Диоскор Александријски
Патријарх Диоскор био је оснивач и први патријарх одељене Коптске оријентално-православне цркве у Александрији. Претходно је био законити александријски патријарх, али је због разних преступа свргнут на Четвртом васељенском сабору 451. године. Његове присталице нису признале свргавање и тако је настала посебна Коптска монофизитска црква која је признавала Диоскора за патријарха све до његове смрти. Преминуо је на острву Чангрин, Пафлагонија, септембра 454.[1] Поштован је као светац од стране Коптске цркве и осталих оријентално-православних цркава.
| Диоскор Александријски | |
|---|---|
 Свети Диоскоп Велики | |
| Лични подаци | |
| Место рођења | Египат |
| Датум смрти | септембар 454. |
| Место смрти | Пафлагонија |
| Народност | Египћанин |
| Папа | |
| Понтификат | 444 — септембар 454. |
| Претходник | Кирил Александријски |
| Наследник | Протерије Александријски |
Детињство и младост уреди
Патријарх Диоскор био је декан катехистичке школе у Александрији, и био је лични секретар Кирила Александријског, којег је пратио на Трећи васељенски сабор 431. године. Напредовао је до архиђакона.[2]
Противљење Несторију уреди
У својој борби против Несторија, Кирил је објаснио везу између божанске и људске природе Христа као „унутрашњу и реалну без икакве поделе, промене или конфузије.“ Он је одбацио Антиохијску теорију „пребивања“, или „заједно“ или „блиског учешћа“, као недовољне. Тако је Александријска формула усвојиена од стране Кирила и Диоскора биола „једна природа оваплоћеног Бога“, што се преводи на грчки mia physis tou theou logou sesarkomene, где је према Кирилу „једна природа“ - да је Христ у исто време и Бог и човек. С друге стране, Антиохијска формула била је „две природе након заједнице“ или „у две природе“, која се преводи на грчки dyo physis. Ова формула објашњава да Христ постоји у две природе, Бог и човек.
Несторије је осуђен и свргнут од стране Трећег васељенског сабора, који је одобрио Другу Кирилову посланицу за Несторија.
Диоскор је наследио Кирила као александријски патријарх 444. године.[1] Његов празник прославља се 7 тоута по коптском календару.[3]
Референце уреди
- ^ а б Chapman, J. (1909). „Dioscurus”. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. Приступљено 30. 10. 2015.
- ^ Encyclopædia Britannica, Micropædia v. 4, ст. 112. Chicago: Encyclopædia Britannica, Inc. 1998. ISBN 978-0-85229-633-2.
- ^ „Commemorations for Tout 7”. Coptic Orthodox Church Network. Архивирано из оригинала 06. 01. 2014. г. Приступљено 30. 10. 2015.
Литература уреди
- Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D. The Church in history. 2. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press.
- Мајендорф, Џон (1997). Империјално јединство и хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године. Крагујевац: Каленић.
- Поповић, Радомир В. (2007). „Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)”. Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења (2. допуњено изд.). Београд: Досије. стр. 331—336.
Спољашње везе уреди
- Chapman, J. (1909). „Dioscurus”. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. Приступљено 30. 10. 2015.