Отворите главни мени
За чланак о српској музичкој групи, погледајте Дивљи кестен (група)

Дивљи кестен[1] (Aesculus hippocastanum) је листопадно дрво из породице јавора (Sapindaceae). Иако назив може заварати, није сродан са питомим кестеном.

Дивљи кестен
Horse-chestnut 800.jpg
дивљи кестен у парку
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Врста:
A. hippocastanum
Биномијално име
Aesculus hippocastanum
Aesculus hippocastanum range.svg
Распрострањеност врсте

Садржај

Опис биљкеУреди

Расте као дрво високо и до 30 m, и ширине 1 m, са густом лепо заобљеном круном. Крошња је широко разграната и густо, у солитерном расту округласта. Кора је код млађих биљака и младих изданака сивкастосмеђа, код старијих црносива и ситно испуцала. Перстасто сложени Листови сз на дугој лисној дршци са 6-9 седећих листића, елипсасто издужених и по ободу тестерастих, средњи је највећи, а сваки испод њега је мањи од претходног. Цветови су сакупљени у метличасте, крупне и усправне цвасти. Плод је округласта кожаста, бодљикава округла чаура – тоболац – величине око 6 cm. Чаура након сазревања пуца на три дела, у којој се налазе од једног до три крупна округлоста семена. Семе је врло лепе браон боје, сјајно као да је лакирано, а укус му је горак и непријатан. Семе се може користити за исхрану животиња (лат. aescare, escare= јести; гр. hippos = коњ, од давнина је ово семе коришћено као лек за емфизем коња).

Дивљи кестен је арктотерцијарни ендемит јужног Балканског полуострва. Од природе расте у сливу реке Дрима на алувијуму и у клисурама. Овде је велика релативна влажност ваздуха, станишта су природно заклоњена и имају карактер збегова или рефугијума у којима се сачувао велики број реликтних биљних врста.

Најбоље расте на свежем, дубоком, хумозном и хранљивом земљишту. У екстремним условима сувоће или влаге у земљишту не успева добро.

Може да издржи ниске температуре до -30 степени С.

У доба Византије је пренет у Цариград, а у 17. веку почео је да се гаји у целој Европи. Достиже старост до 200 година.

Физичку зрелост постиже у старости од 10-15 година, а потом богато цвета сваке године.

Главне опасностиУреди

Најинваѕивнија опасност по ову врсту је врста лисног минера, Cameraria ohridella, која смањује преживљавање јединке. Овај лисни миниер такође смањује масу семена. Антропогени фактор је такође присутан, локални туризам и загађења имају негативан утицај. Шумски пожари су велика претња како и за сваку шумску врсту.[2]

Дрога и хемијски саставУреди

Од кестена се употребљавају: кора, листови, цветови и семе. Листови садрже гликозиде, танин и смолу. Семена су богата скробом (40-60%), сапонином (5-8%), уљем (5-8%), беланчевинама, гликозидима, танинима, витаминима (Б, Ц, К и П) и горким материјама.

Лековито дејствоУреди

Кора се у народу употребљава за лечење сметњи у варењу, против грознице (због горчине) и прехладе, а и против извесних кожних обољења. Раније се користила за штављење кожа и за бојење вунених тканина. Семена се употребљавају као лек против хемороида и дијареје. Екстракт семена дивљег кестена садржи есцин, компоненту која стабилизује зидове венских крвних судова, и на тај начин смањује појаву отока и бола у ногама. Немачка комисија Е је одобрила употребу дивљег кестена код венске инсуфицијенције ногу (отечене, болне ноге). Цвет се употребљава као народни лек за јачање, против пролива и против пега на лицу.

ПрименаУреди

Екстракт дивљег кестена се примењује у виду гела или крема, за смањење отока ногу и код хемороида. Улази у састав биљних препарата за локални третман вена и хемороида. Примењује се у виду капсула, |таблета и течног екстракта, а постоје и препарати регистровани као лек.

ГалеријаУреди

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

  • Гостушки, Р: Лечење лековитим биљем, Народна књига, Београд, 1979.
  • Грлић, Љ: Енциклопедија самониклог јестивог биља, Аугуст Цесарец, Загреб, 1986.
  • Дјук, А, Џ: Зелена апотека, Политика, Београд, 2005.
  • Јанчић, Р: Лековите биљке са кључем за одређивање, Научна књига, Београд, 1990.
  • Јанчић, Р: Ботаника фармацеутика, Службени лист СЦГ, Београд, 2004.
  • Јанчић, Р: Сто наших најпознатијих лековитих биљака, Научна књига, Београд, 1988.
  • Којић, М, Стаменковић, В, Јовановић, Д: Лековите биљке југоистичне Србије, ЗУНС, Београд 1998.
  • Лакушић, Д: Водич кроз флору националног парка Копаоник, ЈП Национални парк Копаоник, Копаоник, 1995.
  • Марин, П, Татић, Б: Етимолошки речник, ННК Интернационал, Београд, 2004.
  • Миндел, Е: Витаминска библија, ФаМилет, 1997.
  • Стаменковић, В: Наше нешкодљиве лековите биљке, Тренд, Лесковац
  • Туцаков, Ј: Лечење биљем, Рад, Београд, 1984.
  • Шилић, Ч: Атлас дрвећа и грмља, ИП Свјетлост, ЗУНС, Сарајево и Београд, 1990.
  • Емилија Вукићевић : Декоративна дендрологија, Београд, 1996.

Спољашње везеУреди