Драгослав Мутаповић

Драгослав Мутаповић (Прислоница, код Чачка, 8. октобар 1912Београд, 2. децембар 1990), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Србије и народни херој Југославије.

ДРАГОСЛАВ МУТАПОВИЋ
Dragoslav Mutapović.jpg
Драгослав Мутаповић
Датум рођења(1912-10-08)8. октобар 1912.
Место рођењаПрислоница, код Чачка
 Краљевина Србија
Датум смрти2. децембар 1990.(1990-12-02) (78 год.)
Место смртиБеоград,  СР Србија
 СФР Југославија
СупругаНада Мутаповић
Професијадруштвено-политички радник
Члан КПЈ од1936.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
19411945.
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден партизанске звезде
Орден братства и јединста
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

БиографијаУреди

Рођен је 8. октобра 1912. године у селу Прислоници, код Чачка. Потиче из сељачке породице. После завршене основне школе, у родном месту, похађао је Чачанску гимназију, коју је завршио 1932. године. Потом је студирао на Пољопривредно-шумарском факултету у Земуну, на коме је дипломирао 1938. године.

У омладински револуционарни покрет ступио је још као ученик виших разреда гимназије, учествујући у штрајку ученика Чачанске гимназије и демонстрацијама сиромашних сељака против дугова. За време студија у Београду, активно је учествовао у револуционарном студентском покрету и 1935. године је примљен у чланство Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Због учешћа на демонстрацијама био је ухапшен 1. фебруара 1935. године и послат у концентрациони логор у Вишеграду, у коме је остао до његовог затварања 20. марта.

Године 1936. примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ), а војни рок је служио током 1937. и 1938. године у инжењеријској ђачкој чети у Шапцу. Године 1938. после завршетка војске и дипломирања запослио се најпре у расаднику, а потом у Министарству пољопривреде. У Министарству је био организовао партијску ћелију и са њом руководио све до напуштања Београда и одласка у партизане, октобра 1941. године.

После окупације Краљевине Југославије, у Београду је учествовао у организовању илегалних акција против окупатора. Августа 1941. је учествовао у акцији прихватања другарица, које су успеле да побегну из затворског одељења болнице у Видинској улици. Због све учесталијих хапшења чланова и сарадника Народноослободилачког покрета (НОП), октобра 1941. године је морао да напусти окупирани Београд и пређе на Рудник, где је убрзо преузео дужност заменика политичког комесара Таковског партизанског батаљона. Са овим батаљоном учествовао је у борбама за ослобођење Горњег Милановца и одбрану Чачка, од напада четника.

После Прве непријатељске офанзиве и повлачења главнине партизанских снага у Санџак, одлуком Главног штаба НОП одреда Србије постављен је за политичког комесара Чачанског партизанског батаљона. Када је овај батаљон 1. марта 1942. године укључен у састав тада формиране Друге пролетерске ударне бригаде, Драгослав је постао политички комесар Другог чачанског батаљона. На овој дужности остао је до септембра 1942. када је одлуком Врховног штаба НОП и ДВЈ именован за заменика политичког комесара Друге крајишке ударне бригаде. Са овом бригадом учествовао је у борбама за ослобођење Јајца и Бихаћа, новембра 1942. године.

У пролеће 1943. године постављен је за политичког комесара Друге крајишке бригаде, а септембра исте године је пребачен у Прву пролетерску ударну бригаду, где је обављао дужност руководиоца Политодјела. Са Првом пролетерском бригадом учествовао је у борбама око Травника и Дувна и у Далмацији. За политичког комесара Шесте личке пролетерске дивизије постављен је 12. децембра 1943. године. Са личким пролетерима учествовао је у борбама око Јајца и у одлучујућим борбама током немачког десанта на Дрвар, 25. маја 1944. године. Потом је у лето и јесен 1944. године учествовао у продору јединица НОВЈ у Србију, а посебно се истакао у борбама око Пожеге, као и за ослобођење Ваљева и Београда.

Одмах после ослобођења Београда, октобра 1944. године напустио је јединицу и преузео дужност првог секретара Градског комитета КПЈ Београда и секретара Градског одбора Народног фронта. Крајем 1944. године постао је и члан Главног одбора Народног фронта Србије. Од јуна 1948. до 1951. године био је министар у Влади НР Србије, а потом заменик председника Савета за пољопривреду и шумарство Владе ФНРЈ. Од 1953. године је био члан Извршног већа НР Србије, а потом секретар за пољопривреду и шумарство у Савезном извршном већу (СИВ). Године 1958. је постао члан Извршног већа НР Србије, председник Скупштинског одбора за привреду и председник Савета за просвету. Био и члан Главног одбора Социјалистичког савеза радног народа Србије.

Већник је Другог заседања АВНОЈ-а.[1] За члана Централног комитета Савеза комуниста Србије, биран је од Другог конгреса, јануара 1949. године. Више пута је био биран за посланика Народне скупштине Србије, а од 1963. до 1967. је био посланик Савезне скупштине. Од 1975. године је био члан Савета федерације.

Дана 22. августа 1983. године, на сахрани Александра Ранковића у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду, Мутаповић је био један од говорника.[2]

Умро је 2. децембра 1990. године у Београду. Кремиран је и сахрањен на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и осталих југословенских одликовања, међу којима су — Орден братства и јединства са златним венцем, Орден заслуга за народ за златном звездом, Орден заслуга за народ са сребрним зрацима, Орден партизанске звезде са златним венцем и Орден за храброст.[3] Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

РеференцеУреди

  1. ^ Средоје Урошевић - Друга пролетерска бригада-ратовања и ратници, 344. стр.
  2. ^ Опроштај од друга Марка;Српско наслеђе, 1998
  3. ^ Југословенски савременици: ко је ко у Југославији, 481. стр.

ЛитератураУреди