Депедикулација је реч латинског порекла и значи развашљивање, уништавање вашију и гњида.[1]

Како се врши депедикулација уреди

Уништавање вашију на телу, одећи, постељини и вешу врши се физичким поступцима и хемијским средствима. Од физичких поступака употребљава се топлота сувог ваздуха (80 - 95 °C) у трајању од 60 минута или пара у парним дезинфекторима и вакуум – формалдехидском апарату или у импровизованим парним дезинфекторима (српско или партизанско буре), у току од 30 до 40 минута. Од хемијских средстава данас се употребљава ДДТ – прашак. Масовна депедикулација врши се у сталним или импровизованим дезинфекционим станицама.[2]

Депедикулација за време Првог светског рата уреди

Највећа епидемија тифуса десила се за време Првог светског рата у Србији. Наша влада затражила је помоћ савезника, па су у Србију стигли бројни лекари и друго особље. Енглеску мисију предводио је др Вилијам Хантер, који је возом обишао Србију, снимио стање и предложио мере. Поред забране посета болесницима, привремено обустављање железничког саобраћаја, примењивана је и депедикулација. У Крагујевцу је формирана једна таква - привремена санитетска установа, позната као Прва резервна војна болница у којој је примењивана депедикулација чудотворним буретом, које је измислио др Стамерс, епидемиолог. Друга импровизована станица за депедикулацију био је воз за развашљивање и вакцинацију, где су санитетски возови за евакуацију у новим условима (епидемија тифуса) добили нову намену. У Србији су конструисана три таква воза (просторија за купање, за депедикулацију и вакцинацију) и тимови медицинског особља у њима радили су на заустављању епидемије. Дезинфекциона централа у Нишу формирана је 1915. и ту је примењена прва масовнија употреба топлог ваздуха пре употребе српског бурета. Пегави тифус је харао Србијом у току оба рата, а разлог појављивања епидемије је нечистоћа и лоша хигијена.[3]

Референце уреди

  1. ^ Вујаклија, Милан. Лексикон страних речи и израза. Београд,: Просвета, 2006. стр. 202. 
  2. ^ „Депедикулација”. Медицински рјечник. Архивирано из оригинала 19. 08. 2014. г. Приступљено 5. 12. 2019. 
  3. ^ Велики народни лекар. Књига 1. Београд: Народна књига, 1979. стр. 441—443. 

Спољашње везе уреди