Директна акција
Директна акција је термин за економско и политичко понашање у којем учесници користе агенсност — на пример економску или физичку моћ — да би постигли своје циљеве. Циљ директне акције је или да се опструира одређена пракса (као што су закони или акције владе) или да се реше уочени проблеми (као што је друштвена неједнакост).
Директна акција може укључивати активности, често ненасилне, али могуће насилне, усмерене на људе, групе, институције, радње или имовину коју њени учесници сматрају неприхватљивим. Ненасилна директна акција може укључивати грађанску непослушност, седење, штрајкове и контраекономију.[1] Насилна директна акција може укључивати политичко насиље, напад, подметање пожара, саботажу и уништавање имовине.
Терминологија и дефиниција
уредиНије познато када се први пут појавио термин директна акција. Шпански филозоф Хосе Ортега и Гасет је написао да је термин и концепт директне акције настао у Fin de siècle Француској.[2] Синдикат индустријских радника света први пут је поменуо термин „директна акција“ у публикацији о штрајку у Чикагу 1910. године.[3] Америчка анархисткиња Волтерин де Клејр написала је есеј „Директна акција“ 1912. године, нудећи историјске примере као што су Бостонска чајанка и амерички покрет против ропства, написавши да је „директна акција одувек коришћена и да има историјску санкцију људи који је сада осуђују“.[4]
У својој књизи Директна акција из 1920. године, Вилијам Мелор је директну акцију категорисао са борбом између радника и послодавца за економску контролу. Мелор је дефинисао „као коришћење неког облика економске моћи за обезбеђивање циљева које желе они који поседују ту моћ“. Сматрао га је оруђем и власника и радника, па је из тог разлога укључивао локауте и картеле, као и штрајкове и саботаже.[5]
Историја
уредиАнтиглобалистички активисти приморали су министарску конференцију СТО у Сијетлу 1999. да се превремено заврши тактиком директне акције и префигуративном политиком.[6]
28. априла 2009. активисти Гринписа, укључујући Фила Радфорда, попели су се на кран преко пута Стејт департмента, позивајући светске лидере да се позабаве климатским променама.[7] Убрзо након тога, бацили су транспарент са планине Рашмор, стављајући лице председника Обаме поред других историјских председника. На транспаренту је писало: "Историја одаје почаст лидерима. Зауставите глобално загревање."[8]
Активисти за људска права су користили директну акцију у кампањи за затварање Школе Америке (СОА).[9] 245 демонстраната SOA Watch заједно су провели скоро 100 година у затвору, а више од 50 људи је одслужило условну казну.
У Сједињеним Државама, директна акција се све више користи за супротстављање индустрији фосилних горива, пројектима бушења нафте, цевовода и гасних електрана.[10]
Директна акција је предузета у фабрикама оружја у Сједињеним Државама и Уједињеном Краљевству које су снабдевале оружјем Израел током израелског напада на Газу.[11][12]
Практичари
уредиАнархисти се организују скоро искључиво кроз директну акцију,[13][14] коју користе због одбацивања партијске политике и одбијања да раде у оквиру хијерархијских бирократских институција.[15][16]
Тактике
уреди
.jpg)
Демонстранти директне акције могу обављати путем:
- блокада телом
- везање рукама
- закључавање[17]
- протести у тунелу[18]
- седење на дрвећу[19]
- окупација
- седење
- штрајк
- радничко самоуправљање
- уличне блокаде
- хактивизам
- контраекономија
- одбијање плаћања пореза
Неки демонстранти се облаче у црни блок, носе црну одећу и покривају лица како би прикрили свој идентитет.[20][21] Демонстранти Ende Gelände-а носе одговарајућа бела одела.[22]
Једна од тактика Greenpeace-а је постављање транспарента на дрвеће или на симболична места попут канцеларија, статуа, нуклеарних електрана.[23]
Демонстранти директном акцијом могу такође уништити имовину кроз радње као што су вандализам, крађа, провала и улазак, саботажа, шишање дрвећа, палеж, бомбардовањем, екотажом или еко-тероризмом.
Практичне шале се такође могу сматрати обликом директне акције. Примери подвала са директним деловањем укључују употребу бомби које смрде и фарбе.[24] Демонстранти често гађају своје мете питама.[24] The Yes Men практикују ненасилну директну акцију кроз практичне шале.[25][26]
Неке групе за директну акцију формирају правне тимове, бавећи се интеракцијом са органима за спровођење закона, судијама и судовима.[27]
Ефективност
уредиДок је радикални активизам био ефикасан као део покрета за грађанска права,[28] насилна саботажа животне средине (ФВЕС) може имати „негативан утицај на ставове бирача према свим еколошким организацијама“, иако је тај ефекат зависан од претходних резултата организација.[29]
У анкетама спроведеним у Уједињеном Краљевству, две трећине испитаника подржало је ненасилну директну акцију заштите животне средине, док је сличан проценат сматрао да нарушавање уметности или јавних споменика треба да буде криминализовано.[30]
Питање укључивања у радикалне протесте познато је као „активистичка дилема“: „активисти морају да бирају између умерених акција које се углавном игноришу и екстремнијих акција које успевају да привуку пажњу, али могу бити контрапродуктивне за своје циљеве јер теже да људи негативније мисле о демонстрантима.“[31]
Референце
уреди- ^ Sharp, Gene (2019-04-10). „198 Methods of Nonviolent Action by Gene Sharp”. The Commons Social Change Library (на језику: енглески). Приступљено 2024-08-12.
- ^ Ortega y Gasset, José (1957). The Revolt of the Masses. W. W. Norton. p. 74. "When the reconstruction of the origins of our epoch is undertaken, it will be observed that the first notes of its special harmony were sounded in those groups of French syndicalists and realists of about 1900, inventors of the method and the name of 'direct action.'"
- ^ The I.W.W.: Its First Seventy Years, 1905–1975, Fred W. Thompson and Patrick Murfin, 1976, p. 46.
- ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака
<ref>; нема текста за референце под именомdecleyre. - ^ Mellor, William (1920). Direct action. London: L. Parsons. стр. 15—16. Приступљено 2024-05-23.
- ^ Fians, Guilherme (18. 3. 2022). „Prefigurative politics”. Ур.: Stein, Felix. Open Encyclopedia of Anthropology (на језику: енглески). S2CID 247729590. doi:10.29164/22prefigpolitics. hdl:10023/25123
. Архивирано из оригинала 2023-07-21. г. Приступљено 2023-01-24.
- ^ „First Day on the Job!”. Grist.org. 2009-04-28. Архивирано из оригинала 2019-10-12. г. Приступљено 2013-08-09.
- ^ „Greenpeace Scales Mt Rushmore – issues challenge to Obama”. Christian Science Monitor. Grist.org. 2009-07-09. Архивирано из оригинала 2012-11-20. г. Приступљено 2013-08-09.
- ^ Gill, Lesley (2004). „Targeting the "School of the Assassins"”. The School of the Americas: Military Training and Political Violence in the Americas. Durham, North Carolina: Duke University Press. стр. 200–242. ISBN 978-0-8223-3392-0.
- ^ Lachmann, Richard (10. 12. 2020). „Direct Action Can Beat Fossil Fuels When Democrats Won't”. Truth Out. Архивирано из оригинала 2020-12-10. г.
- ^ „Protesters Are Targeting Defense Contractors That Bragged About Profits from Gaza”. Vice. 17. 11. 2023.
- ^ „Activists say they have proof ministers tried to influence police over Israeli arms firm protests”. The Guardian. 30. 9. 2024.
- ^ „Anarchism”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. 2018. Архивирано из оригинала 2020-08-28. г.
|archive-url=захтева|url=(помоћ). Непознати параметар|entry-url=игнорисан (помоћ); - ^ Graeber 2009, стр. 224–225.
- ^ Manicas, Peter T. (1982). „John Dewey: Anarchism and the Political State”. Transactions of the Charles S. Peirce Society. 18 (2): 133—158. JSTOR 40319958.
- ^ Spicer, Michael W. (1. 12. 2014). „In Pursuit of Liberty, Equality, and Solidarity in Public Administration”. Administrative Theory & Praxis. 36 (4): 539—544. S2CID 158433554. doi:10.1080/10841806.2014.11029977.
- ^ Rich (2014-07-14). „Making Lock-ons with Greenpeace • V&A Blog”. V&A Blog (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2023-02-14. г. Приступљено 2023-02-14.
- ^ „2 German climate activists still hold out in tunnel in Lutzerath”. www.aa.com.tr. Архивирано из оригинала 2023-02-14. г. Приступљено 2023-02-14.
- ^ „The eviction of Lützerath: the village being destroyed for a coalmine – a photo essay”. The Guardian (на језику: енглески). 2023-01-24. ISSN 0261-3077. Приступљено 2023-02-14.
- ^ Lennard, Natasha (22. 1. 2017). „Neo-Nazi Richard Spencer Punched--You Can Thank the Black Bloc”. National Post. Архивирано из оригинала 2020-01-17. г. Приступљено 2023-08-14.
- ^ „Black Bloc anarchists emerge”. BBC News. 28. 1. 2013. Архивирано из оригинала 2023-08-14. г. Приступљено 2023-08-14.
- ^ „Shut shit down ! An Activist's Guide of Ende Gelände”. Ende Gelände (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2023-02-14. г. Приступљено 2023-02-14.
- ^ Bromwich, Jonah Engel (2017-01-25). „Greenpeace Activists Arrested After Hanging 'Resist' Banner in View of White House”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 2023-02-14. г. Приступљено 2023-02-14.
- ^ а б direct action manual (PDF). earth first!. стр. 295—306. Архивирано (PDF) из оригинала 2023-03-06. г. Приступљено 2023-02-14.
- ^ „The Monkey-Wrench Prank: An Interview With Tim DeChristopher”. Mother Jones (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2023-08-14. г. Приступљено 2023-08-14.
- ^ Dwyer, Devin (2009-10-23). „Liberal Pranksters Use Stunts to 'Fix the World'”. ABC News (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2023-08-14. г. Приступљено 2023-08-14.
- ^ Earth First!. Direct Action Manual! (PDF) (на језику: енглески). стр. 10, 11. Архивирано (PDF) из оригинала 2023-03-06. г. Приступљено 2023-02-14.
- ^ Haines, Herbert H. (октобар 1984). „Black Radicalization and the Funding of Civil Rights: 1957-1970”. Social Problems. 32 (1): 31—43. JSTOR 800260. doi:10.2307/800260. Архивирано из оригинала 2023-08-25. г. Приступљено 2023-08-25.
- ^ Farrer, Ben; Klein, Graig R. (2022-02-17). „How Radical Environmental Sabotage Impacts US Elections”. Terrorism and Political Violence (на језику: енглески). 34 (2): 218—239. ISSN 0954-6553. S2CID 210558240. doi:10.1080/09546553.2019.1678468. hdl:1887/3238773 . Архивирано из оригинала 2023-08-25. г. Приступљено 2023-08-25.
- ^ Timperley, Jocelyn; Henriques, Martha (2023-04-21). „The surprising science of climate protests”. BBC (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2023-08-24. г. Приступљено 2023-08-25.
- ^ Davis, Colin (2022-10-21). „Just Stop Oil: do radical protests turn the public away from a cause? Here's the evidence”. The Conversation (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2023-08-23. г. Приступљено 2023-08-25.
Библиографија
уреди- Barry, Andrew (1999). „Demonstrations: sites and sights of direct action”. Economy and Society. 28 (1): 75—94. doi:10.1080/03085149900000025.
- Carter, April (2005). Direct Action and Democracy Today. Polity. ISBN 0-7456-2936-9.
- Dupuis-Déri, Francis (2019). „From the Zapatistas to Seattle: The 'New Anarchists'”. Ур.: Adams, Matthew S.; Levy, Carl. The Palgrave Handbook of Anarchism. London: Palgrave Macmillan. стр. 471—488. ISBN 978-3-319-75619-6. S2CID 158569370. doi:10.1007/978-3-319-75620-2_27.
- Franks, Benjamin (2003). „The Direct Action Ethic”. Anarchist Studies. 11 (1): 13—41. ISSN 0967-3393. Архивирано из оригинала 2023-01-24. г. Приступљено 2023-01-24.
- Graeber, David (2009). Direct Action: An Ethnography. AK Press. ISBN 978-1-904859-79-6. LCCN 2007939198.
- Graham, Robert (2019). „Anarchism and the First International”. Ур.: Adams, Matthew S.; Levy, Carl. The Palgrave Handbook of Anarchism. London: Palgrave Macmillan. стр. 325—342. ISBN 978-3-319-75619-6. S2CID 158605651. doi:10.1007/978-3-319-75620-2_19.
- Grant, Wyn (2001). „Pressure Politics: From 'Insider' Politics to Direct Action?”. Parliamentary Affairs. 54 (2): 337—348. doi:10.1093/parlij/54.2.337 .
- Jordan, Tim (2002). Activism!: Direct Action, Hacktivism and the Future of Society. Reaktion Books. ISBN 1-86189-122-9.
- Mattern, Mark (2019). „Anarchism and Art”. Ур.: Adams, Matthew S.; Levy, Carl. The Palgrave Handbook of Anarchism. London: Palgrave Macmillan. стр. 589—602. ISBN 978-3-319-75619-6. S2CID 150145676. doi:10.1007/978-3-319-75620-2_33.
- Ordóñez, Vicente (2018). „Direct Action”. Ур.: Franks, Benjamin; Jun, Nathan; Williams, Leonard. Anarchism: A Conceptual Approach. стр. 74—85. ISBN 9781315683652. doi:10.4324/9781315683652.
- Sitrin, Marina (2019). „Anarchism and the Newest Social Movements”. Ур.: Adams, Matthew S.; Levy, Carl. The Palgrave Handbook of Anarchism. London: Palgrave Macmillan. стр. 659—676. ISBN 978-3-319-75619-6. S2CID 158345658. doi:10.1007/978-3-319-75620-2_37.
- Tracy, James (1996). Direct Action: Radical Pacifism from the Union Eight to the Chicago Seven. University of Chicago Press. ISBN 0-226-81130-1. LCCN 96-12278. Архивирано из оригинала 2023-01-24. г. Приступљено 2023-01-24.
- Williams, Dana M. (2019). „Tactics: Conceptions of Social Change, Revolution, and Anarchist Organisation”. Ур.: Adams, Matthew S.; Levy, Carl. The Palgrave Handbook of Anarchism. London: Palgrave Macmillan. стр. 107—124. ISBN 978-3-319-75619-6. S2CID 150249195. doi:10.1007/978-3-319-75620-2_6.
- Wood, Lesley J. (2012). Direct Action, Deliberation, and Diffusion: Collective Action after the WTO Protests in Seattle. Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-02071-9. LCCN 2012003301. Архивирано из оригинала 2023-01-24. г. Приступљено 2023-01-24.
- Zimmer, Kenyon (2019). „Haymarket and the Rise of Syndicalism”. Ур.: Adams, Matthew S.; Levy, Carl. The Palgrave Handbook of Anarchism. London: Palgrave Macmillan. стр. 353—370. ISBN 978-3-319-75619-6. S2CID 158225785. doi:10.1007/978-3-319-75620-2_21.