Димитрије Митриновић

српски авангардни критичар, теоретичар, филозоф, есејист, песник и преводилац

Димитрије Митриновић (Доњи Поплат, 21. октобар 1887Ричмонд, код Лондона, 28. август 1953) је био српски авангардни критичар, теоретичар, филозоф, есејиста, песник и преводилац.

Димитрије Митриновић
Dimitrije Mitrinović, 1920.jpg
Димитрије Митриновић, 1920. године
Датум рођења(1887-10-21)21. октобар 1887.
Место рођењаДоњи Поплат
Аустроугарска
Датум смрти28. август 1953.(1953-08-28) (65 год.)
Место смртиРичмонд, код Лондона
Уједињено Краљевство

БиографијаУреди

Рођен је у Доњем Поплату (у данашњој oпштини Берковићи). Детињство је провео у Зовом Долу код Невесиња где су његови родитељи били учитељи.[1] Основну школу завршио је у Благају, гимназију у Мостару, а студије филозофије, психологије и логике у Загребу, Београду, затим у Бечу и Минхену. Апсолвирао је у Тибингену 1914. године.

Радио је у уредништву Босанске виле (19101913). Први светски рат провео је у Лондону, где је покренуо и уређивао часопис New Age (Ново доба),[2] који је касније прерастао у часопис New Europe. Митриновић је такође и иницијатор Антибарбарус клуба, Адлеровог друштва за студије индивидуалне психологије.

Прву своју песму, Ленто долоросо, објавио је у Босанској вили 1905, под псеудонимом М. Димитријевић, под којим је и касније углавном објављивао поезију. Поред тог, користио је и псеудоним Антицус.

Поред Босанске виле, објављивао је песме и у часописима: Бранково коло (19061907, 19091911), Дело (1906), Нова искра (1906-1907), Срђ (1906-1908), Српски књижевни гласник (1906, 1908, 1911), Словенски југ (1908), Вардар (1910), Зора (1910), Хрватски ђак (1908-1909, 1911), Одјек (1912), Савременик (1911).

Митриновић је творац футуристичког манифеста у српској књижевности (Естетске контемплације, Босанска вила, 1913).

По избијању Првог светског рата одлази у Лондон, без финансија или познавања језика. Српска влада му помаже у тој ситуацији обезбеђивањем посла функције саветника српског посланства.[2]

Упознао се 1914. са Кандинским за кога је рекао да је „типичан представник револуције, не само у сликарству".[2]

Био је заговорник пансловенства и југословенског уједињења.[2]

Митриновић је неколико година водио коресподенцију и био у вези са енглеском песникињом Ајрис Три.[3]

Поновно откривање дела Димитрија Митриновића заслуга је Предрага Палавестре. Он је, у хрестоматији Књижевност Младе Босне (Сарајево, 1965), у целини рехабилитовао Митриновића, вративши га у контекст српске авангарде. У том смислу, значајна је и Палавестрина монографија Догма и утопија Димитрија Митриновића. Почеци српске књижевне авангарде (Београд, 1977).

Награду Димитрије Митриновић додељује фондација Арс Лонга за изузетан допринос српској култури и очувању лепих уметности.[4]

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

  • Гојко Тешић, Антологија песништва српске авангарде (1902—1934), Светови, Нови Сад, 1993.

Спољашње везеУреди