Дино Буцати
Дино Буцати (итал. Dino Buzzati; Белуно, 14. октобар 1906 – Милано, 28. јануар 1972) је италијански приповедач, новинар и романописац. Његов најпознатији роман је Татарска пустиња који му је и донео светску славу, а познат је и по кратким причама.
| Дино Буцати | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 14. октобар 1906. |
| Место рођења | Белуно, Краљевина Италија |
| Датум смрти | 28. јануар 1972. (65 год.) |
| Место смрти | Милано, Италија |
| Образовање | Правни факултет у Милану |
| Књижевни рад | |
| Најважнија дела | Татарска пустиња, кратке приче |
| Званични веб-сајт | |
| dinobuzzati | |
Биографија уреди
Буцати је друго дете у фамилији Буцати која је имала четворо деце. Мајка је била ветеринар, а отац се бавио међународним правом и предавао је на Универзитету у Павији. Са 14 година је показивао склоности ка планинарењу, цртању и писању. Када је завршио средњу школу, желео је да упише студије књижевности. Ипак, због породичне традиције је уписао и завршио правне науке, али није никад радио као правник. Поред тога што је био прозни писац и новинар, он је био песник, драматург, аутор либрета за опере и изузетан сликар. Од 1928. године радио је као новинар у листу Коријере дела сера (итал. Corriere della Sera) који није напустио до краја свог живота. Био је специјални извештач и ратни дописник за време Другог светског рата.[1][2] По природи је био затворен и резервисан. Зазирао је од бучног друштва, био је повучен и усамљеничке природе. Време је често проводио у породичном летњиковцу у Белуну, брдовитом месту у подножју Јулијских Алпи. За Буцатија, планине, пустиња, град, никада нису реални него симболична, алегоријска места до којих води много путева, повезују их разни правци.[3] Дино Буцати није престао да се потписује као новинар ни после добијања угледних књижевних награда. Он је увек осећао потребу да се бави новинарством иако је био наклоњен књижевности. Зато и његове репортаже, чланке, путописе, дописе доживљавамо као литерарне творевине, а не новинарске.[3] Дино Буцати је умро од канцера 28. јануара 1972. године.
Књижевни рад уреди
За Буцатија се говори да је писац апсурда.[3] Буцатијева дела су богата имагинацијом. Машта му је увек у покрету и жељна да смисли нову ситуацију. Такође, машта његових ликова води од конкретног до апстрактног, од реалног до надреалног, до пројектованог.[3] Зато је он и мајстор писања кратких прича. Буцати је имао склоност ка фантастици. Буцатијев језик су често критиковали као немаран и да ограничава његову прозу. Он јасно уоквирава различите ситуације, оригиналан је, али се не намеће својом оригиналношћу. Сцене су му метафоричке, са богатим поређењима и сликама, неки пут потенцирајући тајанственост.[2] Буцати сваки најобичнији призор стварности дограђује широм перспективом. Он ствара посебну атмосферу магичним присуством ствари, зачараним призорима, немиром и стрепњом. Главна лица Буцатијевих прича и романа имају опсесивне мисли о реалности, пуне су непредвидљивих могућности. Прелаз са рационалног на фантастику, при чему се замишљено укључује у реалност, основна је идеја целокупног Буцатијевог стваралаштва.[3]
Библиографија уреди
Написао је кратки роман Горштак Барнабо 1933. као своје прво књижевно дело. Роман је написао у двадесет седмој години са намеро м да га не објављује. Написао га је за себе да би схватио колико је тежак задатак писања једног уобличеног дела. Татарска пустиња се сматра његовим најзначајнијим делом, а за многобројне кратке приче је добио више престижних награда.
Романи уреди
- Горштак Барнабо, 1933.
- Тајна старе шуме, 1935.
- Татарска пустиња, 1940.
- Велики портрет, 1963.
- Једна љубав, 1963.
Збирке приповедака уреди
- Тачно у том тренутку, 1943.
- Пад Баливерне, 1957.
- Шездесет прича, 1958.
- Продавница тајни, 1968.
