Отворите главни мени

Димитрије Руварац (Стари Бановци, 25. октобар 1842Сремски Карловци, 16. децембар 1931) је био српски историчар, политичар и публициста.

Димитрије Руварац
Dimitrije Ruvarac.jpg
Димитрије Руварац око 1910.
Датум рођења(1842-10-25)25. октобар 1842.
Место рођењаСтари Бановци
Аустријско царство
Датум смрти16. децембар 1931.(1931-12-16) (89 год.)
Место смртиСремски Карловци
Краљевина Југославија
ПољеИсторија
ШколаБогословски факултет

Брат му је био познати српски историчар Иларион Руварац. Димитрије Руварац се бавио различитим проблемима српске историје, пре свега српске културне историје од 18. до 20. века. Био је такође и политичар, писац и полемичар, један од најплоднијих публициста свог времена. Његова библиографија коју је објавио 1927. броји преко 1100 јединица.

БиографијаУреди

Димитрије је рођен у Старим Бановцима, у свештеничкој породица. Отац попа имао је још три сина: Лазара (судију), Јована (историчара и калуђера Илариона) и Косту - књижевника активисте српске "Омладине".

Основну школу завршио је у Новим Карловцима (Сасама). Гимназију и богословију похађао је у Сремским Карловцима. Био је прво учитељ у Крушедолу и Земуну, а након рукоположења за ђакона 1866. године био је најпре капелан у Земуну, а 1870. године је постао парох горњоварошки, у цркви Свете Тројице.

Српски патријарх Георгије Бранковић је довео Руварца из Земуна у Карловце. Године 1893. постао је прота, а 1899. године постављен је на место управника манастирске штампарије у Карловцима, и библиотекара Патријаршијске библиотеке. Управник штампарије био је до 1907. године, а и након тога је остао библиотекар. Прво је био пензионисан 1910, па 1911. године постављен за библиотекара у Патријаршији. Уређивао је часопис Српски Сион у периоду између 1903. и 1914. године; смењен је због оштрих критика упућених Саборском одбору у којем су били главни радикали. Радикали су га шиканирали као политичког непријатеља; чак послали наводно једног човека да га убије. Такође је између 1911. и 1914. године уређивао је драгоцени Архив за историју Српске православне карловачке митрополије.

Био је од 1906. године дописник члан Српске Краљевске академије у Београду. А у Новом Саду почасни члан Матице српске и Историјског друштва у Новом Саду (1930). Одликован је због заслуга српским краљевским Орденом Св. Саве 2. реда.

Руварац је био велики полемичар и оштри критичар, који је својом писаном речју учествовао у међусрпским размирицама. био је то искрени патриота који се бавио историјом Срба и притом никог није штедео. Тако је објавио више политичких брошура - памфлета, посвећених др Стевану Павловићу, др Емилијану Радићу, др Алекси Ивићу и другима. Радикалима је посветио саркастичну писанију под насловом: Пукла тиква радикалска и Масни лонци.[1] Издао је поводом свог 80. годишњег рођендана кратку аутобиографију и обимну "Библиографију својих радова".[2] Материјално је пропадао због улагања новца за штампање својих књига.

Нема нама лекаУреди

Становао је пред смрт у својој собици у згради Патријаршије. Имао је ванбрачну ћерку Марију са Лепосавом Будисављевић. Она је Марију родила са 16 година и није се удала за Руварца, већ се касније удала за Перу Чалманца. [3] У некрологу се каже да је неколико година пре повлачења у осаму - "обудовио".[4] Умро је у дубокој старости, усамљен и депресиван. Извршио је децембра 1931. године самоубиство пуцњем из револвера у Сремским Карловцима, због упорне несанице. Сахрана је била скромна и тиха; неколико пријатеља међу којима председник Матице српске Радивоје Врховац, били су једина пратња.[5]

СтваралаштвоУреди

Његово стваралаштво било је изузетно плодно и свестрано. У својим расправама обрађивао је политичке, нарочито црквено политичке теме, историјске и историјско-књижевне проблеме. Бавио се и објављивањем историјских извора. Био је познат као жустар и неприкосновен полемичар.[6] У историографском погледу припадао је критичком правцу који је у српској историјској науци засновао његов брат Иларион. И сам се борио против искривљења историјске истине под утицајем традиције. Писао је велики број радова о Фрушкогорским манастирима, Карловачкој митрополији и митрополитима Павлу Ненадовићу, Вићентију Јовановићу, Мојсију Петровићу и Стефану Стратимировићу. Један од својих најзначајнијих историографских радова посветио је животу и делу великог српског историчара Јована Рајића (Јован Рајић, архимандрит 1726-1801, објављено 1902).

Значајнији радови су му:

ГалеријаУреди

РеференцеУреди

  1. ^ "Време", Београд 1931.
  2. ^ "Богословље", Београд-Земун 1928.
  3. ^ Будисављевић, Борислав (2018). Атлас 37 грана родослова Будисављевића, pp. 101. Прометеј. 
  4. ^ "Време", Београд 4. децембар 1931.
  5. ^ "Време", Београд 1931.
  6. ^ Енциклопедија српске историографије, приредили Сима Ћирковић и Раде Михаљчић, Београд 1997.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди