Дисоцијација (психологија)

Благо одвајање од непосредне околине, или теже одвајање од физичког и емоционалног искуства.
За остале употребе погледајте Дисоцијација

У психологији термин дисоцијација се односи на широк спектар симптома од благе емотивне отуђености од најближих до озбиљних као што је огуглалост на физичке и емотивне доживљаје. Главна карактеристика свих дисоцијативних поремећаја је отуђеност од стварности а не губитак исте као у психози.[1][2][3][4]

Референце

уреди
  1. ^ F., Dell P. (март 2006). „A new model of dissociative identity disorder”. Psychiatric Clinics North America. 29: 1—26, vii. PMID 16530584. doi:10.1016/j.psc.2005.10.013. 
  2. ^ Butler LD (јул 1996). „Hypnotizability and traumatic experience: a diathesis-stress model of dissociative symptomatology”. American Journal of Psychiatry. 153 (7 Suppl): 42—63. PMID 8659641. 
  3. ^ Gleaves, DH; May, MC; Cardeña, E (јун 2001). „An examination of the diagnostic validity of dissociative identity disorder”. Clinical Psychology Review. 21 (4): 577—608. PMID 11413868. doi:10.1016/S0272-7358(99)00073-2. 
  4. ^ F., Dell P. (2006). „The multidimensional inventory of dissociation (MID): A comprehensive measure of pathological dissociation”. Journal of Trauma Dissociation. 7 (2): 77—106. PMID 16769667. doi:10.1300/J229v07n02_06.