Дијего Веласкез

шпански сликар

Дијего Веласкез (шп. Diego Velázquez; Севиља, 6. јун 1599Мадрид, 6. август 1660), био је шпански барокни сликар[1], који заједно са Ел Греком и Франсиском Гојом чини сам врх шпанског сликарства.

Дијего Веласкез
Дијего Веласкез, Аутопортрет 1640.
Лични подаци
Пуно имеДијего Родригез де Силва Веласкез
Датум рођења(1599-06-06)6. јун 1599.
Место рођењаСевиља, Шпанија
Датум смрти6. август 1660.(1660-08-06) (61 год.)
Место смртиМадрид, Шпанија
Уметнички рад
ПравацБарок
ЕпохаСликарство 17. века
РегијаШпанско сликарство
Утицаји одЕл Грека
Утицао наФрансиска Гоју
Најважнија дела

Веласкез је рођен у Севиљи, и био је најстарији од осморо деце. Оба његова родитеља су била из нижих друштвених слојева. Између 1611. и 1617. Веласкез је радио као шегрт Франсиска Пачека (Francisco Pacheco), севиљског сликара маниристичког стила, који је био аутор расправе „Умеће сликања“ из 1649, и који је постао Веласкезов свекар. Током својих студентских дана Веласкез је усвојио најпопуларнији начин савременог сликарства, усвојеног делимично од стране фламанских и италијанских реалиста.

Прве године у Севиљи уреди

Дијего Родригез де Силва и Веласкез крштен је 6. јуна 1599. у цркви Сан Педро из Севиље. Његови родитељи Хуан Родригез де Силва, рођен у Севиљи, и Херонима Веласкез, рођена такође у Севиљи, венчали су се у истој цркви Сан Педра. Дијего, њихово прворођено дете, најстарији је од њихово осморо деце. Дијего, као и његов брат Хуан, који је такође био сликар, прихватио је мајчино презиме по обичају које потиче из Андалузије, иако се половину свог живота потписивао као Силва Веласкез, користећи друго очево презиме.

 
Веласкезова породична кућа у Севиљи

Севиља у којој се Дијего формирао као сликар, била је најбогатији и најнасељенији град у Шпанији. Севиља је имала важну колонију са фламанским и италијанским трговцима. Такође је била црквено седиште од великог значаја и располагала је великим уметницима. Веласкезов таленат је процветао у раном узрасту. Тек што је напунио 10 година, по Антонију Паломину (Antonio Palomino) почео је своју обуку у радионици Франсиска Ерера Старијег (Francisco Herrera el Viejo) престижног сликара Севиље у XVII веку, али са лошим карактером који млади Дијего није могао носити. Боравак у радионици Ерера који није био документован, вероватно је био на кратко. У октобру 1611. Хуан Родригез (Juan Rodríguez) потписао је „писмо о учењу“ Дијега са Франсиском Пачеком, обавезујући се на 6 година, почевши од децембра 1610. године.[2] У Пачековом атељеу Дијего је повезао црквене и интелектуалне амбијенте Севиље. Веласкез је тада стекао своју прву техничку обуку и естетске идеје.

Пачеко је био човек широких схватања и аутор значајног дела „Уметност сликарства“ који за његовог живота није био објављен. Као сликар био је доста ограничен, верни пратилац модела које су поставили Рафаел (Rafael) и Микеланђело (Miguel Ángel), интерпретирани на тежак начин. Међутим, као сликар, стварао је одличне портрете оловком. Пачеко је познатији по својим написаним делима и по томе што је био учитељ Веласкезу, него као сам сликар. У свом важном делу, које је објављено након његове смрти 1649. године, суштински се ради о упознавању живота сликара тог периода. Показује своје дивљење делима свог зета и похваљује дела мртве природе са фигурама обележеним натуралистичким обележјима које је сликао у раном периоду живота. Имао је велики утицај у кругу свештенства и био је јако утицајан у круговима севиљанских књижевника. Тако је Пачеко описао тај период учења: „Са овом доктрином (са цртежа) се формирао мој зет Дијего Веласкез де Силва“ поставши младић, којем је послужило као модел у различитим ситуацијама и позицијама, смех, плач, не опростивши понеку тешкоћу. Најпознатије слике овог периода су Старица пржи јаја и Водоноша из Севиље. Карл Хусти, велики специјалиста за сликарство, сматрао је да је кратко време које је провео са Ерером требало да изазове почетни импулс који му је дао величанственост и јединственост. Требало је да му покаже „слободу руке“, коју Веласкез неће достићи све до каснијих година у Мадриду. Вероватно му је његов први учитељ послужио као пример у потрази за сопственим стилом. У првим радовима, Дијего, прати оригинални модел. Наставио је своје учење са потпуно другачијим учитељем. Као што је Ерера био јако темпераментан уметник, тако је Пачеко био образован сликар, који је највише ценио православље. Хусти је закључио да је Пачеко вршио мањи утицај на Дијега.

Почеци сликања уреди

Након завршеног периода учења, 14. марта 1617. године, полагао је испред Хуана де Еуседе и Франсиска Паћека испит који му је дозвољавао да се прикључи еснафима сликара из Севиље. Добио је дозволу да практикује своју уметност у целом краљевству као „мајстор маште и уља“ као и да поседује радњу и запосли ученике. Пре него што је напунио 19 година, 23. априла 1618. године оженио се са ћерком Франсиска Паћека, Хуаном, која је тада имала 15 година. У Севиљи су се родиле њихове две ћерке : Франсиска и Игнасиа. Његова велика особина као сликара манифестовала су се у његовим првим делима са само 18 и 19 година, мртве природе, у делима као што су „Три човека за столом“ или „Старица пржи јаја“. У овим раним годинама развио је изванредно мајсторство у којем је откривена његова заинтересованост за имитацијом природе, добијајући презентацију рељефа и квалитета, технике кјароскуро која подсећа на Каравађов натурализам, иако није сигурно да је млади Веласкес стигао да упозна ни једно дело италијанског уметника. На његовим сликама јака светлост је усмерена ка једносноствним објектима који су смештени у центра слике. Такође, Веласкес је први могао да препозна радове Ел Грека.

 

Веласкесове најраније слике показују јаку наклоност натурализму, као нпр. „Оброк“ из 1617. године који би могао бити један од његових најранијих радова као независног мајстора, после положеног испита пред еснафским удружењем. Ова слика припада једној од три категорије - кухињским сценама, који заједно са религиозним сценама и портретима могу бити сврстани у ране Веласкесове радове, које је створио између 1617. и 1623. године. У овим сценама из кухиње, Веласкес комбинује неколико ликова са објектима из свакодневног живота, и успева да их крајње природним начином приказивања и феноменалним комбиновањем светла и сенке неизбежно постави раме уз раме са делима Италијана Каравађа. Веласкесове религиозне представе, приказе једноставне побожности, представљају портрете људи које је свакодневно виђао на улицама Севиље, наводи његов биограф. У "Поклоњењу мудраца" на пример, приказао је целокупну своју породицу у форми библијских фигура, укључујући и себе.

Веласкес је био добро упознат са члановима интелектуалних кругова Севиље. Паћеко је био директор неформалне хуманистичке академије, на чијим је скуповима млади уметник био упознат са песником Арготом, чији је портрет насликао 1622. године. Овакво познанство је постало јако битно за касније Веласкесове радове на митолошким и неокласичним субјектима.

Живот у Мадриду уреди

У својој првој посети Мадриду, настала је слика “Гонгорин портрет”. 1621. године у Мадриду, преминуо је Филип III и нови монарх, Филип IV фаворизовао је племића из севиљске породице, Гаспара Гусмана, касније грофа-војводу од Оливареса, који је за кратко време постао краљев миљеник. Веласкесово прво путовање у Мадрид било је пролећа 1622. године. Требало је да буде представљен Оливаресу од стране Хуана де Фонсеке или Франсиска Рохе међутим краљу га је представио Луис де Гонгора, јер се сликар већ вратио у Севиљу.

Портрет инфанта Дон Карлоса представља мешвину елеганције и строгоће и контраст осветљености са мраком у позадини. Захваљујући Фонески, Веласкес је могао да приступи краљевским делима великог квалитета где су Карлос I и Филип II окупили слике Тицијана, Вероне, Тинторета и Басана.

 
Луис де Гонгора

Убрзо потом, Паћекови пријатељи на челу са Хуаном Фонеском постигли су то да гроф-војвода прикаже Веласкеса краљу. Све је указивало на то да ће млади монарх, који је шест година млађи од Веласкеса и који је ишао на часове цртања код Хуана Баутисте умети да цени уметнички таленат севиљана. Последица тог првог сусрета са краљем била је у октобру 1623. године када је наређено да се резиденција премести у Мадрид, када је Веласкес проглашен за главног краљевог сликара[1], који је добијао двадесет дуката месечно, замењујући Родрига Виљандранду, који је преминуо претходне године.

Слика под називом „Пијанци“, настала у периоду од 1628. до 1629. и сматра се Веласкесовим ремек делом тог доба. Сјај голих тела и присуство пејзажа у позадини показују еволуцију у техници сликаревог цртања. Од марта 1627. плата му је повећана на 350 дуката, након положене заклетве, а од 1628. године заменио је и Сантијага Морана, поставши најпознатији сликар у краљевству, и најангажованији је био око сликања краљевских портрета који представљају веома битан фактор у његовом развитку. Други део његовог запослења обухватао је дела која су подразумевала декорацију краљевских палата што му је дало поприличну слободу у одабиру тема и њиховом представљању, слободу коју тада ниједан други сликар није имао. Од тренутка када је крочио на двор, прихватао је само захтеве утицајних људи и бавио се све већим делима која су све до данас остала упамћена. Од свих дела из овог периода највише се издваја слика „Пијанци“, која спада у његово прво митолошко дело, које је у јулу 1629. године наплатио 100 дуката. Такође се издваја портрет Дон Карлоса који се данас налази у музеју Прадо у Мадриду.

 

Његова техника у овом периоду највише се заснива на светлости у односу на боје и саму композицију. Негде је истицао интелигенцију, дискрецију, лепоту, отуђеност, јачу светлост да би истакао лица, и за сваку слику различито, а опет, једнако добро. 1628. у Мадрид долази Рубенс, који постаје близак Веласкесов пријатељ и велика инспирација у даљем стварању. Рубенс је сликао више алегорично док је Веласкез покушавао у свакој слици да истакне моћ присуства. Годину дана се задржао у Мадриду али се њихово пријатељство наставило и касније.

Прво путовање у Италију уреди

Дакле, након одласка Рубенса на двор Шпаније и највјероватније под његовим утицајем, Веласкез је тражио од краља дозволу да путује у Италију на усавршавање.[3] Дана 22. јула 1629. године био је награђен за путовање двогодишњом платом од 480 дуката и такође је имао на располагању 400 дуката за исплату неколико слика. Веласкез је путовао са слугом, а имали су писма препоруке властима за места која је хтео да посети.[4] Ово путовање у Италију било је одлучујућа промена у његовом сликарству. Од прошлог века многи европски уметници су путовали у Италију у срце европског сликарства задивљујућег за све. Поред тога, Веласкез је био сликар краља Шпаније и зато су му била отворена сва врата да види радове који су били доступни само привилегованима.[5]

 
La fragua de Vulcano, (1630)

Он је напустио луку Barcelona en la nave de Espínola, Junitese генерала у служби шпанског краља, који се вратио у домовину. Августа 23. 1629. брод је стигао у Ђенову, где је зауставио марширање у Венецију, где је шпански амбасадор успео да посети велике уметничке колекције разних палата. Као Паломино он је копирао радове Тинторета. Како је политичка ситуација у граду била деликатна, остао је кратко и кренуо до Ферара, где ће се сусрести са сликарством Ђорђонеа, у смислу да је произвела рад овог великог непознатог иноватора.[6] Након Кента био је заинтересован за рад Герсина, који је сликао доста белом светлошћу, третирао религиозне личности као обичне ликове и био велики пејзажиста. Рад Герсина је био најкориснији Веласкесу да пронађе свој лични стил.[7] У Риму, кардинал Франческо Барберини, који је имао прилику да слика у Мадриду, под условом да уђе у собе Ватикана, провео је доста дана копирајући фреске Микеланђела и Рафаела. Након тога је прешао у Вилу Медичи на периферији Рима, где је копирао своју колекцију класичне скулптуре. Он није само проучавао старе мајсторе; у то време у Риму су били велики сликари барока Пјетро де Кортона, Андреа Сачи, Никола Пусен, Клаудио де Лорена и Ђан Лоренцо Бернини. Не постоје директни докази да је Веласкез био у контакту са њима, али постоје јаке индиције да се упознао са токовима уметности у Риму.[8]

Асимилација италијанске уметности у стилу Веласкеза се види у „La fragua de Vulcano“ и „La túnica de José“, сликане у том тренутку на сопствену иницијативу без употребе прилагођеног платна. У „La fragua de Vulcano“, иако још увек постоје елементи севиљског периода, видљиве су индиције раскида са његовим претходним стилом. Неке од ових промена примећене су у обради простора: транзиција ка позадини је мекана а интервал између фигура је веома мерљив.[8]

У Риму је такође насликао два мала пејзажа у башти виле Медичи: Улаз у пећину и Павиљон Клеопатре-Аријадне, али не постоји сагласност међу историчарима о времену њихове израде. Они који тврде да је могао да их наслика током првог путовања, међу којима је сам Лопез-Реј, ослањају се на то да је сликар боравио у вили Медичи у лето 1630. године, док је већина стручњака за то да се датум помери на друго путовање. [9] По Панторби, предложено је снимање две пролазне „импресије“ на начин који је извршио Моне два века касније. Стил ових слика је често упоређиван са римским пејзажима које Коро слика у 19. веку.[10] Новина ових предела лежи не толико у питањима већ у њиховом спровођењу. Студије природних пејзажа су се ретко користиле, осим код неких холандских уметника настањених у Риму. Нешто касније Клаудио де Лорена је такође на тај начин радио неке познате цртеже. За разлику од свега тога Веласкез би директно користио уље, ослањајући се на своју неформалну технику цртања.[5] Веласкез је у Риму остао све до јесени 1630, и вратио се у Мадрид преко Напуља где је направио портрет краљице Мађарске (Музеј Прадо). Ту је упознао Хозе де Риберу, који је познат по својој сликарској пуноћи.[11]

Повратак у Шпанију уреди

 
Портрет „Felipe IV de castaño y plata“

Доласком у Мадрид, враћа се свом послу дворског сликара осликавањем болне сцене у „Принцу Балтазару Карлосу са патуљком“, која приказује смрт младог принца. 1643. он осликава собу трона у новој палати Буен Ретиро, чије је сликарство базирано на дванаест представа битака у којима је шпанска војска тријумфовала.

Друга Веласкесова серија слика из 1630. је група портрета краљевске породице у лову, за Торе де ла Прада, ловачку кући у близини Мадрида. Веласкес је насликао и неколико религиозних сцена у току ангажмана за краљевску породицу, као што су „Св Антоније и Павле“ и „Безгрешно зачеће“.[12]

Године 1631, враћа се свом главном послу у Мадриду, сликању краљевских портрета.[13] Слика портрет принца Балтасара Карлоса, кога је насликао у најмање 6 прилика.[14] Основао је радионицу у Алказару и имао помоћнике. У 1631. у његову радионицу долази млади асистент од 20 година, Хуан Баутиста Мартинез дел Мазо. Оженио се 21. августа 1633. са најстаријом ћерком Веласкеса, Франсиском, која је тада имала 15 година. У неким сликама, Веласкес поједностављује уметност, што доводи до увођења дубљег смисла коришћењем светлосних ефеката око објеката који су на слици. Одлична техника и инстинкт да се изабере доминантан и главни објекат су оно што омогућавају посматрачу да увиди сваку боју и детаљ у њиховој правој димензији и изгледу.[15] 1643. је био један од људи најближих монархији. После овога наилази серија несрећних околности: смрт оца, пад са положаја краљевског миљеника и смрт краљице Елизабете и кнеза Балтасара Карлоса.

Друго путовање у Италију уреди

Веласкез је дошао у Малагу почетком децембра 1648. године, одакле је испловио са једном мањом флотом 21. јануара 1649. у правцу Ђенове[16] остајући у Италији све до средине 1651. године[1] у циљу да сакупи древне слике и скулптуре за краља. Такође је требало да унајми Пијетра да Котрону да наслика фрескама неколико просторија које су се реновирале у Real Alcázar de Madrid. Пошто није могао да набави древне скулптуре, морао је да се задовољи полупразним бронзаним копијама које је наручио, или моделима добијеним од познатих оригинала. Није успео ни да убеди Пијетра де Котрону да реализује фреске за Алкасар, и уместо њега је унајмио Анхела (Angelo Michele Colonna) и Агостина Митељиа, експерте trampantojo сликарства.

Путовао је тражећи слике древних мајстора, бирајући скулптуре које ће да копира и тражећи дозволу да то уради. Опет је пропутовао Италију у две фазе: прва га је одвела чак у Венецију, где је прибавио дела сликара Тинторета за шпанског монарха, друга да води у Рим и Напуљ где се поново среће са Рибером и обезбеђује средства пре повратка у Град Етерна (Ciudad Eterna).[17]

 
Juan de Pareja (1649-50)

У Риму, почетком 1650, бива изабран за члана две главне организације уметника : Academia de San Lucas у јануару и Congregazione dei Virtuosi del Panteón, 13. фебруара.[18] Пошто је био члан Congregazione dei Virtuosi del Panteón имао је право да изложи радове на трему Пантеона, 19. марта, на дан Светог Хосеа када је изложио портрет Хуана де Парехе.

О Хуану се зна да је био Веласкезов роб и помоћник, те да је био мавар “мешовите генерације и чудне боје”.[19] Није познато у ком моменту је могао да ступи у контакт са маестром, али је 1642, као сведок, потписао пуномоћ Веласкезу.[20] Био му је сведок поново 1647, а затим и 1653. потписујући овај пут пуномоћ да се састави тестамент Франсиске Веласкез, сликареве кћерке.[21]). Пареха је помагао Веласкесу у механичким пословима, као што су припрема боја или платна, без дозволе учитеља, због достојанства уметности, да се икада меша у сликање или цртање. Ипак Пареха га је научио да слика кришом. 1649. је пошао са Веласкезом на његово друго путовање у Италију, где га је портретисао. По неком документу, објављеном 23. новембра 1650. године, још увек у Риму, прихватио је обавезу да служи сликару још четири године.[22]

Најважнији портрет који је насликао у Риму, био је портрет папе Иноћентија X.[1] Gombrich сматра да је Веласкес требало да осети велики изазов који представља сликање папе и да буде свестан поређења са портретима које су насликали Тицијан и Рафаел, на којима су претходне папе, а који се сматрају ремек-делима, да ће бити запамћен али и упоређиван са овим мајсторима. Веласкез је урадио изузетан портрет, са сигурним изразом папе, и квалитетним приказом његове одеће.[23] Велики успех који је постигао овим портретом навео је и друге чланове свештеничке курије да затраже портрет насликан баш Веласкезовом руком.

 
Venus del espejo (1650)

Једна од најзначајнијих његових слика за коју се сматра да је настала у овом периоду је „Венера пред огледалом“ (Venus del Espejo). Она представља римску богињу љубави, лепоту и плодност. Богиња је испружена на свом кревету, обнажена одмара у постељи и посматра свој лик у огледалу које придржава њен син Купидон. Веласкес не третира фигуру као богињу већ као обичну жену. Ова слика је променила много власника а тренутно се налази у Националној галерији у Лондону.

Каснији радови уреди

Краљ Филип захтевао је његов повратак, и Веласкес се након посете Напуљу и своме пријатељу Хосеу Рибери, вратио 1651. године у Мадрид. Са собом је донео много слика и око 300 скулптура које су нестале након Филипове смрти. Исабела Боурбонска је умрла 1644. године и краљ се поновно оженио Маријаном Аустријском, коју је Веласкес радо сликао.

Веласкес је избегао прогон шпанске инквизиције због своје слике La Venus del espejo. То је једини женски акт који је насликао Веласкес, једини који је очуван. У Шпанији су углавном била два промотера уметности: Црква и Двор. Бартоломе Естебан Муриљо је био уметник којег је волела црква, док су Веласкеса подржавали благонаклони престолонаследници. Главна разлика је на крају била у томе што је Муриљу, финансираном од богате и моћне цркве, остало тек мало новаца за његов погреб, док је Веласкес живео и умро са свим благодатима добре плате и смештаја.

 
Мале дворске даме

Једна од инфанта (принцеза), Маргарита, најстарија ћерка нове краљице је главни лик слике Las Meninas (1656, Мале дворске даме), Веласкесово ремек дело.[1] Настала четири године пре његове смрти, ово је водеће дело европског барока. Гледајући слику, није јасно шта је заправо тема слике. Једна од могућности јесте да је сликар убацивши бледи портрет краља и краљице на супротни зид, проницљиво предвидео пад шпанског царства који ће наступити након његове смрти. Друга могућност (ближа истини) каже да је то огледало, те да је слика тако насликана да су посматрачи слике на месту краља и краљице, те се њихов одраз види у огледалу на крају собе. Сматра се да је сам краљ насликао медаљу “Cruz Roja” (Црвени крст) Реда Светог Јакова (Santiago) на сликаревим грудима како се данас може видети на слици. Веласкесови последњи портрети, краљевска деца, су међу његовим најбољим делима. Они укључују принцезу Маргариту у плавој хаљини и једини очувани портрет болежљивог принца Филипа Проспера. На њима је видљива комбинација нежних линија карактера с суптилним осећајем исијавања. Уметникове касне слике су посебне због необично вештог и животног баратања бојом и светлошћу.

Године 1660, потписан је споразум између Француске и Шпаније који је потврђен браком Марије Терезе и Луја XIV. Веласкес је био унајмљен за декорацију шпанског павиљона, где се одржало венчање, и привукао је страшну пажњу племића својим сценским костимима и укупном декорацијом. По повратку у Мадрид, у септембру, погодила га је грозница и наслутивши свој крај он је написао тестамент у коме све оставља у рукама своје жене и свог пријетеља Фуенсалида, чувара краљевског архива. Преминуо је 6. августа 1660. године. Сахрањен је у гробници Fuensalida у цркви San Juan Bautista, а у року од само осам дана његова је жена Хуана сахрањена поред њега. Нажалост ова је црква уништена у француском бомбардовању 1811, тако да његово последње почивалиште није познато.


Галерија уреди

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ а б в г д Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 29. ISBN 86-331-2112-3. 
  2. ^ Pérez Sánchez, Alfonso E. (1990). «Velázquez y su arte» pp. 24–26
  3. ^ Pérez Sánchez, Velázquez y su arte. стр. 35–36
  4. ^ Gállego, op. cit.. стр. 74–75
  5. ^ а б Brown, Velázquez. Pintor y cortesano. стр. 69.
  6. ^ Gállego, op. цит. стр. 76–80
  7. ^ Gállego, op. цит.. стр. 76–80
  8. ^ а б Brown, Velázquez. Pintor y cortesano. стр. 70–77
  9. ^ Garrido, стр. 212–217.
  10. ^ Morales y Marín. стр. 108.
  11. ^ Brown, Velázquez. La técnica del genio. стр. 10.
  12. ^ Harris, Enriqueta. «Biografía de Velázquez (2002). стр. 426.
  13. ^ Harris, «Biografía». стр. 426.
  14. ^ Palomino 1988, стр. 254.
  15. ^ Gudiol, José (1982). Velázquez. Barcelona: Ediciones Poligrafa SA
  16. ^ Sevilla y Málaga en tiempos de Velázquez - Dialnet
  17. ^ Harris, Enriqueta (1999). «Inocencio X». Velázquez. Barcelona: Galaxia Gutenberg, S.A.
  18. ^ Harris, «Inocencio X». стр. 203–213
  19. ^ Palomino 1988, стр. 307.
  20. ^ Corpus velazqueño. стр. 151.
  21. ^ Corpus velazqueño. стр. 182–185 y 290
  22. ^ Salort Pons 2002, стр. 454.
  23. ^ Gombrich 1997, стр. 408

Литература уреди

  • Salort Pons, Salvador (2002). Velázquez en Italia. Madrid: Fundación de Apoyo a la Historia del Arte Hispánico. ISBN 978-84-932891-1-9. 
  • Brown, Jonathan (2003). Velazquez: The Technique of Genius. Neuausgabe. Yale University Press. ISBN 978-0-300-10124-9. 
  • Gombrich, Ernst Hans (1997). La historia del arte. Madrid. ISBN 978-84-8306-044-5.  Текст „Ernst Gombrich” игнорисан (помоћ); Непознати параметар |editorial= игнорисан [|publisher= се препоручује] (помоћ)
  • Brown, Jonathan (2008). Collected Writings on Velazquez. Yale University Press. ISBN 978-0-300-14493-2. 
  • Palomino, Antonio (1988). El museo pictórico y escala óptica III. El parnaso español pintoresco laureado. Madrid: Aguilar S.A. de Ediciones. ISBN 978-84-03-88005-4. 

Спољашње везе уреди

Видео уреди

Друго уреди