Драгослав Михаиловић
Драгослав Михаиловић или Михајловић (Ћуприја, 17. новембар 1930) је српски књижевник, редовни члан САНУ, добитник многих књижевних награда и признања, превођен на више европских језика. Његов књижевни опус обухвата приповетке, романе и драме.[1]
| Драгослав Михаиловић | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 17. новембар 1930. |
| Место рођења | Ћуприја, Краљевина Југославија |
БиографијаУреди
Рођен у Ћуприји, студирао у Београду Филозофски факултет на Групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик. Према његовим речима, долази у сукобе са Удбом, након што се побунио против хапшења својих другова, који су ухапшени због политичких вицева. Након тога, један сведок је изјавио да се Драгослав Михаиловић од самог почетка определио за резолуцију Информбироа, и да је изјавио да је Тито амерички шпијун, и да је партија ликвидирала СКОЈ. 1949. године је избачен из кандидатуре за члана Комунистиче партије Југославије, а 15. септембра 1950. године је ухапшен. На Голи Оток је пребачен 28. фебруара 1951. и тамо је провео 12 месеци.[2]
„Најопасније је у то време било за информбировце. Али, нису само људи који су били за резолуцију проглашавани "ибеовцима", већ и многи други који им из разних разлога нису одговарали.”[2]
„Био сам разочаран млади скојевац – због многобројних хапшења, Удбине и партијашке самовоље и понекад сам то и јавно осуђивао”.[3]
Факултет је завршио 1957. године, али није успео да нађе стално запослење и често је мењао посао.
Добитник је Кочићеве награде 2011.[1]
Његов син је сликар Бранислав Михаjловић, а ћерка глумица Милица Михајловић.[4]
ДелаУреди
Роман „Кад су цветале тикве“ први пут је објављен 1968. године и изазвао је у то време значајну реакцију социјалистичког режима. Представа која је у Југословенском драмском позоришту у Београду требало да се игра по овом роману је забрањена пре него што је изведена премијера, а по причи аутора, Јосип Броз ју је лично забранио,[5] на инсистирање Едварда Кардеља.[6]
Сем овог, Михаиловић је објавио и следећа дела
- Фреде, лаку ноћ,
- Петријин венац,
- Чизмаши,
- Голи оток,
- Црвено и плаво,
- Време за повратак,
- Гори Морава,
- Лов на стенице,
Награде и признањаУреди
- Октобарска награда Београда, 1967.
- Андрићева награда, 1976.
- Златна арена за сценарио у Пули, 1978.
- Нинова награда, 1984.
- Награда Народне библиотеке Србије, 1985
- Награда Бора Станковић, 1994.
- Награда Вукове задужбине, 1994.
- Кочићева награда 2011.
- На свечаности у Андрићевом институту у Андрићграду Јан.28.2020. директор ове установе Емир Кустурица, уручио је „Велику награду Иво Андрић” за животно дело Драгославу Михаиловићу.
- Награда „Скендер Куленовић”, 2020.[7]
ИзвориУреди
- ↑ 1,0 1,1 „Драгослав Михаиловић добитник Кочићеве награде”. Радио телевизија Републике Српске. 12. 8. 2011. Приступљено 12. 8. 2011.
- ↑ 2,0 2,1 „Smrt se nadvijala nad otokom zla”. www.novosti.rs (на језику: српски). Приступљено 11. 03. 2018.
- ^ „Kada je cvetala Udba”. Nedeljnik Vreme. Приступљено 11. 03. 2018.
- ^ Татјана Лош & 27. 4. 2013.
- ^ Кад су цветали страхови и лажи („Вечерње новости“, 16. октобар 2013)
- ^ Интервју за Дневне
- ^ Награда „Скендер Куленовић” академику Михаиловићу (САНУ, приступљено 11. септембра 2020)
ЛитератураУреди
- Лош, Татјана (27. 4. 2013). „Милица Михајловић: Нови сјај старе диве”. Вечерње новости онлајн. Приступљено 15. 1. 2016.
Спољашње везеУреди
- Како је Тито пресудио писцу (РТС Око - Званични канал)
- Биографија на сајту САНУ
- Драгослав Михаиловић, интервју („Политика“, 4. мај 2010)
- „Златни сунцокрет“ Драгославу Михаиловићу („Политика“, 31. јануар 2011)
- Полицијски досијео су очерупани - интервју („Политика“, 17. јул 2011)
- Радио-телевизија Републике Српске: Драгослав Михаиловић о петокњижју „Голи оток“, 10. 6. 2012. (језик: српски)
- Југословенство ће Србе одвести у пропаст („Политика“, 1. јун 2014)
- Венац Драгослава Михаиловића („Вечерње новости”, фељтон, децембар 2016)
- Дрскошћу сам се борио против страха - интервју („Политика”, 9. јануар 2020)