Београдска тврђава се налази на повољном геостратешком положају, на брегу изнад ушћа Саве у Дунав. Крајем I века на овом месту формиран је логор легије IV Flavia који се, знатно смањен, обнавља у време цара Јустинијана. На подручје Сингидунума Словени продиру почетком VII века, али се име Београд први пут помиње у историјским документима 878. године. Присуство византијске војне посаде у XI и XII веку и изградња новог утврђења снажно утичу на његов развој, док се опадање стратешког значаја под угарском влашћу у XIII веку одражава и на опадање града у целини. Велики успон Београд доживљава почетком XV века када, у доба деспота Стефана Лазаревића, постаје главни град Србије. Реконструкцијом старих и изградњом нових утврђења формирана је развијена средњовековна тврђава са унутрашњим утврђењем у северозападном делу Горњег града, источним и западним подграђем, пространим Доњим градом и пристаништима на Сави и Дунаву. Велике промене настају у време аустријске окупације 1717–1739. изградњом бастионих артиљеријских фортификација које су после аустријског пораза 1739. порушене. Нове бастионе трасе, чија је изградња започела 1740, представљале су само поједностављену обнову порушених. Београдска тврђава археолошки се истражује од 1936, док се конзерваторски радови обављају од педесетих година.

Ово је фотографија непокретног културног добра у Србији, број СК 3