Дино Буцати (итал. Dino Buzzati; Белуно, 14. октобар 1906 – Милано, 28. јануар 1972) је италијански приповедач, новинар и романописац. Његов најпознатији роман је Татарска пустиња који му је и донео светску славу, а познат је и по кратким причама.

Дино Буцати
Лични подаци
Датум рођења(1906-10-14)14. октобар 1906.
Место рођењаБелуно, Краљевина Италија
Датум смрти28. јануар 1972.(1972-01-28) (65 год.)
Место смртиМилано, Италија
Књижевни рад
Најважнија делаТатарска пустиња, кратке приче
Званични веб-сајт
Правни факултет у Милану

Биографија

уреди

Буцати је друго дете у фамилији Буцати која је имала четворо деце. Мајка је била ветеринар, а отац се бавио међународним правом и предавао је на Универзитету у Павији. Са 14 година је показивао склоности ка планинарењу, цртању и писању. Када је завршио средњу школу, желео је да упише студије књижевности. Ипак, због породичне традиције је уписао и завршио правне науке, али није никад радио као правник. Поред тога што је био прозни писац и новинар, он је био песник, драматург, аутор либрета за опере и изузетан сликар. Од 1928. године радио је као новинар у листу Коријере дела сера (итал. Corriere della Sera) који није напустио до краја свог живота. Био је специјални извештач и ратни дописник за време Другог светског рата.[1][2] По природи је био затворен и резервисан. Зазирао је од бучног друштва, био је повучен и усамљеничке природе. Време је често проводио у породичном летњиковцу у Белуну, брдовитом месту у подножју Јулијских Алпи. За Буцатија, планине, пустиња, град, никада нису реални него симболична, алегоријска места до којих води много путева, повезују их разни правци.[3] Дино Буцати није престао да се потписује као новинар ни после добијања угледних књижевних награда. Он је увек осећао потребу да се бави новинарством иако је био наклоњен књижевности. Зато и његове репортаже, чланке, путописе, дописе доживљавамо као литерарне творевине, а не новинарске.[3] Дино Буцати је умро од канцера 28. јануара 1972. године.

Књижевни рад

уреди

За Буцатија се говори да је писац апсурда.[3] Буцатијева дела су богата имагинацијом. Машта му је увек у покрету и жељна да смисли нову ситуацију. Такође, машта његових ликова води од конкретног до апстрактног, од реалног до надреалног, до пројектованог.[3] Зато је он и мајстор писања кратких прича. Буцати је имао склоност ка фантастици. Буцатијев језик су често критиковали као немаран и да ограничава његову прозу. Он јасно уоквирава различите ситуације, оригиналан је, али се не намеће својом оригиналношћу. Сцене су му метафоричке, са богатим поређењима и сликама, неки пут потенцирајући тајанственост.[2] Буцати сваки најобичнији призор стварности дограђује широм перспективом. Он ствара посебну атмосферу магичним присуством ствари, зачараним призорима, немиром и стрепњом. Главна лица Буцатијевих прича и романа имају опсесивне мисли о реалности, пуне су непредвидљивих могућности. Прелаз са рационалног на фантастику, при чему се замишљено укључује у реалност, основна је идеја целокупног Буцатијевог стваралаштва.[3]

Библиографија

уреди

Написао је кратки роман Горштак Барнабо 1933. као своје прво књижевно дело. Роман је написао у двадесет седмој години са намеро м да га не објављује. Написао га је за себе да би схватио колико је тежак задатак писања једног уобличеног дела. Татарска пустиња се сматра његовим најзначајнијим делом, а за многобројне кратке приче је добио више престижних награда.

Романи

уреди

Збирке приповедака

уреди

Документарна литература

уреди

Награде

уреди
  • Италијанска књижевна награда {јез-ита|Premio Gargano}} 1951. за збирку Тачно у том тренутку
  • итал. Premio Napoli 1957. за збирку Пад Баливерне
  • Италијанска књижевна награда Стрега (итал. Premio Strega), 1958. за збирку Шездесет прича

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ „Биографија Дина Буцатија”. IMDb. Приступљено 18. 8. 2017. 
  2. ^ а б Буцати, Дино (2006). Продавница тајни. Београд: Libretto. стр. 192—200. 
  3. ^ а б в г д Буцати, Дино (1987). Једна љубав. Београд: Нолит. стр. 7—26. 

Спољашње везе

уреди