Димитрије Стефановић (музиколог)

Димитрије Стефановић (Панчево, 25. новембар 1929Београд, 1. август 2020) био је српски музиколог и диригент, академик и генерални секретар САНУ. Један је од иницијатора сарадње САНУ и Удружења „Адлигат”, чији је био члан, а његовим ангажовањем спашено је преко 800.000 књига из разних извора.

Димитрије Стефановић
Dimitrije02.jpg
Димитрије Стефановић
Датум рођења(1929-11-25)25. новембар 1929.
Место рођењаПанчево
 Краљевина Југославија
Датум смрти1. август 2020.(2020-08-01) (90 год.)
Место смртиБеоград
 Република Србија
НаградеFlag of the Serbian Orthodox Church.svg Орден Светог Саве првог реда,
GER Bundesverdienstkreuz 6 GrVK Stern Band.svg Орден за заслуге СР Немачке

БиографијаУреди

Димитрије Стефановић рођен је у Панчеву 25. новембра 1929. године. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, на Одсеку за германистику (енглески и немачки језик) 1955. године, а на Музичој академији у Београду на Одсеку за историју музике 1956. године. Магистрирао је и докторирао је на Универзитету у Оксфорду. Током постдипломских студија радио је са чувеним музиколозима-византолозима Егоном Велесом (нем. Egon Wellesz), Хенри Тилијардом (енгл. Henry Julius Tillyard) и Оливером Странком (енгл. William Oliver Strunk). На Музичком факултету Универзитета у Оксфорду држао је предавања из византијске и старе словенске музике. Дуго година је био научни радник и познавалац православне црквене музике.

Као предавач и учесник многобројних међународних научних скупова и конгреса гостовао је на многим универзитетима у Европи и Америци. Одржао је и велики број предавања о православној и посебно српској црквеној музици, стотине популарних предавања за разнородну публику у земљи и свету: на двадесет Југословенско-немачких хорских недеља (1971-1991), на седамнаест Летњих духовних академија у манастиру Студеница, као и на тридесет Летњих школа црквеног појања „Корнелију у част“.

У Музиколошком институту САНУ прошао је кроз све степене научних звања, од асистента до научног саветника (1958-2000). Директор Музиколошког института САНУ био је пуне две деценије (1979-2000).

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1976, а за редовног 1985. године. Дописни члан ЈАЗУ (од 1986), дописни члан САЗУ (од 1987), секретар Одељења за сценске уметности и музику Матице српске (1991-2004), потпредседник Матице српске од 2004, генерални секретар САНУ од 2007. до 2015. године.

Свој научноистраживачки рад првенствено је усмерио на проучавање православне црквене музике - византијске и старе словенске. Посебну пажњу посветио је откривању, транскрибовању, критичком вредновању и објављивању средњовековних докумената. Кроз резултате ових истраживања датум писменог почетка старе српске музике померен је на почетак 15. века. Музиколошка истраживања је увек везивао за живу музичку праксу, како извођењем и јавним представљањем откривених напева из прошлости, тако и снимањем и проучавањем још увек живе српске црквене појачке традиције. Уз многобројне студије (око две стотине текстова) на српском, енглеском, немачком, француском и руском језику, приредио је три књиге нотних записа традиционалног Карловачког појања Бранка Цвејића, уредио је неколико зборника радова са међународних научних скупова, рецензирао је низ музиколошких монографија и зборника.

Поред рада на проучавању православне црквене музике, бави се континуирано извођењем старе и новије црквене музике. Дириговао је Панчевачким српским црквеним певачким друштвом од 1950, повремено хором Првог београдског певачког друштва и Богословије Свети Сава у Београду. Више година био је асистент диригента београдског Академског хора Бранко Крсмановић са којим је гостовао у Кини 1957. Водио је хор Београдски мадригалисти. Од оснивања (1969) до данас води Студијски хор Музиколошког института САНУ, са којим је гостовао у многобројним градовима бивше Југославије и у већини европских земаља. Први пут је извео тек откривене записе старе српске музике, до тада непознате византијске, бугарске, руске, грегоријанске и глагољашке црквене напеве, и православну хорску музику 19. и 20. века. Снимио је неколико грамофонских плоча, компакт-дискова и телевизијских емисија. Са истим хором појао је на великом броју богослужења у православним црквама и манастирима у Србији и иностранству.

Предано је учествовао у обнови манастира Велика Ремета, где је са сарадницима припремио изложбу „Стара српска музика и фрушкогорски манастири“. Иако ван просветних институција, небројене сате посветио је млађим колегама и студентима, спреман да помогне и подстакне на учење и истраживачки рад. Био је дугогодишњи пријатељ[1], а потом и члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, поклонивши им у више наврата бројне вредне књиге. Између осталог, поклонио је „Мејерсову енциклопедију” из деветнаестог века, из личне библиотеке славног панчевачког „трговца мануфактурне робе“ Јохана Финицера.[2] Један је од иницијатора сарадње између САНУ и Удружења, захваљујући коме је спашено преко 800.000 књига из разних извора.

Носилац је ордена Светог Саве првог степена (1990), одликовања руског и румунског патријарха, више грамата и признања епархијских архијереја, Крста за заслуге са лентом СР Немачке (1991), златне значке Музичке омладине Југославије.

Добитник је награде „Доситеј Обрадовић” 2018. године.[3] Преминуо је 1. августа 2020. године.[4] Сахрањен је на православном гробљу у Панчеву.[5]

РеференцеУреди

  1. ^ „Управа и оснивачи” (на језику: енглески). Приступљено 2020-08-06. 
  2. ^ „Нове донације књига у Адлигату”. Србија међу књигама. Годишњак: 325. 2017. ISSN 2620-1801 — преко Удружењe за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”. 
  3. ^ Академик Димитрије Стефановић добитник награде „Доситеј Обрадовић“ (САНУ, децембар 2018)
  4. ^ Преминуо академик Димитрије Стефановић, РТРС.
  5. ^ Димитријаде (СПЦ, 6. август 2020)

Спољашње везеУреди