Деже Костолањи

Деже Костолањи (мађ. Dezső Kosztolányi; Суботица, 29. март 1885Будимпешта, 3. новембар 1936) је био књижевник, новинар, публициста, преводилац књижевних дела. Опробао се у готово свим књижевним родовима[3], од поезије преко есејистике, до позоришних комада. Градећи сопствени стил, користио је француски симболизам, импресионизам, експресионизам,[3] психолошки реализам, а сматра се и зачетником футуризма у својој средини.[4]

Деже Костолањи
Kosztolányi Dezső portréja (Székely Aladár, 1935) – crop.jpg
Деже Костолањи
Пуно имеДеже Костолањи
(мађ. Dezső Kosztolányi)
Датум рођења(1885-03-29)29. март 1885.
Место рођењаСуботица,  Аустроугарска
Датум смрти3. новембар 1936.(1936-11-03) (51 год.)
Место смртиБудимпешта,  Краљевина Мађарска
Утицао наДанило Киш[1]
Најважнија дела
Ана Едеш (1927)'`UNIQ--ref-00000001-QINU`'
Златни змај (1926)
Шева 1924 harv error: no target: CITEREFШева1924 (help)'`UNIQ--ref-00000002-QINU`'
Нерон, крвави песник (1922)

Још за живота је преведен на све европске језике.[5]

БиографијаУреди

 
Споменик у Суботици

Рођен је у Суботици, где је завршио гимназију. Међутим, због сукоба са наставником напустио је школу пре матуре и поред тога што му је отац Арпад Костолањи био директор школе. Студије је наставио у Будимпешти (1903[6]), где се дружио са Михаљем Бабичем и Ђулом Јухасом, великим мађарским књижевницима.[7]

Прву песму објавио је 1901. године, прву збирку песама 1907[7], а прву награду освојио је 1910. са збирком „Жалбе лошег детета“.[8] Од 1904. се бавио и новинарством. У почетку је писао за Суботичке листове, а касније је радио као сарадник „Пештанског Дневника“ (мађ. Budapesti Napló) (1906[6]).[7]

У периоду од 1908. до 1910. путовао је по Европи.[6] У пролеће 1909. је посетио Београд. Своје утиске о егзотичној слици тадашњег главног града: улицама, народу, кафанама, одборницима у скупштини, Народном музеју, Универзитетској библиотеци Лицеј, објавио је у облику два кратка путописа („Београдски дневник“ и „Српски мозаик“) у часопису „Élet“ (Живот). Касније их је објединио и објавио у књизи под називом „Мастило“.[3]

Ипак, за њега је родни крај био највећа инспирација. Многи његови романи, од којих најпознатији „Шева“ (1924), „Златни змај“ (1926) и део приповедака из „Корнел Вечерњи“[1] воде порекло из његових Суботичких дана[7], што је и сам напомињао:

Онај ко овде одрасте, том су очи шире него онима који животно крштење доживе у једној мудро уређеној престоници. Мене су тајанственост која се скрива у мађарској провинцији и мистика која се скрива у човеку из паланке нагнале на писање и само се у тој мери осећам писцем у којој сам добио снагу од силе која делује у провинцији.

— Деже Костолањи[3]

Од раних година патио је од отежаног дисања, највероватније астме. Ове проблеме од којих је патио, на симболичан начин описао је између осталог у чланку о Суботици, Бачкој булци: „Прашина низијска“ у часопису „Élet“[7]:

Онима који знају и воле да пишу, посвећујем овај наслов, и молим да за њега напишу роман. Прашина низијска, прашина Бачке је та, о којој ја још ништа чуо нисам. Мада човеку треба само две недеље да се кваси у соли ове атмосфере Бачке па да открије овај чудан елемент, ове честице сивила, које ноћу лупају по мрежи на прозору, које грло суше, плућа разарају, разбољевају и заводе. Ова прашина ничему налик није. Ова прашина има неку своју структуру, посебну хемију, штавише, своју филозофију.

— Даже Костолањи, 18. септембар 1910[7]

Свест о болести и пролазности живота одразили су се и на његов књижени стил, који су многи критичари окарактерисали као сецесијски култ смрти.[7] И ако се окушао у разним жанровима, по неким критичарима, он је пре свега био песник, јер се чак и у прозном раду осећа поезија.[3] С друге стране, неки Костолањијеви есеји и полемике о превођењу актуелни су још и данас.[1]

Први знаци тешке болести: рака грла[9], појавили у се 1933. У наредном периоду оперисан је неколико пута, да би 1936.[6] умро у 51. години живота,[8] у предграђу Будимпеште.

У његову частУреди

У Суботици, његово име носе позориште алтернативног приступа[10] и гимназија за талентоване ученике,[11] а у парку у улици Шандора Петефија налази се спомен-обележје подигнут 2014. године са скулптуром, аутора Тибора Сарапке и бистом, аутора Алмаши Габора, постављена 1985. године.[12] Сваке године одржавају се Дани Дежеа Костолањија.[13]

Види јошУреди

ИзвориУреди

  1. ^ а б в „Мостови бр. 147: Преводилац као клептоман, Марко Чудић, (2010), стр. 148-152” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 19. 09. 2011. Приступљено 12. 10. 2012. 
  2. ^ а б Одломци из романа „Ена Едеш“ и „Шева“, формат ПДФ, Лагуна, Приступљено 12. 10. 2012.
  3. ^ а б в г д Деже Костолањи (1885—1936), каталог изложбе, Ивана Грујић, Петар Хајнерман, Силвија Чембер, Библиотека Матице српске, Нови Сад (2010)
  4. ^ La enciclopedia, tomo 11, El País, Salvat Editiores. ISBN 978-84-345-7475-5.
  5. ^ Дневник: Слатко-горке средњоевропске приче, Р. Лотина, 1. 9. 2011., Приступљено 12. 10. 2012.
  6. ^ а б в г Коsztolanyi.netlap: Kosztolányi Dezső, Приступљено 12. 10. 2012.(језик: мађарски)
  7. ^ а б в г д ђ е Диурнаариус: Костолањи је у Суботици патио од астме, Dózsai József, Приступљено 12. 10. 2012.
  8. ^ а б Град Суботица: Дани Деже Костолањија, 26. 3. 2012., Приступљено 12. 10. 2012.
  9. ^ Аstromagicraven: Рак грла Архивирано на сајту Wayback Machine (28. октобар 2009), Приступљено 12. 10. 2012.
  10. ^ Позориште „Деже Костолањи“ Архивирано на сајту Wayback Machine (19. септембар 2013), Приступљено 12. 10. 2012.
  11. ^ Гимназија за талентоване ученике „Деже Костолањи“ Архивирано на сајту Wayback Machine (11. октобар 2012), Приступљено 12. 10. 2012.
  12. ^ Сркулптура Србије: Деже Костолањи Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016), Приступљено 12. 10. 2012.
  13. ^ Градска библиотека Суботица: Дани Дежеа Костолањија, 26. 3. 2012., Приступљено 12. 10. 2012.

Спољашње везеУреди