Данијел Ортега

председник Никарагве (1985—90) и (2007—)

Хосе Данијел Ортега Саведра (шп. José Daniel Ortega Saavedra; Ла Либертад, 11. новембар 1945) је 83. председник Никарагве. Био је 79. председник Никарагве, у периоду од 1985. до 1990. године.[2] Лидер је Сандинистичког фронта за национално ослобођење (ФСЛН). После народног устанка у коме је свргнут и протеран диктатор Анастасио Сомоза Дебајле, Ортега постаје члан владајуће хунте, а касније и председник. Он је спроводио политике за постизање левичарских реформи широм Никарагве. У каснијим годинама, Ортегова ранија крајња левичарска политика све је више и више посталаја умерена, водећи про-бизнис иницијативе,[3] те чак и зближавање са Католичком црквом, усвајањем снажне политике његове владе против побачаја током 2000-их и усвајањем снажне верске реторике претходно атеистичког Ортеге.[4]

Данијел Ортега
Данијел Ортега приликом сусрета са тадашњим председником Бразила Инасиом Лулом да Силвом, 28. јул 2010.
Лични подаци
Пуно имеХосе Данијел Ортега Саведра
Датум рођења(1945-11-11)11. новембар 1945.(78 год.)
Место рођењаЛа Либертад, Никарагва
РелигијаКатолик
Породица
СупружникРозарио Муриљо (в. 2005)
Деца9[1]
Политичка каријера
Политичка
странка
Сандинистички фронт националног ослобођења (FSLN)
58. и 62. председник Никарагве
Тренутна функција
Функцију обавља од 10. јануар 2007
Потпредседник
  • Хаиме Моралес Каразо (2007—12)
  • Моизес Омар Асеведо (2012—17)
  • Розарио Муриљо (2017—)
ПретходникЕнрике Болањос

10. јануар 1985 — 25. април 1990.
ПотпредседникСерхио Рамирез Меркадо (1985—90)
ПретходникХунта Националне реконструкције
НаследникВиолета Чаморо

Његов први председнички мандат, обележио је контроверзни програм аграрне реформе, сукоб са Регановом администрацијом, као и покушај контрареволуције коју су потпомагали Американци.[5] Ортега је поражен на председничким изборима 1990. године од Виолете Чаморо, али је остао важна фигура опозиције. Неуспешно се кандидовао на председничким изборима 1996. и 2001. године док није победио 2006.[6]

Рођен у радничкој породици, Ортега се од малих ногу супротставио Никарагванском диктатору Анастасио Сомоза Дебајлу и укључио се у субверзивни покрет против његове владе. Придруживши се Сандинистима као студент 1963. године, Ортега се укључио у активности градског отпора. Он је био ухапшен и затворен 1967.[7] Ортега је, попут многих политичких затвореника Сомозиног режима, мучен и злостављан у затвору.[8] По пуштању 1974, прогнан је на Кубу, где је прошао кроз обуку за герилско ратовање од марксистичко-лењинистичке владе Фидела Цастра.

Ортега је одиграо пресудну улогу у формирању устаничке фракције, која је ујединила ФСЛН и покренула масовне побуне 1978–1979,[9] кулминирајући Никарагванском револуцијом. Након свргавања и прогонства Сомозине владе, Ортега је постао вођа владајуће вишестраначке Хунте националне обнове. Године 1984, Ортега је победио на спорним председничким изборима у Никарагви са преко 60% гласова као кандидат ФСЛН-а.[7] Марксиста-лењиниста, Ортега је током свог првог мандата спроводио програм национализације, земљишне реформе, програме прерасподеле богатства и писмености. У 2017. је његова супруга, Розарио Муриљо, постала потпредседник републике. У новембру 2021. Данијел Ортега је поново изабран на четврти петогодишњи мандат са 75 одсто гласова, према првим делимичним званичним резултатима које је објавило Врховно изборно веће.

Револуција уреди

Након рушења Сомозе са власти 1979. године, Ортега је постао члан петочлане хунте Националне обнове, коју чине још тројица чланова Сандиниста, бизнисмен Алфонсо Робело и Виолета Чаморо, удовица убијеног новинара. Како су Сандинисти доминирали хунтом после оставке Робела и Чаморове, Ортега постаје de facto вођа државе. Реганова администрација оптужује Сандинисте да потпомажу Марксистичке револуције у Латинској Америци, између осталог ону у Ел Салвадору. Након тога ЦИА почиње да финансира, наоружава и обучава бивше припаднике Сомозине Националне гарде за припремање контрареволуције. Између 1980. и 1989. године страдало је преко 30.000 људи у сукобима између Сандинистичке владе и припадника Контре.

На изборима 1990. године. Ортега бива поражен од стране Виолете Чаморо, која предводи 14 странака потпуно различитих идеологија, окупљених у Савез Националне опозиције.

Након два изборна неуспеха 1996. и 2001. године, Ортега се кандидовао и 2006. године али са видним политичким променама, наиме он се крстио 2006. и променио свој однос према Католичкој цркви, а за свог потпредседничког кандидата узима бившег команданта Контри, Хаимеа Моралеса Караза. Побеђује већином гласова, испред двојице кандидата либералних странака.

Ортегина спољна политика у другом мандату, уско је везана уз сарадњу са Кубом и Венецуелом, као и са Русијом, Ираном и Кином.

Референце уреди

  1. ^ Wilfredo Miranda, Lorena Arroyo (18. април 2021). „Los herederos de la dinastía Ortega Murillo y su cárcel de oro”. elpais.com (на језику: шпански). El Pais. Приступљено 5. новембар 2021. „Ocho de los nueve hijos de la pareja presidencial nicaragüense tienen rango de asesores, controlan el negocio de la distribución del petróleo y dirigen la mayoría de los canales de televisión y compañías de publicidad que son beneficiadas con contratos estatales. 
  2. ^ „Daniel Ortega president of Nicaragua”. Britannica. Приступљено 1. 2. 2021. (језик: енглески)
  3. ^ Webber, Jude (2018-08-22). „A rebel no more, Daniel Ortega comes to resemble the dictator he replaced”. The Irish Times. Приступљено 2020-11-11. 
  4. ^ Belli, Gioconda (24. 8. 2018). „How Daniel Ortega Became a Tyrant - From Revolutionary to Strongman”. Foreign Affairs. Приступљено 2020-11-11. 
  5. ^ „Daniel Ortega”. Biography. Приступљено 1. 2. 2021. (језик: енглески)
  6. ^ "Ortega wins Nicaraguan election", BBC News, 8 November 2006.
  7. ^ а б Helicon, ур. (2016). „Ortega Saavedra, Daniel”. The Hutchinson Unabridged Encyclopedia with Atlas and Weather Guide. Abington: Helicon. 
  8. ^ Bernard Diederich, Somoza and the Legacy of U.S. Involvement in Central America, p. 85.
  9. ^ Motyl, Alexander, ур. (2000). „Ortega, Daniel”. Encyclopedia of Nationalism: Leaders, Movements, and Concepts. Oxford: Elsevier Science & Technology. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди