Отворите главни мени

Свргавање Слободана Милошевића

револуција у Југославији у октобру 2000.

Свргавање Слободана Милошевића уследило је након демонстрација 5. октобра 2000. у Београду, након чега је Слободан Милошевић прихватио резултат избора за председника Савезне Републике Југославије 24. септембра који је објавила Демократска опозиција Србије. Овај догађај је у српској јавности познат и као Пети октобар, Петооктобарска револуција, Петооктобарска контрареволуција, Петооктобарски државни удар, Петооктобарски пуч, Петооктобарска окупација, Петооктобарске демонстрације, Петооктобарске промене, Демократске промене или Булдожер револуција, у зависности од политичке перспективе посматрања овог догађаја.

Протести у Србији
5. oktobar mapa.png
Мапа битних локација за време демонстрација
Време:29. септембар5. октобар 2000
Место:Београд, Нови Сад, Ниш и други градови у Србији
Акција:Демонстрације, нереди
Повод:Изборна крађа
Политичка корупција
Политичко насиље
Полицијска бруталност
Хапшења активиста Отпора
Цензура медија
Аутократска владавина
Исход:

Победа ДОС-а;

Позадина догађајаУреди

Период пре избораУреди

Политички теоретичари, научници и аналитичари владавину Слободана Милошевића често описују као ауторитарну или аутократску, као и клептократску.[1][2][3][4][5][6][7][8] На основу посматрања и анализе целокупног процеса свих избора од увођења вишестраначја, ЦеСИД-а је утврдио озбиљне мањкавости у свим фазама изборних поступка, наводивши да изборни процеси нису испуњавали услове за фер изборе и да је била нарушена репрезентативност воље грађана у корист СПС-а и коалиционих партнера.[9][10] После крађе на локалним изборима 1996. године, колација Заједно организовала је свакодневне протесте грађана у већим градовима Србије. Упоредо са грађанским отпочели су и протести студената. Грађански протести трајали су 88, а студентски више од 117 дана.[11] Резултати избора (односно победа опозиције на локалном нивоу) признати после доласка специјалног изасланика ОЕБС-а Фелипеа Гонзалеса 11. фебруара 1997[12] доношењем лекс специјалиса.

Због рата на Косову и Метохији, Савет безбедности Уједињених нација је 1998. поново увео међународне санкције СР Југославији. Слободан Милошевић је постао први председник неке државе против којег је подигнута оптужница за ратне злочине.[13][14] Након неуспелих преговора у Рамбујеу, НАТО је у марту 1999. године започео бомбардовање оптужујући југословенске и српске власти плански врше етничко чишћење косовских Албанаца. Напади су суспендовани у јуну, након потписивања војно-техничког споразума о повлачењу југословенске војске и полиције са Косова и Метохије.

Водећи медији у Србији су константно сатанизовали опозиционе актере.[9][10][15] У октобру 1998. године је усвојен Закон о јавном информисању, који је остао запамћен по томе што је увео високе новчане казне за новинаре чије се писање косило са политиком режима Слободана Милошевића, а дошло је и до гашења редакција независних медија.[15] Један од оснивача и уредника независних листова, Славко Ћурувија, је убијен 11. априла 1999. године.

Опозициона коалиција Савез за промене је организовао неколико демонстрација против режима Слободана Милошевића почевши од августа 1999. године. У октобру је ивршен покушај атентата на опозиционог политичара Вука Драшковића у којем је живот изгубило четири особе. Коалиција Демократска опозиција Србије је формирана почетком 2000. године. У јуну је још једном извршен покушај убиства Драшковића, а недуго након тога је Драшковић напустио ДОС.

Уочи савезних избора 2000. године помињало се да би Иван Стамболић могао да иступи као вођа уједињене опозиције ипротив-кандидат Милошевићу за председника СРЈ.[16] У августу 2000. године отели су га и убили припадници ЈСО-а.[16] Током поступка за убиство Стамболића, тужилац је седам година касније нагласио да је режим предвођен Милошевићем и његовом супругом наручивао убиства политичких противника.[17]

Резултати избораУреди

Након објављивања спорних резултата избора 2000. године којима је опозициони кандидат Војислав Коштуница на председничким изборима добио 48% гласова (2% мање од потребног) и да ће бити одржан други изборни круг, Демократска опозиција Србије позвала је грађане да се 5. октобра 2000. године окупе испред Савезне скупштине како би се супротставили великој изборној крађи коју је Савезна изборна комисија спровела по налогу Слободана Милошевића[тражи се извор]. ДОС је затражио да Слободан Милошевић до четвртка, 5. октобра, у 15 часова, призна изборну вољу грађана изражену на савезним, председничким и локалним изборима одржаним 24. септембра 2000. Такође је захтевано и да генерални директор, главни уредник и уређивачки колегијум Радио-телевизије Србије поднесу оставке, а да РТС промени уређивачку политику и омогући објективно информисање о збивањима у Србији. ДОС је захтевао и да се сви ухапшени пусте на слободу и да се повуку потернице и кривичне пријаве покренуте против оних који су протестовали за поштовање изборне воље грађана Србије.

„Другог круга неће бити“Уреди

Протест је започео штрајковима рудара у рудницима Колубаре 29. септембра, што је довело до већег застоја производње струје у Србији[18]. Председник Савезне изборне комисије Милисав Миленковић је обавестио председнике изборних комисија изборних јединица да су „приведене крају припремне радње“ за други круг председничких избора, 8. октобра. Наступили су бројни протести грађана Србије против изборне крађе. Војислав Коштуница је затражио од Слободана Милошевића да призна пораз у првом кругу председничких избора и указао на опасност избијања отворених сукоба у Србији: „Ми ни у какав други круг не можемо да идемо, јер бисмо тиме постали саучесници у крађи бирачких гласова. Превара из првог круга не може се поништити другим, петим или ко зна којим кругом“. У првим данима октобра, долази до масовне грађанске непослушности и фактичке блокаде функционисања државе.

Милошевићево последње обраћање јавности у својству председникаУреди

 
Слободан Милошевић

Неколико дана пре кључних демонстрација, Милошевић се обратио јавности у телевизијском говору, у коме је покушао да упозори становништво како стране силе имају намеру да успоставе марионетску владу у Србији, као што су то већ учиниле у појединим другим државама. Даље је изразио сумњу у позадину организовања „организоване групације“ странака под именом Демократска опозиција Србије, напомињући да делују под утицајем земаља са запада које су учествовале у рату против Југославије и Србије. Истакао је да су обећања ДОС-а лажна и да до брзог раста стандарда грађана и економског просперитета неће доћи. Даље је нагласио како би мањина богатих била састављена од шверцерске мањине, којој би било допуштено да буде богата само под условом да буде у сваком погледу лојална команди која одлучује о судбини њихове земље. У обраћању младим научницима, стручњацима и интелектуалцима је рекао да су земље лишене суверенитета по правилу лишене и права на стравалаштво, а нарочито на стваралаштво у области науке. Велики центри, велике моћи, финансирају научно стваралаштво, контролишу домашаје и одлучују о примени његових резултата. При крају обраћања јавности, Милошевић наводи да се пред други круг избора, новац уноси у земљу и поткупљују грађани, да се користи за штрајкове, застрашивање, жеља је да „стане живот“, и др. Један број грађана учествује у разним субверзивним делатностима за које каже да тиме свесно учествују у поробљавању сопствене земље са погубним последицама, али и да: „...сносе историјску одговорност за укидање права својој земљи да постоји, али сносе одговорност и за губљење контроле над сопственим животом и живот своје деце. И многе друге људе.“ Милошевић је на крају истакао како је његов мотив био да изрази сопствено мишљење, што није личне природе, јер је два пута биран за председника Србије и једном за председника Југославије, а кључни део говора је:

Ваљда би сваком после ових десет година требало да буде јасно да они не нападају Србију због Милошевића, него нападају Милошевића због Србије. Моја савест у том погледу је савршено мирна. Моја савест, међутим, не би била ни најмање мирна ако свом народу не бих, после свих ових година на његовом челу, рекао шта мислим о његовој судбини ако би му ту судбину наметнуо неко други, макар и тако што би народу објашњавао како је такву судбину изабрао сам. Та заблуда да бира сам оно што за њега бира неко други, најопаснија је заблуда и главни је разлог моје одлуке да се обратим грађанима Југославије.

Протести 5. октобраУреди

Присталице ДОС-а долазиле су у Београд од раног јутра, организовано из више праваца, из целе Србије, а предводили су их лидери ДОС-а. Око 15 часова грађани окупљени на митингу испред Скупштине СРЈ покушали су да уђу у зграду Скупштине где се припремао изборни материјал за најављени други круг избора.

Демонстранти испред СкупштинеУреди

Група људи је око 15.35 кроз прозор ушла у југословенски парламент. Полиција је успела да великом количином сузавца растера знатан број људи са платоа испред Скупштине СРЈ.

Више десетина грађана ушло је око 16 часова у Савезну скупштину, док су се полицајци који су до тада чували зграду повукли. Из десног крила Скупштине вијорио се густ, црни дим, а готово сва стакла на згради су полупана. Демонстранти су демолирали неколико полицијских возила у Косовској улици иза југословенског парламента. Током сукоба полиције и демонстраната чула се и пуцњава из ватреног оружја. Командир београдске полиције око 17 часова затражио је разговор са представницима ДОС-а. Око 18 часова припадници полицијске станице у улици Мајке Јевросиме положили су оружје и прикључили се демонстрантима. У Ургентни центар је примљено више десетина грађана са лакшим и тежим повредама. Полиција је бацила сузавац и у близини зграде Радио-телевизије Србије, док је група демонстраната на багеру кренула да се пробије до улаза.

Однето је око 90 слика, од којих је 35 враћено током наредних неколико година, апеловано је да се врате и преосталих 55 слика.[19][20][21]

РТС у пламенуУреди

Зграда РТС-а у Таковској улици је потом запаљена, а редовни програм РТС-а је престао да се емитује после 17 сати. На сва три програма државне телевизије емитовани су спотови, рекламе и снимљене емисије. Радио-телевизија Студио Б од послеподне је почела да емитује редовне вести о збивањима на улици. Касније, једна за другом и све остале телевизије почињу да извештавају о стварним догађајима на београдским улицама. Једини електронски медиј у Београду који је и пре и у току 5. октобра слободно и професионално извештавао о постизборној кризи и протестима, био је Радио Индекс.

Уништавање изборног материјалаУреди

Током демонстрација, демонстранти су упали у седиште Савезне изборне комисије и један део гласачких листића из првог изборног круга бацили кроз прозор, а други део запалили.

Ноћ између 5. и 6. октобраУреди

 
Политика од 6. октобра 2000.

Новоизабрани председник СРЈ Војислав Коштуница обратио се предвече грађанима са терасе Скупштине града Београда, а потом и преко РТС-а. Демократска опозиција Србије је формирала кризни штаб за кључне функције у земљи у координацији са новим председником, а представници ДОС-а разговарали су током ноћи са челницима државне и јавне безбедности. Испред Скупштине града јутро је дочекао велики број људи.

Признавање поразаУреди

Дана 6. октобра се Слободан Милошевић обратио народу преко телевизије и званично је признао пораз на председничким изборима. 7. октобра је Др Војислав Коштуница положио председничку заклетву пред посланицима Савезне Скупштине као први демократски изабрани председник Југославије.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Дрчелић, Зора (17. март 2016). „Методе аутократије”. Време. 
  2. ^ Антонић, Слободан (2001). Последње грешке и пад Слободана Милошевића. Фабрика књига. стр. 159—203. 
  3. ^ „Milosevic: Serbia's fallen strongmany”. BBC. 30. 3. 2001. Приступљено 12. 12. 2018. 
  4. ^ Pribićević. "Serbia—From Authoritarian Regime to Democracy." Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies. Project MUSE. 
  5. ^ Sell, Louis (1999). „Slobodan Milošević: A Political Biography”. Problems of Post-Communism. 46 (6): 12—27. doi:10.1080/10758216.1999.11655857. 
  6. ^ Keen, Mike; Mucha, Janusz (2013). Autobiographies of Transformation: Lives in Central and Eastern Europe. Routledge. стр. 176. 
  7. ^ Byrne, Richard (2. 11. 2009). „Balkan Bottom Line”. Foreign Policy. 
  8. ^ Ока, Владимир (29. јун 2009). Vox Populi: О 20 година изгубљених живота”. Време. 
  9. 9,0 9,1 Oko izbora 1. CeSID. 1997. стр. 109. 
  10. 10,0 10,1 Oko izbora 2. CeSID. 1997. стр. 109. 
  11. ^ „Pocetak 2000”. Приступљено 23. 3. 2011. 
  12. ^ „www.izdavackicentar.ds.org.yu” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 22. 11. 2009. Приступљено 23. 3. 2011. 
  13. ^ „Политички перформански Слободана Милопевића”. Пешчаник. 26. 8. 2018. 
  14. ^ „Slobodan Milosevic, 64, Former Yugoslav Leader Accused of War Crimes, Dies”. The New York Times. 12. 3. 2006. 
  15. 15,0 15,1 Oko izbora 34. CeSID. 2000. 
  16. 16,0 16,1 „Pre 15 godina pronađeno telo Ivana Stambolića / VIDEO”. Б92. Приступљено 15. 1. 2019. 
  17. ^ „Slika Miloševićevog režima: Likvidacija političkih neprijatelja”. Приступљено 26. 3. 2019. 
  18. ^ О нама – Синдикат Колубара
  19. ^ „Апел за враћање слика однетих 5. октобра”. Политика. 6. 12. 2009. Приступљено 5. 10. 2014. 
  20. ^ „Вратите украдене слике”. Политика. 8. 12. 2009. Приступљено 5. 10. 2014. 
  21. ^ „Потрага за украденим сликама - галерија (МУП Србије)”. Архивирано из оригинала на датум 6. 10. 2014. Приступљено 5. 10. 2014. 

Спољашње везеУреди