Отворите главни мени

Димитрије Аврамовић

Димитрије Аврамовић (Свети Иван Шајкашки, 15. март 1815Нови Сад, 1. март 1855) је био сликар и писац, један од зачетника романтизма у српском сликарству.

Димитрије Аврамовић
Dimitrije Avramović.jpg
Димитрије Аврамовић
(портрет Анастаса Јовановића из 1844-46)
Датум рођења(1815-03-15)15. март 1815.
Место рођењаСвети Иван Шајкашки
 Аустријско царство
Датум смрти1. март 1855.(1855-03-01) (39 год.)
Место смртиНови Сад
 Аустријско царство
Иконостас Саборне цркве у Београду

БиографијаУреди

Српску основну школу и гимназију завршио је у Новом Саду. Од 1836. до 1840. студирао је сликарство на бечкој Академији. У Бечу је припадао кругу око Вука Караџића који га је као сликара препоручио кнезу Михаилу. Од 1841. до 1852. године живео је у Београду, а од 1852. у Новом Саду. Превасходно се бавио ликовном уметношћу. Упоредо је, за потребе историјског сликарства, истраживао уметничку прошлост, за теренски рад добио је подршку власти, Друштва српске словесности и Јована Стерије Поповића, и савете од Јоакима Вујића. Обилазио је споменике у Србији (Раваница, Манасија), и путовао је 1846. на Свету гору.

Вративши се у Београд, Аврамовић је написао и штампао и о државном трошку штампао: Описаније древности српских у Старој (Атонској) Гори, с XIII литографисаних таблица.У Београду 1847 (1849), у великој 8 - ин страна 82;Света Гора са стране вере, художества и повеснице. Описана Димитријем Аврамовићем, живописцем, у Београду, 1848, у 8 - ин страна 180.Оба ова дела су врло занимљива како за географа, историчара, тако и за уметника. Осим књижевних и преводилачких радова оставио је текстове из области естетике, ликовне критике, теорије и историје уметности. Допринос Аврамовића у тим областима представља мали број прилога који су неједнаки по квалитету али пионирски.

Са десет чланака о проблемима уметности (Српски народни лист, 18431845), који су нешто измењени преводи делова првог поглавља Винкелманове Историје уметности старог века, дао је подстицај развоју теорије ликовне уметности код Срба и скромну подршку формирању историје уметности. Аутор је (1845.) и првог познатог предлога за оснивање сликарске школе у Србији који тада није остварен. У двема књигама Описаније древности србски у Светој (Атонској) Гори с XIII литографних таблица (Београд, 1847/1849) и Света гора са стране вере, художества и повеснице описана Димитрием Аврамовићем живописцем (Београд, 1848.) дао је први целовит и исцрпан преглед историје Атоса и његових манастира са описом целокупног подручја, и публиковао материјала од значаја за српску историју, описе и цртеже ношњи, предмета примењене уметности, донекле фресака, и преписе повеља (посебно вредан препис Немањине хиландарске повеље). Овим је утицао на културну климу свога доба и иницирао каснија истраживања Хиландара. Позив (у Српском дневнику, 1852) да му се шаљу подаци за животописе познатих српских сликара зачетак је првог српског уметничког лексикона, али и поред великог труда остао је недовршен у рукопису под насловом Живописањеславних живописаца србских. Његова расправа са Живком ПетровићемСедмици, 1854.) јесте прва позната полемика у српској ликовној критици.

Појавом Димитрија Аврамовића посматрање уметности почело је да прелази са филолога и историчара на људе из ликовне уметности, и да се осим историјске открива и ликовна вредност уметничких дела.

Осликао је иконостасе и зидове Саборне цркве у Београду у периоду 1841—1845. Осим тога осликао је иконостас и зидове Карађорђеве цркве у Тополи, иконостас манастира Врдника (Раваница), православне цркве у Футогу итд. Због преране смрти није стигао да заврши осликавање цркве у родном Шајкашу. Насликао је портрете великог броја значајних личности свог времена, међу најпознатијима су портрети Симе Милутиновића-Сарајлије и Вука Караџића. Најзначајнија његова композиција је Апотеоза Лукијана Мушицког.

У Хиландару је преписивао старе рукописе и живописе значајне за српску историју. Објавио је и књиге о Светој гори и Хиландару.

Сматрају га оснивачем карикатуре код Срба. Објавио је 1846. године књигу "Златна зрна", намењену младим и старим читаоцима.[1] Сем по црквама и манастирима, његова дела се чувају у Народном музеју у Београду и у Галерији Матице српске у Новом Саду.

Био је велики уметник и велики родољуб.

Умро је у Новом Саду 1855. године. Његово име носи по једна улица у Београду и Новом Саду.

Једно од његових дела је икона Свете Петке која се заслугом Николе Кусовца од 2015. налази у Београду.[2]

ГалеријаУреди

ЛитератураУреди

  • М. Димитријевић, Живот Димитрија Аврамовића, сликара, Јавор, 1892.
  • Л. Мирковић, Д. Петровић, Димитрије Аврамовић, Зборник МС ДН 5, 1953.
  • Н. М. Симић, Покушај реконструкције библиотеке сликара Димитрија Аврамовића, Зборник МС ДН 11, 1955.
  • П. Васић, Димитрије Аврамовић Каталог радова, САНУ, Београд, 1970.
  • С. Петковић, Историја уметности код Срба у XIX веку, Зборник ФФ 12, 1974.
  • Д. М. Јеремић, Естетика код Срба. Од средњег века до Светозара Марковића, Београд, 1989.
  • Микић, О. (2010). „АВРАМОВИЋ, Димитрије”. Српска енциклопедија. I. Нови Сад, Београд: Матица српска Нови Сад, САНУ Београд. стр. 41. ISBN 978-86-7946-078-3. 
  • Пауновић, Маринко (1998). Срби: биографије знаменитих А-Ш (на језику: (на језику: српски)). Београд: Емка. стр. 299. 
  • Милан Ђ Милићевић, Поменик, МС, Нови Сад, 1971

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Димитрије Аврамовић: "Златна зрна, за младе и старе обојег пола", Београд 1846.
  2. ^ Свету Петку спасли шверцом у Србију! („Вечерње новости“, 19. април 2015)

Спољашње везеУреди