Националне реконструкције
НаследникВиолета Чаморо

Његов први председнички мандат, обележио је контроверзни програм аграрне реформе, сукоб са Регановом администрацијом, као и покушај контрареволуције коју су потпомагали Американци.[5] Ортега је поражен на председничким изборима 1990. године од Виолете Чаморо, али је остао важна фигура опозиције. Неуспешно се кандидовао на председничким изборима 1996. и 2001. године док није победио 2006.[6]

Рођен у радничкој породици, Ортега се од малих ногу супротставио Никарагванском диктатору Анастасио Сомоза Дебајлу и укључио се у субверзивни покрет против његове владе. Придруживши се Сандинистима као студент 1963. године, Ортега се укључио у активности градског отпора. Он је био ухапшен и затворен 1967.[7] Ортега је, попут многих политичких затвореника Сомозиног режима, мучен и злостављан у затвору.[8] По пуштању 1974, прогнан је на Кубу, где је прошао кроз обуку за герилско ратовање од марксистичко-лењинистичке владе Фидела Цастра.

Ортега је одиграо пресудну улогу у формирању устаничке фракције, која је ујединила ФСЛН и покренула масовне побуне 1978–1979,[9] кулминирајући Никарагванском револуцијом. Након свргавања и прогонства Сомозине владе, Ортега је постао вођа владајуће вишестраначке Хунте националне обнове. Године 1984, Ортега је победио на спорним председничким изборима у Никарагви са преко 60% гласова као кандидат ФСЛН-а.[7] Марксиста-лењиниста, Ортега је током свог првог мандата спроводио програм национализације, земљишне реформе, програме прерасподеле богатства и писмености. У 2017. је његова супруга, Розарио Муриљо, постала потпредседник републике. У новембру 2021. Данијел Ортега је поново изабран на четврти петогодишњи мандат са 75 одсто гласова, према првим делимичним званичним резултатима које је објавило Врховно изборно веће.

РеволуцијаУреди

Након рушења Сомозе са власти 1979. године, Ортега је постао члан петочлане хунте Националне обнове, коју чине још тројица чланова Сандиниста, бизнисмен Алфонсо Робело и Виолета Чаморо, удовица убијеног новинара. Како су Сандинисти доминирали хунтом после оставке Робела и Чаморове, Ортега постаје de facto вођа државе. Реганова администрација оптужује Сандинисте да потпомажу Марксистичке револуције у Латинској Америци, између осталог ону у Ел Салвадору. Након тога ЦИА почиње да финансира, наоружава и обучава бивше припаднике Сомозине Националне гарде за припремање контрареволуције. Између 1980. и 1989. године страдало је преко 30.000 људи у сукобима између Сандинистичке владе и припадника Контре.

На изборима 1990. године. Ортега бива поражен од стране Виолете Чаморо, која предводи 14 странака потпуно различитих идеологија, окупљених у Савез Националне опозиције.

Након два изборна неуспеха 1996. и 2001. године, Ортега се кандидовао и 2006. године али са видним политичким променама, наиме он се крстио 2006. и променио свој однос према Католичкој цркви, а за свог потпредседничког кандидата узима бившег команданта Контри, Хаимеа Моралеса Караза. Побеђује већином гласова, испред двојице кандидата либералних странака.

Ортегина спољна политика у другом мандату, уско је везана уз сарадњу са Кубом и Венецуелом, као и са Русијом, Ираном и Кином.

РеференцеУреди

  1. ^ Wilfredo Miranda, Lorena Arroyo (18. април 2021). „Los herederos de la dinastía Ortega Murillo y su cárcel de oro”. elpais.com (на језику: шпански). El Pais. Приступљено 5. новембар 2021. »Ocho de los nueve hijos de la pareja presidencial nicaragüense tienen rango de asesores, controlan el negocio de la distribución del petróleo y dirigen la mayoría de los canales de televisión y compañías de publicidad que son beneficiadas con contratos estatales.« 
  2. ^ „Daniel Ortega president of Nicaragua”. Britannica. Приступљено 1. 2. 2021. (језик: енглески)
  3. ^ Webber, Jude (2018-08-22). „A rebel no more, Daniel Ortega comes to resemble the dictator he replaced”. The Irish Times. Приступљено 2020-11-11. 
  4. ^ Belli, Gioconda (24. 8. 2018). „How Daniel Ortega Became a Tyrant - From Revolutionary to Strongman”. Foreign Affairs. Приступљено 2020-11-11. 
  5. ^ „Daniel Ortega”. Biography. Приступљено 1. 2. 2021. (језик: енглески)
  6. ^ "Ortega wins Nicaraguan election", BBC News, 8 November 2006.
  7. ^ а б Helicon, ур. (2016). „Ortega Saavedra, Daniel”. The Hutchinson Unabridged Encyclopedia with Atlas and Weather Guide. Abington: Helicon. 
  8. ^ Bernard Diederich, Somoza and the Legacy of U.S. Involvement in Central America, p. 85.
  9. ^ Motyl, Alexander, ур. (2000). „Ortega, Daniel”. Encyclopedia of Nationalism: Leaders, Movements, and Concepts. Oxford: Elsevier Science & Technology. 

ЛитератураУреди

  • DeFronzo, James (2011). Revolutions and Revolutionary Movements (4th изд.). Boulder: Westview Press. ISBN 9780813344805. 
  • Kinzer, Stephen (1991). Blood of Brothers: Life and War in Nicaragua. New York: G. P. Putnam's Sons. ISBN 9780399135941. 
  • Close, David; Marti i Puig, Salvador; McConnell, Shelley, ур. (2012). The Sandinistas & Nicaragua Since 1979. Boulder: Lynne Rienner Publishers. ISBN 978-1-58826-798-6 — преко EBSCOHost. , especially:
    • Baltodano, Andrés Péréz, "Political Culture", pp. 65-90. loc. cit.
  • Andrew, Christopher; Mitrokhin, Vasili. The World Was Going Our Way: The KGB and the Battle for the Third World. Basic Books (2005)
  • Andrew, Christopher; Mitrokhin, Vasili. The Sword and the Shield: The Mitrokhin Archive and the Secret History of the KGB. Basic Books (2001)
  • Arias, Pilar. Nicaragua: Revolución. Relatos de combatientes del Frente Sandinista. Mexico: Siglo XXI Editores, 1980.
  • Asleson, Vern. Nicaragua: Those Passed By. Galde Press ISBN 1-931942-16-1, 2004
  • Belli, Humberto. Breaking Faith: The Sandinista Revolution and Its Impact on Freedom and Christian Faith in Nicaragua. Crossway Books/The Puebla Institute, 1985.
  • Beverley, John and Marc Zimmerman. Literature and Politics in the Central American Revolutions. Austin: University of Texas Press, (1990) ISBN 978-0-608-20862-6
  • Christian, Shirley. Nicaragua, Revolution In the Family. New York: Vintage Books, 1986.
  • Cox, Jack. Requiem in the Tropics: Inside Central America. UCA Books, 1987.
  • Dawes, Greg (1993). Aesthetics and Revolution, Nicaraguan Poetry 1979–1990. Minneapolis: University of Minnesota Press. ISBN 978-0-8166-2146-0. 
  • Gilbert, Dennis. Sandinistas: The Party And The Revolution. Blackwell Publishers, 1988.
  • Hayck, Denis Lynn Daly. Life Stories of the Nicaraguan Revolution. New York: Routledge Publishing. 1990.
  • Hodges, Donald C. Intellectual Foundations of the Nicaraguan Revolution. Austin: University of Texas Press, 1986.
  • Kinzer, Stephen. Blood of Brothers: Life and War in Nicaragua, Putnam Pub Group, ISBN 0-399-13594-4, 1991.
  • Kirkpatrick, Jean. Dictatorships and Double Standards. Touchstone, 1982.
  • Miranda, Roger, and William Ratliff. The Civil War in Nicaragua: Inside the Sandinistas. New Brunswick: Transaction Publishers, 1993.
  • Molero, Maria. "Nicaragua Sandinista: del sueno a la realidad". Institute of Political Science.(1999).
  • Moore, John Norton, The Secret War in Central America: Sandinista Assault on World Order. university Publications of America, 1987.
  • Nolan, David. The Ideology of the Sandinistas and the Nicaraguan Revolution. Coral Gables, Florida: University of Miami Press, 1984.
  • Palmer, Steven. "Carlos Fonseca and the Construction of Sandinismo in Nicaragua". Latin American Research Review. Vol. 23. No. 1 (1988). 91–109.
  • Prevost, Gary. "Cuba and Nicaragua: A special Relationship?". The Sandinista Legacy: The Construction of Democracy, Latin American Perspectives. 17.3 (1990)
  • Sierakowski, Robert. Sandinistas: A Moral History. University of Notre Dame Press, 2019.
  • Smith, Hazel. Nicaragua: Self-Determination and Survival. Pluto Press, (1991) ISBN 0-7453-0475-3
  • Sirias, Silvio. Bernardo and the Virgin: A Novel. Northwestern University Press, 2005.
  • The Dream of Sandino. Dir. Leuten Rojas. Latin American Review Series. c. 1983.
  • Wright, Bruce E. Theory in the Practice of the Nicaraguan Revolution. New York: Latin American Studies. 1995.
  • Zimmermann, Matilde. Sandinista: Carlos Fonseca and the Nicaraguan Revolution. Duke University Press, 2001.
  • Canham-Clyne, John (1992). „Business as Usual: Iran–Contra and the National Security State”. World Policy Journal. 9 (4): 617—637. JSTOR 40209272. 
  • Hamilton, Lee H.; Inouye, Daniel K. (1987). Report of the Congressional Committees Investigating the Iran–Contra Affair (Извештај). Washington, D.C.: U.S. Government Printing Office. 
  • Hicks, D. Bruce (1996). „Presidential Foreign Policy Prerogative after the Iran–Contra Affair: A Review Essay”. Presidential Studies Quarterly. 26 (4): 962—977. JSTOR 27551664. 
  • Kornbluh, Peter; Byrne, Malcolm (1993). The Iran–Contra Scandal: The Declassified History . New York: New Press. ISBN 978-1-56584-024-9. 
  • Ranstorp, Magnus (1997). Hizb'allah in Lebanon: The Politics of the Western Hostage Crisis. New York: St. Martins Press. 
  • Reagan, Ronald (1990). An American Life. New York: Simon & Schuster. ISBN 978-0-671-69198-1. 
  • Shenon, Philip; Engelberg, Stephen (5. 7. 1987). „Eight Important Days in November: Unraveling of the Iran–Contra Affair”. The New York Times (National изд.). sec. 1. p. 10. 
  • Tower, John; Muskie, Edmund; Scowcroft, Brent (26. 2. 1987). Report of the President's Special Review Board (Извештај). Washington, D.C.: U.S. Government Printing Office. OCLC 15243889. 
  • Walsh, Lawrence (4. 8. 1993). Final Report of the Independent Counsel for Iran/Contra Matters (Извештај). Washington, D.C.: U.S. Government Printing Office. 
  • Woodward, Bob (1987). Veil: The Secret Wars of the CIA, 1981–1987 . New York: Simon and Schuster. ISBN 978-0-671-60117-1. 

Спољашње везеУреди